Светлост свеће, сотона и воајери

Поводом годишњице смрти Витолда Гомбровича (1904–1969)

Пише Милан Р. Симић

Белешка о роману Порнографија, или – Гомбрович је читаоцима сервирао само оно најнеопходније, све остало остајала је трагалачка обавеза читалаца

У својим коментарима (поговору) Михал Гловињски напомиње: „Гомбровичеве романе немогућно је укратко испричати. Свако сажимање донекле је насиље над делом, а у случају Порнографије (КОВ) био би то изузетно неприкладан поступак, јер би водио ка уништењу.“ Слажемо се, и зато – немајући избор – ослонићемо се на само пишчево образложење: „Јунак романа, Фридерик, јесте Кристифор Колумбо који креће да открива непозната копна. Шта тражи? Управо нову лепоту и нову поезију скривену између одраслог човека и дечака. То је песник велике, граничне свести, таквог сам желео да имам у роману. Неки критичари видели су у њему сотону, ни мање ни више, а други опет – углавном Англосаксонци – задовољили су се тривијалнијом етикетом, воајер. Мој Фредерик није ни сотона, ни воајер, међутим, има у себи нечег режисерског, у њему је чак и хемичар који међусобно комбинује људе настојећи да из њих произведе алкохол нове лепоте.“ Е да, сада нам је све јасно као ноћ? Уосталом, знамо то, Гомбрович је од оних значајних писаца који је уживао у тумачењима својих књига. Та тумачења била су, заправо, савршене књижевне журке писца са читаоцима. Јер, и приликом својих тумачења, Гомбрович је вешто скривао тајну свог писања. Истовремено препоручујући и бранећи своје дело, Гомбрович је читаоцима сервирао само оно најнеопходније. Све остало остајала је трагалачка обавеза читалаца. А наслов романа? Реч „порнографија“ само се једном појављује у роману…
Шта је вредност ове књиге? – ако то није особен тип Гомбровичевог књижевног писма, и његова стратегија којом нас уверава да се романсијерски учинак нимало не поништава наизглед „тричавим“ детаљима, безначајним догађајима који све време нарастају докле не постану оно најбитније у роману, а ни фабулом у којој неважно постаје важно; уз стално присуство „нечег неухватљивог“ и једнако узнемирујућег – напротив, романсијерски учинак тако се увећава! Тешко је назрети границе Гомбровичевог књижевног света у Порнографији, још теже је уочити све диференцијалне карактеристике и свет особених симбола овог писца, што овом рукопису даје још и већу вредност. Толико већу вредност да је Порнографија уистину заслужила оно завидно место на полицама Библиотеке светске књижевности.
А ако бисмо тражили најнеобичнији фрагмент романа, уважили бисмо избор аутора поговора: „Црква је престала да буде црква. Провалио је простор, али већ космички простор, црн, и то се чак није више ни догађало на земљи, већ се, тачније, земља прометнула у планету која лебди у свемиру, било је то космичко присуство, то се догађало на неком месту у космосу. Тако далеко да су светлост свећа, чак и дневно светло које се пробијало кроз витраже постали црни као ноћ. Нисмо, дакле, више били у цркви, у том селу, ни на земљи, већ – сходно стварности, да, сходно истини – висили смо негде у космосу, с нашим свећама и с нашим сјајем, и тамо негде у безмерјима изводили смо те чудне ствари сами себи и једни другима, наликујући мајмуну који се кези у вакууму…“
На крају остаје препорука: Порнографију читајте уз пламен свећа баш због оне „цркве која је престала да буде црква“. Упоредо, са Порнографијом, читајте и збирку есеја Јана Кота Камени поток. Ако ништа друго, оно због Котовог есеја Готовски или граница. Биће вам много јасније како је то када светлост свећа постане црна као ноћ! Наравно, биће вам јасније и оно наликовање мајмуну који се кези у вакууму!

ХО-ХО-ХО, ГОМБРОВИЧУ!

