Predrag Ristić (1931–2019) – Tako je govorio veliki protomajstor Peđa

„Nama je ostao samo još jedan prostor koji je nažalost već ugrožen, ali u čijem prostranstvu možemo da vrdamo, a to je duhovni prostor. Možemo da ga branimo polugama demokratskih dostignuća ’slobodnog’ sveta – ličnim tvrdim unutrašnjim pravom na slobodno mišljenje“, poručio je u razgovoru za „Pečat“ (objavljenom 12. 1. 2012) naš najveći savremeni crkveni graditelj i profesor Akademije SPC-a. Povodom odlaska ove jedinstvene i briljantne ličnosti srpskog neimarstva, kulture i duhovnosti, ponovo objavljujemo (bez izmena) intervju, podjednako intelektualno uzbudljivog i tematski aktuelnog sadržaja danas, kao i pre sedam godina

Razgovarala Maja Radonić, Fotografije Milan Timotić

Dr Predrag Peđa Ristić, inženjer arhitekture i profesor Akademije SPC-a za umetnost i konzervaciju u penziji, ubraja se u naše najznačajnije crkvene graditelje poslednjih pedeset godina. Rođen je i rastao u Beogradu, u porodičnoj kući u Senjačkoj 3, koja je posle rata konfiskovana i nikad nije vraćena. Otac Petar mu je bio solunski borac, inženjer, vrhunski stručnjak za centralno grejanje i klima-uređaje, a majka Marija potomak čuvene porodice Tabakovića, arhitekata i slikara. Rastao je družeći se sa decom carskih Rusa, kojih je bio pun predratni Beograd, a 1946. godine je bio i prvak Srbije u plivanju, ostaviviši za sobom glumca Severina Bijelića, koji mu je i dao nadimak Peđa Isus, po kojem ga mnogi i danas znaju. Seća se i posleratne stalne policijske prismotre pod kojom je živeo, jer mu je otac robijao kao neprijatelj komunizma i umro od posledica zatvora, a on je više puta privođen, zatvaran, kao i svi koji su poticali iz ,,sumnjivih“ porodica, kao i druženja sa istomišljenicima iz kojih je nastala čuvena Mediala. Diplomirao je arhitekturu 1956. godine, projektom crkve koju je morao da prijavi kao koncertnu dvoranu, a doktorirao u Gracu, na nemačkom jeziku, rekonstrukcijom Lepenskog vira. Dobitnik je „Nagrade princa Čarlsa“ za projekat crkvenog doma u Birmingemu, Ordena Svetog Save drugog reda i nagrade „Stefan Prvovenčani“.
Projektovao je preko 90 crkava i crkvenih objekata koji se nalaze svuda gde Srbi žive, od Australije do Kanade, a u ratovima devedesetih uništeno je 14 njegovih crkava. Nekonvencionalan po prirodi i uporan u nastojanju da se ideja projekta što vernije realizuje tokom gradnje, nailazio je i nailazi na mnoga osporavanja i prepreke, pa se dešavalo i da ne bude u prilici da ostane do kraja pri realizaciji objekta. On neumorno istrajava na svakom projektu, trudeći se da ni u najmanjem detalju ne izađe iz okvira dogmatike i kanona, duboko svestan da crkva nije obična građevina već ,,brod u kojem se ljudi spasavaju“.
Poštovani g. Ristiću, celog života ste prvenstveno crkveni graditelj, sa oko 90 realizovanih crkvenih objekata, a rekli ste jednom za arhitekturu da je vrlo složeno-prosta nauka. Kada i kako je ona postala vaše opredeljenje?
To je verovatno predodređeno još pre mog rođenja, zato što sam četvrta generacija diplomiranih arhitekata u mojoj porodici po majci, rođenoj Tabaković, iz Arada (danas u Rumuniji), ne računajući pretke koji su bili tesari ili dunđeri.
