Andrićeva nagrada za 2018. godinu: Srpske priče Dragana Stojanovića

Zbog čega je moguće ustvrditi da nikada žene fikcije nisu bile lepša bića nego kada ih je ovaj pisac ponovo stavljao u reči

Piše Aleksandar Jovanović

U svojoj odluci, Žiri za dodelu Andrićeve nagrade dao je viđenje zbirke pripovedaka Ćerka španskog borca u kojem su, u sažetom vidu, sadržana bar dva razloga zašto je ona između većeg broja prošlogodišnjih knjiga ovog žanra izdvojena i nagrađena. Najpre, to je knjiga koja, po onome šta nam govori i kako to čini, vraća dostojanstvo priči i pričanju. I, drugo, na umetnički zaista impresivan način, u njoj se nastavio Andrićev govor o uzglobljenosti i neumitnom tragičkom spletu istorijskih zbivanja i ličnih sudbina. To je Dragan Stojanović mogao da uradi ne samo zato što je proučio gotovo svu relevantnu literaturu o delu i ličnosti našeg nobelovca, posebno onu koja je iz književnih, a još više iz neknjiževnih razloga nastajala poslednjih decenija, nego je dao i izuzetnu studiju Lepa bića Ive Andrića. U njoj je veoma precizno a lepo, sa dubokim i melanholičnim razumevanjem, pročitao Andrićeve pripovetke u kojima se ženska lepota ukrstila sa propadljivošću, a tamna sudbinska ljubav sa stvarnim ili simboličkim umiranjem. To je jedna od najlepših knjiga tumačenja ikada napisana na srpskom jeziku, u koju je stala misaona čulnost kondenzovana u napregnuti nerv Andrićevog čitaoca. Nikada žene fikcije nisu bile lepša bića nego kada ih je Dragan Stojanović ponovo stavljao u reči.
[restrict]

Ćerka španskog borca u svoje tri pripovetke ili novele (kako ih sam autor naziva) ima svoju širu i užu priču. Sve tri priče su gotovo hronološki date u kontekstu onoga što se našem narodu događalo od Prvog svetskog rata bukvalno do naših dana. Prva od njih, „Patro“, neka vrsta porodične hronike sa nizom ulaznih rukavaca, počinje u predvečerje Cerske bitke, ubistvom s leđa jednog mladog Srbina mobilisanog u austrijsku vojsku, a nastavlja se atmosferom u našem prekodrinskom narodu posle ubistva kralja Aleksandra, preživljavanjem u okupiranom Beogradu i posleratnim godinama. Druga, „Erihova smrt“, možda i najbolja pripovetka u zbirci, ide među vrhunska književna ostvarenja o Beogradu u Drugom svetskom ratu, mada se njeno smisaono polje time ne iscrpljuje. Ispripovedana je, ako tako može da se kaže, da hvata različite društvene i ratne slojeve, sa različitim tačkama gledišta: od izbegličke porodice, čiji svi članovi opet imaju sasvim različite sudbine, zatim starih beogradskih porodica, sa najmlađim potomcima bliskim novim posleratnim vlastima, preko nižih do jednog od najviših nemačkih okupacijskih oficira, Eriha (prezime), ne samo glavnog junaka nego, u svakom pogledu, stožera ove višestruko razgranate priče. Treća, „Ćerka španskog borca“, nastavlja otprilike tamo gde su prva i druga stale: od posleratnog useljavanja u kuće državnih neprijatelja, pravih i lažnih španskih boraca, preko raspada jedne ideologije, do NATO bombardovanja i novih seoba u svet.

Nema Stojanovićeve proze bez ženskih likova. Nije slučajno na početku ovog obrazloženja pomenuta njegova studija o Andrićevim junakinjama, kao što nije slučajno da je prva studija o njegovom delu naslovljena Zemaljsko i sveto u ljubavi (autor je Katarina Roringer Vešović). Jedan od bitnih, možda i najbitnijih zajedničkih preseka Stojanovićevih studija i njegove proze bila bi njegova usmerenost na najvažnija pitanja čovekovog postojanja i značaja ljubavi i opčinjenosti lepotom kao mogućih uporišnih tačaka. U ove tri priče, u gotovo gradacijskom nizu, pred nas izlaze Emina, Zorka, Olga, Milica, Žanin, Svetlana (Lic), utičući bitno na događaje, ali i prisiljavajući junake da se suoče sa samima sobom. To su oni sudbinski susreti, zemaljski i sveti istovremeno, u kojima se potvrđuje ili poništava egzistencija, a posle kojih junaci ove proze najčešće zakoračuju u prazninu i nigdinu.