(Витолд Гомбрович о стваралаштву Бруна Шулца)

Витолд Гомбрович, пишући о делима значајних пољских и светских писаца, нимало не оставља простор оновременим неистомишљеницима. Још мање оставља простор тадашњим „салонским критичарима“, а њему недораслима: на њих, логично и дрско, не обраћа пажњу! Уосталом, и приличило му је такво понашање! Јер Гомбрович, када реконструише „тешке“ туђе приче, приче које ми, читаоци, добровољно усвајамо!, толико нам их разјасни да нам је после његовог разјашњења пишчева изворна идеја јасна као прва „летња зора“. Витолд Гомбрович, дакле, открива највеће тајне писаца које чита, поштује, препоручује! Уз то, пишући о делима других, вешто нас уверава како је могућ одговор на свако питање. И још: „преводи нам“ оно што је немогућно у делу и што личи на надстварност, у истинито, односно нуди нам нову (унутарњу!), гледај чуда?, тачну и једину реалност! Свеједно, нуди нам, дакле, после поновног читања, нов споразум између нас и већ прочитане књиге, коју смо, јелте, недовољно разумели! Тек онда, право и ново тумачење почива у изненађењу! Нашем, наравно! Тако долазимо до обилније и узвишеније (и ужасније!) стварности, онда се пишчева и наша виђења не искључују, већ се, у инат – по Гомбровичу! – заједно суновраћају у реалност! Ево тек једне мале, не знам колико јасне?, приче по Гомбровичу (понављамо) о Непокореном опонашању стварности, што и јесте опште место овог малог осврта! Јер, уистину, ако постоји есеј „размена умних дарова на највишем нивоу“, то јесте Гомбровичево представљање књиге Бруна Шулца Санаторијум под клепсидром. Гомбрович, пишући о књизи „другог мускетара“ пољске авангарде, писца јединствене
књижевне маште, такве маште која ненавикнутог читаоца може да излуди, између осталог, примећује: „Замислите да управо седате за радни сто како бисте описали неки догађај на нормалан и реалистичан начин, кад вас одједном спопада мисао о нечувеној фиктивности вашег подухвата, о мистификацији коју приређујете читаоцу. Пре свега, већ само описивање измишљених догађаја, као да су се они заиста одиграли, придавање привида реалног живота, иако је сваком јасно да су се они родили у вашој глави, то је за жаљење фикција и мистификација. Друго, да ли се смисао вашег рада заснива на томе да се читалац уживљава у фабулу ваше приче, у авантурама ваших јунака – не, јер су авантуре тек претекст, помоћу којега хоћете да пренесете неко лично узбуђење и сазнање, нпр. да је живот леп, или да сте несрећни. Идући даље истим путем, долазите до још општије и више филозофске мисли, да нису само измишљени доживљаји привид и претекст, него чак и они реални, живи људи само случајан облик, маска, иза које вреба мрачна и анонимна стихија. Па зар форме данашњег света нису привремене и пролазне, зар се за милион година неће изменити до непрепознатљивости наш физички и духовни облик, а с њим и цела слика света коју смо перцепирали, зар се људска врста, која је настала од рибе неће претворити у друге облике, после хиљаду столећа?“
Хо-хо-хо, Гомбровичу!
То је то! Твој глас је јачи од нашег гласа! А тек твоје „развијене мисли“, те мисли које, што је најпрецизније могуће, заузимају своја места у нашим бележницама? Мисли које су извирале из твоје „најдубље памети“! Витолде Гомбровичу, ти си нас још уверио како добар есејиста не тражи тачан израз, добар есејиста тај израз има и пре него што седне за писаћи сто! Сада знамо како прилазити свим варијантама одређеног текста! И што је најбитније: знамо на какав начин да реагујемо кад-год осетимо презасићеност делима што су ослобођена „надзора критичког духа“. Рекли смо већ, твојим речима нема се шта одузети, још мање да се има шта додати! А када је тако, остаје нам да међусобно размењујемо дарове које смо добили од тебе. И да учимо, да се максимално трудимо када пишемо. Јер, и од нас – ваљда ће неко учити! А то је тешко бреме, обавезујуће, значи: богомдано.
Много смо ти захвални, знаш!?