Pored nasleđa sa majčine strane, i moj otac je bio inženjer centralnog grejanja, pa sam često njemu crtao planove instalacija u zgradama, a na kraju nezavršenog lanca me nasleđuje sin Sava i izgleda da me dobro prevazilazi. Danas uglavnom radimo zajedno. Svaka čast izuzecima, međutim, ove „đavolje“ veštine, da bi bile uspešne, treba odgajati generacijama.
Posle rata prijemni ispit uveden je tek 1949. godine samo na neke fakultete, dok je anonimna politička karakteristika primenjivana svuda. Pošto sam bio zaljubljen u matematiku, izradio svoj teleskop i vršio već neke proračune i posmatranja, konkurisao sam na astronomiju. Međutim, nisam primljen iako kvota nije bila popunjena, jer sam odnekud dobio lošu karakteristiku. Grigorije Samojlov, Rus, prijatelj mog oca hitno je javio da je na arhitekturi uveden prijemni ispit, iz matematike i crtanja. Iz matematike za desetak minuta rešio sam sve za mene lake i naivne zadatke, i posle jednog sata dosađivanja predao rad. Bio sam pozvan od prof. Radivoja Kašanina jer sam jedini u generaciji rešio jedan problem. Postavljeno pitanje je bilo bez objašnjenja: A = B, a odgovor je bio B = A. Blagodareći prof. Kašaninu karakteristika nije imala dejstvo, kod njega nisu mogli da prođu takozvane „partizanske“ diplome i Kašanin je spasao čast BU.
Zbog svega iznetog takav fakultet je za mene bio nužno zlo kroz koje sam imao želju samo da se provučem. Bilo je to vreme udarnika, a na obaveznu praksu već posle prve godine slani smo dekretom. Vanpartijci su dobijali zabačenu unutrašnjost, a komunisti centar grada. Izgleda da sam bio vešt, pa sam uspevao i tu da se izvučem. „Ilegalno“ sam terao po svom slobodnom izboru, a to znači da sam se bavio svim i svačim, počev od sporta, pa do biologije, fizike, astronomije, do više matematike, vozio sam čamcem lovce, popravljao časovnike, štimovao klavire, radio na građevinama, i nemam pojma kako sam imao snage i odakle sam crpeo energiju da ne posustanem u bezmalo nikakvim materijalnim uslovima, sa ocem koji je bio na robiji. To je, međutim, bilo neophodno, jer je arhitektura u osnovi sveobuhvatna, ali je istovremeno i veoma prosto složena, zato što je ona u tom prostom sažetom zbirnom obliku ikonostas svih nauka u kojoj svakodnevno živimo. Mi nosimo titulu „inženjer arhitekture“, pa za nas inženjeri kažu da smo ludi umetnici, a umetnici da smo hladni inženjeri.
Situacija na KiM je sve neizvesnija i dramatičnija, kako za srpski narod koji tamo živi, tako i za naše kulturno i duhovno nasleđe, pretežno vlasništvo SPC-a, za koje ozbiljno preti opasnost da bude preimenovano u „kosovsko“. Šta možemo očuvati i da li postoji politička volja da se razmotre predlozi kompetentnih ljudi iz raznih oblasti?
Deo srpskog naroda koji nije još proteran biće nažalost proteran. Besmisleno je da se vojnički suprotstavimo Atlantskom paktu i Evropi, suviše smo mali narod, nemamo ni more, a kamoli nekakvu pozadinu. Za vreme Turaka u „šumovitom Balkanu“ mogli smo da se povučemo u šume, na planine i u močvare ili u bežaniju. Rusi pak imaju beskrajne stepe, i mogu da navuku svakog neprijatelja u dubinu svog bespuća i tu da ga dotuku. Taj sistem preživljavanja razrađen je još od skitskog vremena.
Naš problem je gde je moguća naša bežanija pred nepravednim, ali moćnim neprijateljem?