Treba reći koju reč i o osobenostima Stojanovićevog pripovedanja. Na početku „Erihove smrti“ on kao da se delom autopoetički poigravao sa sopstvenim pisanjem: „Ovo treba ispričati što kraće – i zaboraviti“. Da bi malo kasnije dodao: „no upravo zarad te istine neophodno je imati na umu da je u ovim poslovima jezgrovitost potrebna i dobra, mada se ne može unapred reći sa koliko se reči postiže.“ I pri kraju tog poetičkog pasusa: „Nekad je upravo opširnost neizbežna, ma koliko zastrašivala onog ko se sretne sa pričom.“ Jezgrovito ili opširno, kako nam Stojanović priča svoje priče? Bez dileme, jezgrovito, bez obzira na njihovu dužinu – ako se uzme šta je sve u njih stalo, a stalo je mnogo toga. Njegova rečenica je veoma često sklupčana u sebe, gotovo logički vođena i matematički precizna, sa duhovito-ironičnim komentarima, ponekad sa kurziviranim rečima koje nam otkrivaju ili sugerišu pripovedačevu tačku gledišta.

Ali jezgrovitost nije redukovala priče i svela ih na jednostavan niz događaja. U njih je, pomenuto je već, ugrađen čitav prethodni i početak ovoga veka. U podtekstu pripovedanja stoje mnoga znanja, koja prepoznajemo ili ne prepoznajemo ali ih uvek osećamo, o istoriji, kulturi, policijskim mehanizmima, okupacijskom životu, posleratnom komunističkom teroru i psihološkim portretima pobednika, uključiv i konkretna imena i sudbine postojećih ljudi, od okupacijskih komesara i istražitelja do uglednih beogradskih profesora psihijatrije. Njihovi portreti, uz sve poetičke slobode, sadrže brojne podatke do kojih nije bilo uvek lako doći. U tom pogledu, karakterističan je, u „Erihovoj smrti“, niz od devet sažetih i preciznih portreta visokih nemačkih oficira koji su bili zaduženi za Balkan, Srbiju i za Beograd, a istakli su se organizovanjem odmazdi, streljanjem talaca, progonom Srba i Jevreja. Nisu oni dati kao strano telo ili fabulativni predah u ovoj priči: insistiranjem na njihovom psihološkom sklopu i nepostojanju nesaglasja između njihovog obrazovanja i zadataka koje su obavljali, kao i na činjenici da su svi prošli gotovo nekažnjeno, oni čine njen bitan smisaoni tok. (Recimo, odbrana jednoga od njih se zasnivala na podatku da su Srbi, po nemačkoj računici po kojoj su streljali 100 Srba za jednog Nemca, ostali dužni preko 20 hiljada talaca.) Ako igde, ovde vidimo združene na delu polihistorsko obrazovanje, književnu imaginaciju i stilsku preciznost.

Nije dug put od etičkih filozofskih i teoloških pitanja do aporija o zlu. Novele Ćerke španskog borca pisao je ne samo autor studije o ironiji i značenju nego i ogleda o Tomasu Manu, Dostojevskom, o poverenju u Bogorodicu. Sa postojanjem zla u sopstvenim životima i svetu suočavaju se svi njegovi junaci, a izražavaju ga shodno onome što im se dešava, svojoj prirodi i obrazovanju. Shvatanja bliska pripovedaču (i strategiji pripovedanja) data su otvorenije na više mesta u knjizi, a najviše u dijalogu Žanin i Eriha u „Erihovoj smrti“. „I nemoj očekivati da ti kažem da je zlo koje činite apsolutno, pa da bude osnova za vaš crni ponos, crno dostojanstvo. Zlo ne može biti apsolutno, jer tada svet ne bi mogao postojati. To što vi činite je apsolutno neoprostivo, to je sasvim nešto drugo“, reči su koje upućuje Žanin visokom nemačkom oficiru. A nešto kasnije će dodati: „Smanjite ubijanje, mada ti to neće pomoći, ako budeš izveden pred sud za ratne zločine. Ali manje zla je uvek bolje.“ Ono što se desilo posle tog razgovora, Erihovo bezrazložno i rizično spasavanje devojke koja je ubila nemačkog vojnika (svog ljubavnika) i njegovo samoubistvo posle rata kada mu više ništa nije pretilo, možemo pratiti i kao duboki i neposredni odjek Žanininih reči. Apsolutno zlo ne može da postoji, smatra naš današnji dobitnik, jer bi onda dobro bilo nemoguće. A celokupno Stojanovićevo delo je velika pohvala i, da se parafrazira naslov jedne njegove knjige, veliko poverenje u dobro, ljubav i umetnost.

