Dobrilo Nenadić (1940–2019) – Tišina jednog odlaska

Bez obzira na autostilizacije, poput one čuvene da je „seljak iz zemljoradničke zadruge sa Ibarske magistrale koji se nepozvan našao u fensi društvu“, Nenadićeva poruka je bila u dubokim tradicijama građanskog konzervativizma: pisao je po unutrašnjem uverenju i diktatu, nikada ne proizvodeći književnu modernost u programski nalog, privatno veran i razdužen podneblju gde je ponikao, kao da je celoga života, volterovski, samo obrađivao svoj vrt

Tiho i nenametljivo, gotovo kao u želji da se ne bude na teretu kulturi u kojoj je postao pisac, Dobrilo Nenadić je posle duže i teške bolesti preminuo 15. avgusta u rodnom selu Vigoštu kod Arilja. Rođen 1940. godine, po sopstvenim rečima seća se gotovo svih traumatičnih zbivanja u burnoj istoriji druge polovine 20. veka u Srbiji: građanskog rata, prisilnog otkupa, represije nad inakomislećima u SFRJ, inflacije devedesetih – ništa ga nije mimoišlo. Takođe, poneka njegova autobiografska zapažanja, data u brojnim intervjuima, paradigmatična su: naučio je da piše na tablicama od škriljca, a poslednje rukopise pripremao je na kompjuteru. Kratki 20. vek nije mogao biti sažetiji nego u ovakvoj biografiji.
Da li je zbog toga njegov stvaralački duh bio dvojako usmeren: ka istoriji i ka sadašnjici? Dvadesetak romana, koliko je stigao da napiše, mogu se uslovno podeliti na istorijske i one vezane za sadašnjicu. U oba narativna pravca bio je osoben. U istorijskim romanima trudio se da likovima da osobine i karakteristike razumljive savremenom čitaocu, kako bi, po sopstvenom priznanju, naglasio da se čovek nikada ne menja. Istovremeno, u onim istorijskim romanima koji su šireg epskog zamaha neretko se trudio da ponudi sopstveno razumevanje onoga što je važno a zanemareno u srpskoj istoriji, trudeći se da na svoj način doprinese kolektivnoj samospoznaji: kao u romanima Despot i žrtva ili U senci crne smrti, koji su zajedno oblikovani oko dramatike dinastije Branković. Takođe, jedan je od retkih srpskih pripovedača koji je dao šire narativno uobličenje srpsko-turskih ratova 1876–1878. u romanima Sablja grofa Vronskog, Pobednici i Mrzovolja kneza Bizmarka. U ovoj trilogiji Nenadić je uspeo da oživi čitav jedan zaboravljeni svet obrenovićevske vojske i ratova, očeva i dedova junaka balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, koji su ostali u senci svojih potomaka, kao što je i povlašćeni Nenadićev junak, general Belimarković, ostao u senci svojih (tada) potčinjenih oficira, prevashodno Živojina Mišića.
Ukoliko bi se pogledale brojke koje čine ukupan tiraž njegovih romana (oko 300.000, od čega polovinu ovih primeraka čine ponovljena izdanja čuvenog Nenadićevog prvenca, Doroteja), moglo bi se pomisliti da je njegovo mesto u srpskoj književnosti sasvim zagarantovano, ali u književnoj kritici Dobrilo Nenadić nekako je ostao po strani. Agronom po obrazovanju, čitav životni vek proveo je u rodnom Arilju, kojem se odužio, po sopstvenim rečima, darujući mu – proizvodnju maline. Autodidakt u duhovnim oblastima, u najboljem smislu reči, istoriji i književnosti čitavog života prilazio je sa neverovatnim žarom za novim saznanjima, što je samo pospešivalo njegovu iskošenu poziciju. Iako ne bez rezonance sa svojim pripovedačkim naraštajem, što je posebno karakteristično za njegove romane iz svakodnevnog palanačkog života, njegova poetika kao da nije išla u korak s putanjom srpske književnosti, ili makar ne u korak sa onim što je za poetički pomak bilo proglašeno. Umetničku vrednost sopstvene, stoga i „konkurentske“ proze, merio je drugačijim merilima od onih koja su preovladavala među kritikom, posebno prestoničkom, što se najbolje može videti iz već zaboravljene epizode oko dodele Ninove nagrade 2003. godine, kada se obratio pismom javnosti da se povlači iz književnog života, što se, srećom, nije obistinilo.
Bez obzira na nagradu „Meša Selimović“, kao možda i najzvučnije priznanje kojim je njegova proza ovenčana (a dobio je i niz drugih nagrada, premda mu je Ninova zauvek izmakla), Nenadiću se nije dalo da postane književni „mejnstrim“, što je sudbina po kojoj će sve više biti sličan nekada neizostavnom liku na našoj književnoj sceni, koji je ispričao jednu od važnijih priča u velikom narativu o Srbiji i njenom seljačkom sloju – Danku Popoviću, čija desetogodišnjica od smrti je pala nedelju dana pre Nenadićevog upokojenja. Obojica na svoj način verni romantičarsko-liberalskim tradicijama predjugoslovenske Srbije, u svom pripovedačkom i duhovnom jezgru bili su daleko od preovlađujućih (čak i uprkos devedesetim godinama) kretanja u srpskoj kulturi poslednje četiri decenije.
Manje sklon književnoj retorici (i patetici) od Popovića, bliži andrićevskom pesimizmu u pogledu na ljudsku prirodu, Nenadić je bio i politički manje upotrebljiv, te se ne može reći da je neki od njegovih romana imao društveni odjek poput Knjige o Milutinu. Povučen u svom ariljskom utočištu (ili zapećku, kako je napisao u pismu povodom nedobijanja Ninove nagrade), Nenadić je čitavim svojim životom slao neku vrstu društvene poruke koju je Popović, s druge strane, oblikovao javnim delovanjem. A Nenadićeva poruka je bila, bez obzira na autostilizacije, poput one čuvene da je „seljak iz zemljoradničke zadruge sa Ibarske magistrale koji se nepozvan našao u fensi društvu“, u dubokim tradicijama građanskog konzervativizma: pisao je po unutrašnjem uverenju i diktatu, nikada ne proizvodeći književnu modernost u programski nalog, privatno veran i razdužen podneblju gde je ponikao, kao da je celoga života, volterovski, samo obrađivao svoj vrt.