Na sreću, nama je ostao samo još jedan prostor koji je nažalost već ugrožen, ali u čijem prostranstvu možemo da vrdamo, a to je duhovni prostor. Možemo da ga branimo polugama demokratskih dostignuća „slobodnog“ sveta – ličnim tvrdim unutrašnjim pravom na slobodno mišljenje. Da bismo uredili taj manevarski prostor, mi moramo kao prvo da zaključimo u našoj svesti Drugi svetski rat. Treba da odbacimo komunističku šemu ko je izdajnik i ko je „koljač“. Treba da počnemo od Brankovića na Kosovu polju koji su pobedili Turke na Kosovu, dok je Kraljević Marko bio slabić. Treba pročitati istraživanja dr Momčila Spremića i dokumente koje je on istražio u Arhivama Venecije i Dubrovnika. Treba stvari nazivati svojim pravim imenima. Jedan kineski mudrac još svojevremeno je smatrao da ratovi počinju onda kada se stvari nazivaju pogrešno. Musliman je Srbin muslimanske vere ili poturčenjak. Makedonci i Crnogorci su Srbi. Veliki deo Hrvata bili su Srbi, bilo da su danas unijati ili katolici kao Bunjevci, a postoji i deo Srba koji su oduvek bili katolici (srpska biskupija u Baru iz H veka). Dubrovnik sa svojim dokumentima u jedinstvenoj arhivi i svojom književnošću je posebno pitanje.
Komunisti su zabetonirali jame, podizali neke spomenike na ustaškim, nemačkim i mađarskim stratištima, na nepotpun ili neistinit način svoje ideologije, koje treba dopuniti istinitim podacima. Međutim, nisu postavili spomenička obeležja baš svuda, tako da neki, i to oni najstrašniji ni do danas nisu obeleženi ili su izgrađeni, ali su u ovom poslednjem ratu minirani. Obratio bih naročitu pažnju na naš projekt Crkve Hristovog Groba u krateru minirane crkve u Prebilovcima koji ima sve umanjene karakteristike svetinja u Jerusalimu, koji se gradi ne radi osvete već radi dostojnog dočeka sveopšteg Vaskrsenja.
Kako to da mi 70 godina Hitlerov nacizam, tačnije nacionalsocijalizam nazivamo fašizmom? Zato je kod nas posle propalog komunizma preživeo komunizam veoma sličan fašizmu, kao što je Srpski pokret obnove Vuka Draškovića koji je izjednačio partizane i četnike. To isto uradio je samo Franko kada je pod velikim krstom podigao spomenik poginulim fašistima i republikancima.
Svojevremeno sam radio planove za obnovu Svetih Arhanđela, Novog Brda, Banjske, Hvosna itd. Pokrenuli(o) smo(sam) Društvo za obnovu Svetih Arhanđela i izradio izvođačke projekte za njegovu obnovu, našao ktitore koje su bili moćni da ih ostvare, međutim sve je palo zbog naše sujete i tihe ateističke opstrukcije. Sveti Arhanđeli kod Prizrena, zadužbina Cara Dušana, najveći su domet koji su Srbi ikada izgradili, jedno je od srpskih čuda. Bez ovog dela Srbi neće znati ko su. Pošto to nisam uspeo na Ubu gde sam nesrećno odstranjen sa gradilišta, baš u trenutku kada je to delo u veličini 4/5 trebalo da završim, nadam se da ću biti u prilici da to isto ili još bolje ostvarim u razmeri 1:1. sa lavrom-kriptom ispod zemlje, sve ukupno 4.000 kvadrata.