Na svoj način, shodno sopstvenom psihičkom sklopu i svojoj tački gledišta, to izražava i Aleksa, koji je vremenom bio sve uvereniji da treba sačuvati samo dobro: „Ali uza sve to misao da treba beležiti ono što je dobro, sve ga je više obuzimala.“ Čuvanjem dobra, zlo bledi i gubi se u vremenu, tako bi do kraja mogla da se izvede njegova misao, čemu on nije bio odveć sklon. U zamišljenom dijalogu sa jednim od najmoćnijih ljudi komesarske uprave u Nedićevoj Srbiji, Aleksa će se prema odnosu zla i pravde opredeliti na način koji je sasvim blizak ne samo pripovedaču nego i njegovom autoru: „Zamišljao je kako govori tom još moćnom čoveku da nije stvar samo u sili, evo Stari zavet, nego je tu i pravda. Ne može da pobedi nepravda. Na kraju, Bog će osnažiti ljude da slome zlo. On će reći da nepravda i te kako može da pobedi i da se to bezbroj puta u istoriji desilo. Osim toga, pošto on nije baš tako glup, reći će da i onda kada pravda pobedi, što ničim nije garantovano, zlo je, svejedno, uvek i neizostavno, pomešano s njom. Nema pravde bez zla. Ja ću mu odgovoriti, jeste, pomešano je, ali je pravda.“

Stojanovićeve pripovetke vode čitanje i čitaoca u više pravaca. Jedan je već naznačen. To je knjiga o srpskoj sudbini, neprestanom zatiranju kojem smo izloženi, usudu istorije, ali i o dobroti u uslovima koji dobroti nisu skloni. Ispripovedana je sa srpskog stanovišta, sa dubokim razumevanjem za ljudske sudbine u tragičnim okolnostima, bez mržnje i podvođenja priče bilo kakvoj ideologiji ili mistifikovanju. Istrajavanju na stanovištu da zlo ima svoju granicu i da pravda nije nemoćna ni kada su joj svi putevi zatvoreni, pripovedač, osim psihološke i univerzalne, daje i nacionalnu dimenziju. Bilo bi dobro – a predlog se ne daje pod utiskom današnje svečanosti – da nagrađene Stojanovićeve priče budu sastavni deo gimnazijske lektire, makar i u njenom izbornom delu.

Vredi, na samom kraju, pomenuti još jednu odliku pripovedanja Dragana Stojanovića: ono staje na određenim graničnim tačkama, nakon kojih nema pouzdanih podataka ni razumevanja konkretnih dešavanja i ljudskih postupaka. Priča ne može i ne želi da prati šta je do kraja bilo sa određenim junacima i kuda su mogle da odu njihove sudbine, ne osvetljava do kraja mukle porodične odnose, ni zašto se pojedini junaci, u suprotnosti sa svojim dosadašnjim postupcima, odlučuju da (makar i za trenutak) stanu na stranu dobra ili da odu u smrt kada su se spasli svih opasnosti, kako je moguće da postoje, a postoje, vidoviti ljudi, i tako redom. „O tome se ne može više znati“, odnosno: „Ostaju nam manje ili više proizvoljne pretpostavke“ ili: „Na to nema pouzdanog odgovora. Nikakva ’filozofija’ tu ne pomaže“, naglašava pripovedač na više mesta. Ima u ljudskoj prirodi i postupcima zaista nešto tamno, nerazumljivo i neobjašnjivo što ostaje takvo kakvo je, uprkos naporu da se objasni, da se svede na neki logički sled ili proglasi paradoksalnim: „Ako neko pomisli da je to paradoksalno, neka uzme u obzir da je, paradoksalno-neparadoksalno, bilo tako. Bilo je tako.“

Pripovedačevo bilo je tako, iako se možda čini da nije tako nego da je obrnuto, još jednom potvrđuje nadmoć priče i pripovedanja nad razgrađivanjem i zaboravom koji nam preti. Tri novele Ćerke španskog borca ugradile su u sebe, istovremeno sažeto i detaljno, najviša nacionalna i moralna pitanja, udahnule im dah ljudskih sudbina i učinile da ih čitamo sa najdubljim poverenjem i radošću.       

Reč na uručenju Nagrade u Zadužbini Ive Andrića, 10. oktobar 2019

PO UZORU NA ANDRIĆA

Velika mi je čast što je ovogodišnji dobitnik „Andrićeve nagrade“, profesor Dragan Stojanović celokupnu novčanu nagradu od 300.000 dinara odlučio da donira našoj humanitarnoj organizaciji Solidarnost za Kosovo. Izuzetno sam mu zahvalan na velikoj darežljivosti, kao i na poverenju koje ima u naš rad.

Kada mi je gospodin Stojanović izjavio svoju nameru pre nekoliko dana, dodao je: „Ne bih želeo da se o tome govori, šta vi mislite?“ Rekao sam mu da smo, u današnjem vremenu, okruženi mnoštvom informacija, uglavnom negativnih, i da se, nažalost, o dobrim stvarima retko govori. Našem društvu su potrebni uzori i pozitivna dela na koje ćemo moći da se ugledamo kako bismo bili bolji.

Profesor Stojanović je pristao na moj predlog i rekao da se odlučio za ovaj gest po uzoru na Iva Andrića koji je sve svoje nagrade poklonio školama u Bosni i Hercegovini.

Siguran sam da će se neko, u skoroj budućnosti, ugledati i na profesora Stojanovića koji je svoju nagradu poklonio Srbima na Kosovu i Metohiji. Hvala vam od srca, profesore!

 Arno Gujon

[/restrict]