Uopšte ideja mi je, pošto će naše kapitalne zadužbine na Kosovu još dugo biti nepristupačne ili su potpuno porušene, da u istom duhu izgradimo njihove ne kopije već replike, tako da u narodu održimo i stalno osvežavamo pamćenje, tako da se kad-tad vratimo na Kosovo i obnovimo naše zadužbine in situ. Tako se u ovom trenutku gradi replika porušene crkve u Mušutištu u Gornjem Dobriću kod Loznice. Takođe, i hercegovačka Gračanica na Crkvini u Trebinju je projektovana u istom duhu kao i, hvala bogu, neporušena originalna Gračanica na Kosovu. Neki u prvom trenutku pomisle da je to bukvalna kopija. Odgovor je očigledan da nije. I danas se svira dvesta pedeset godina stara muzika Baha i to bolje nego u doba Baha. Šta bi bilo u baštini žive svetske kulture da se to ne čini?
Dakle, neka odzvon zvona Kosova i Metohije bruji svim našim prostorima!
U stvari nikada nisam nazidao nijednu novu crkvu, ne želim da izmislim ništa „revolucionarno novo“ već samo da zacelim rupe u našoj nesrećnoj povesti u kojoj nam je više rušeno nego što je to prosečno u drugim narodima. Da bismo se na Strašnom sudu sa ostalim narodima ravnopravno predstavili sa svim svojim delima, bez obzira na to da li su trenutno srušena ili već opet i opet obnovljena, jer u beskonačnom prostoru večnosti taj trenutak je zanemarljiv. Tako je već u završnoj fazi gradnje Saborni hram Vaskrsenja Hristovog u Podgorici koji je u stvari obnova Milutinove zadužbine koja je baš na tom mestu svojevremeno porušena, a i Milutinova zadužbina bila je svojevremeno na Crkvini dok je nisu na prevaru porušili „Latini“. Naročito tu treba istaći da se u Hotči (Foči ili Srbinju) tako u stvari samo obnavlja veliki Saborni hram drevne srpske srednjovekovne mitropolije koji su svojevremeno Turci srušili i na njegovom mestu nazidali džamiju. Kruna svega ovog biće naravno obnova Svetih Arhanđela, carske zadužbine, jedno od tri srpska čuda, koja će se graditi na Palama.
Dramatično je na KiM, otvara se ciljano i „pitanje“ Vojvodine, a tu je i jug Srbije, Raška, čak se spominje i vlaško pitanje? Ima li kraja takvom prekrajanju sećanja i teritorija?
Moj deda Milan Tabaković, koji je kao arhitekta izgradio skoro sve glavne javne zgrade u gradu Aradu, bio je predsednik odbora za prisajedinjenje Arada Srbiji. I ja sam Vojvođanin poreklom iz Hercegovine!
Proces cepanja i sakaćenja srpskih pokrajina još nije zaustavljen. Treba pročitati najnovija otkrića iz britanskih arhiva dr Dragoljuba Živojinovića, pa videti ko nam je zaista od velikih sila u zadovoljenju svojih interesa bio prijatelj. Ko je izmislio nove narode i nove jezike. Tu bi trebalo samo strogo razlikovati komuniste i carske Ruse koji su nas duhovno digli i zaista bratski popunili posle bioloških gubitaka u Prvom svetskom ratu. Mi ne znamo ko smo dok ne obnovimo naše srednjovekovne svetinje (kao što su Sveti Arhanđeli kod Prizrena) i ne rehabilitujemo naše plemstvo (kao što je recimo grof Đorđe Branković, srećom sačuvan je sanduk pun njegovih rukopisa, osnove A3, visine metar, koji se nalazi u nekom magacinu, stručno je konzervisan i čeka najzad da bude i naučnoistorijski obrađen). Takođe treba revitalizovati Novo Brdo u hodočasnički hostel (svojevremeno sam za to izradio projekt), da bi naše školske ekskurzije imale gde da borave dok posećuju naše kosovske svetinje i obrazuju se na našim autentičnim korenima.
Srbi sve više upiru poglede u Moskvu. Vi ste odrastali sa carskim Rusima u predratnom Beogradu, mnogi od njih su bili vaši učitelji i prijatelji, a kako vidite sadašnje rusko-srpske odnose?
Neverovatno je da oni koji se izjašnjavaju da su demokrati smatraju da je demokratija izabrati ili podleći sili čija ćeš biti kolonija: ili američka, ili ruska? Amerikancima sam zahvalan što sam odrastao sa svojim vršnjacima na Mikiju Mausu, Šilji i Paji Patku, jer u doba mog detinjstva nije postojala slobodna Rusija, ali su zato postajali duhovno slobodni i nama slični ruski emigranti i to u mom neposrednom okruženju. Završio sam nemačku osnovnu školu u Beogradu, i ne samo da sam govorio nemački nego sam svirao i Baha na klaviru svoje prababe, a iz toga naravno da ne proizlazi da sam ikada podržavao Hitlera, niti nacionalsocijaliste, koji se pogrešno nazivaju fašistima.
Međutim, kada sa rastojanja od preko pedeset godina mogu da pogledam sam sebe kao da je to neko drugi, mogu da zaključim da me niko nije toliko podržao kao moji profesori na fakultetu, carski Rusi Grigorije Samojlov i Petar Anagnosti, a u mom slobodnom zrelom dobu nije niko toliko uticao kao ruski mislioci. Tu ne mislim samo na široko popularnog i apriori podrazumevanog Dostojevskog kojeg sam skroz pročitao već naročito na neke druge, za koje je retko ko uopšte čuo, kao što su Nikolaj Fjodorov i Lav Pontrjagin. S druge strane, doktorirao sam na nemačkom jeziku na Univerzitetu u Gracu i u tom uspehu ne mogu da zaboravim svog, nažalost pokojnog, možda najboljeg prijatelja, Austrijanca katolika, arhitektu rimskog pape Jorga Majera, koji mi je pomogao da se snađem u stranoj zemlji Austriji kao u svojoj rođenoj kući. To takođe ne znači da sam za Habzburge i da nisam oprezan prema rimskom papi, jer mi je manje-više poznato šta su sve Vatikan i Rimokatolička crkva uradili i rade protiv nas.
Mislim da sam po ovome tipičan Srbin, a da bi mnogi Srbi u svom životu i odnosima prema narodima i „narodnostima“ postupali isto kao i ja. A zašto nam onda svet nabija na nos komunističko-titovsko „čuvajte bratstvo i jedinstvo naših naroda kao zenicu oka svoga“ (ovo je pisalo na tri jezika naroda i narodnosti u Domu kulture u Prizrenu) i ono što nabijaju na nos nevladine humanitarne organizacije kao „multietničke i multireligiozne odnose“, kao da to nije samo po sebi u našoj prirodi, i da se to podrazumeva, i da je jednostavno dosadno da se o tome uopšte govori.
Dakle, imamo dobre odnose, i ako smo otvoreni prema svima i svakome koji nešto vredi, sve to ne mora da znači da smo kolonija bilo američka ili ruska, iako nažalost u tome ima neke gorke istine. Mi ne izazivamo hladni rat, mada se taj rat preko nas vodi, i nažalost se vodio, i da budemo spremni, opet će se voditi. Baš zato, biću tu slobodan da prestupim upozorenje velikih sila, koje nam naturaju u poslednje vreme „da Srbi ne smeju da se vraćaju u prošlost“, i zato ću se vratiti (u inat) u tu našu „slavnu“ prošlost. Uzor će mi biti pre despot Stefan Lazarević, koji je dostojno umeo da istovremeno bude turski vazal i u „partnerstvu“ za njihove osvajačke ratove, ali i plemeniti i časni zapadni vitez, pa je zato i dobio epitet „Visoki“. Neće mi biti uzor, mada ga na rastojanju simpatišem, pretvorni knez Miloš, koji je jednog jutra puzao i ljubio skute izlapelog beogradskog paše, a posle podne davao dukat za odsečenu tursku glavu, a i sam poslao glavu Karađorđa u Carigrad sve u sakrivenom cilju da bi srpski narod preživeo i oporavio se posle tristapetogodišnjeg ropstva.
Zajedno sa Šejkom, vašim prijateljem i krugom istomišljenika, pripadali ste čuvenoj Mediali, koja je i u očima savremenika poprimila mitske razmere. Šta je toliko intrigantno i značajno u Mediali, u čemu je njena posebnost?
To mi ne znamo. Što bi rekao moj prijatelj, veliki Srbin iz Crne Gore, sada pokojni Vukota Vukotić zvani Tupa: „Ta Mediala, to vi je izmislio oni Glavurtić“ (inače, najčešće sam hapšen zbog mojih prijatelja Srba iz Crne Gore, pa bi Vukota rekao – „Nemo’ ti žabar (ravničar) da mi braniš srpstvo“!).
Mediala – to je izrekao Ljuba Popović, a u to vreme postojali su razni izmi – egzistencijalizmi, i razni drugi, a jedini izvorni pokret koji nije bio kopija je Mediala, iako to i nije bio zaista pokret. Mi smo se jednostavno družili među sobom spontano, bez nekih formalnih okupljanja, a poslednje reči Leonida Šejke su „Slikanje je oblik molitve“… I gradnja crkve je oblik molitve, crkva je molitva, kao i ikone. Šejka i ja smo se družili na istoj talasnoj dužini. U našem društvu u potkrovlju ili u kućicama na Adi Ciganliji, Topčiderskoj reci i Adi Međici bilo je nepisano pravilo da nije imao pristup nijedan komunista (sem salonskog komuniste Bogdana Bogdanovića). Kada se jednom za naivnog Mišu Mihajlova kao „najbolji“ prijatelj prilepio jedan udbaš (neki Josip Horvacki iz Subotice), moja pokojna žena izbacila ga je grubo napolje vodeći se nepogrešivo svojim ženskim instinktom, dok smo se mi ostali muški čudili. Sud vremena je pokazao da je Mediala naša jedina umetnička grupa koja nije bila kopija nekog pomodnog pokreta u svetu, mada sam u mom ilegalnom potkrovlju bio samo domaćin jer nisam slikar.
Šta su uzroci nekritičkog preuzimanja zapadnih uzora u svim oblastima života, šta znači slogan „Evropa nema alternativu“?
Mi smo se podjednako interesovali kako za Evropu, tako i za ceo svet. Da ne kažemo da je to bilo usađeno nemušto vaseljensko pravoslavno biće. Mi možemo da uđemo u te evropske integracije, ali isključivo kao kompletni ljudi, a ne kao kolonija. Nerviraju me naši ljudi što ne paze na svoje pismo – u svom kompjuteru sve pišem ćirilicom, to je naše pravo pismo, pismo srpskog jezika. Ćirilica je naš znak u prostoru i vremenu, naše ime, što ne znači da se nismo interesovali i za ostale male i velike narode i njihove znakove od duboke preistorije i predosećali kompjutersku eru. Ime menjaju samo kriminalci i prodane duše, hladnokrvni gmizavci koji nemaju problema sa dušom. To su oni koji ništa ne primećuju ako pređu sa latinice na ćirilicu, živi mrtvaci koji ne znaju da su mrtvi. To su oni koji misle da su umetnici, a zagađuju sredinu kičom, to je „centar za dekontaminaciju“ koji u stvari kontaminira.
Odmah da se izjasnimo: engleski jezik pisan latinicom treba uvesti kao obavezan još u prvom razredu osnovne škole kao standardnu vezu sa ostatkom velikog sveta. Međutim, kada se jednom otreznimo i postanemo u tom ukupnom svetu stvarna država među kulturnim narodima, moraćemo da grubo oporezujemo kič, a među ostalim kičevima najvećim porezom trebalo bi da oporezujemo latinicu u srpskom jeziku. Nijedan kulturni narod, ako ga je imao, nije se odrekao svog pisma. U programu „Majkrosofta“ ima programirano više od stotinu azbuka. Azbuka više nije problem komunikacije već problem kulture.
Nešto nam se u poslednje vreme uobičajilo da u svim sudbonosnim odlukama kasnimo i da donosimo prave odluke u poslednjem trenutku.
Rekli ste da crkva nije obična građevina već brod u kojem se ljudi spasavaju, i da greška u gradnji crkve nije dozvoljena već je ozbiljni greh. Koji kanonski zahtevi pri gradnji moraju doslovno da se poštuju?
To može vrlo prosto da se objasni, ako bi se prihvatila teza da nema suštinske već samo formalne razlike između, recimo Evklidove geometrije i crkvenih kanona živogradnje i živopisanja. Loši đaci se plaše matematike, a matematika se osniva na onome što se ne dokazuje (aksiomi), u šta se isto tako bez sumnje veruje „bez dokaza“, kao što se svim telom i dušom veruje u Boga. Zato se nišči duhom demokratski udružuju i traže da se ukine i izbaci matematika iz škole „da se deca ne muče“, a nevernici da se crkva odvoji ne samo od škole već i od nauke i države, da se deca „ne zaluđuju“. Meni dogma uopšte ne smeta, već naprotiv, ona čini temelj u mom slobodnom graditeljskom stvaralaštvu da ne bih načinio kič, što je neoprostiv greh prema Svetom duhu, a matematika mi služi da se ono što gradim ne sruši. Ne može jedno bez drugog. Kad imate kupolu na kvadratnoj osnovi na primer, imate pandantaf, znači razvaljen Hristov grob. Crkva je deo molitve kod nas – nije kod subotara, tamo je važno da su ljudi u jednoj prostoriji, da je lepo okrečeno, da su čisti, dobri, humani, a o Svetoj tajni nema ni govora.
Kao i svaka umetnost, crkva je oblik molitve, odnosno liturgije, a ceo život je u stvari produžena liturgija do večnosti.

IZ BIOGRAFIJE

Predrag Ristić rođen je u Beogradu 17. januara 1931. godine. Osnovnu nemačko-srpsku školu završio je 1941, a gimnaziju kralja Aleksandra I 1949. godine.
Diplomirao je 1956. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, s ocenom 10, sa projektom Saborne crkve i sopstvenom teorijom akustike, zasnovanoj na matematičkoj teoriji skupova.
Doktorirao s najvećom mogućom ocenom na Univerzitetu u Gracu 1980 – teza „Rekonstrukcija preistorijske arhitekture Lepenskog vira“. Doktorat je nostrifikovan na Beogradskom univerzitetu. Državni ispit je položio 1979. godine.
Bio je član ULUPUDS-a i predavač na brojnim akademijama u Evropi. Na Akademiji SPC za umetnost i konzervaciju bio je profesor od njenog osnivanja.
Bio je nosilac Ordena Svetoga Save II reda. Dobio je Prvu nagrada princa Čarlsa za projekt crkvenog doma u Birmingemu u Engleskoj, te Srebrnu nagradu na međunarodnom filmskom festivalu u Zapadnom Berlinu 1974. za naučni film.
Dobitnik je i prve nagrade za Jugoslovenski naučni TV film 1970. godine i nagrade za životno delo ULUPUDS-a. 
Bio je poznat po projektima crkvenih zdanja. U Srbiji, a i u svetu, sagrađeno je više od 150 hramova po njegovim planovima.
U najlepša zdanja koja je projektovao spadaju crkva u Trebinju po testamentu Jovana Dučića, Saborni hram u Podgorici, crkva u Apatinu, na Ravnoj Gori, Ostrogu, u Gackom, Ubu, Birmingemu, Hanoveru, Sidneju… zaйm bez otkaza s plohoй kimaneй sto zaйmvivus.ru zaйm