Svetlost sveće, sotona i voajeri

Povodom godišnjice smrti Vitolda Gombroviča (1904–1969)

Piše Milan R. Simić

Beleška o romanu Pornografija, ili – Gombrovič je čitaocima servirao samo ono najneophodnije, sve ostalo ostajala je tragalačka obaveza čitalaca

U svojim komentarima (pogovoru) Mihal Glovinjski napominje: „Gombrovičeve romane nemogućno je ukratko ispričati. Svako sažimanje donekle je nasilje nad delom, a u slučaju Pornografije (KOV) bio bi to izuzetno neprikladan postupak, jer bi vodio ka uništenju.“ Slažemo se, i zato – nemajući izbor – oslonićemo se na samo piščevo obrazloženje: „Junak romana, Friderik, jeste Kristifor Kolumbo koji kreće da otkriva nepoznata kopna. Šta traži? Upravo novu lepotu i novu poeziju skrivenu između odraslog čoveka i dečaka. To je pesnik velike, granične svesti, takvog sam želeo da imam u romanu. Neki kritičari videli su u njemu sotonu, ni manje ni više, a drugi opet – uglavnom Anglosaksonci – zadovoljili su se trivijalnijom etiketom, voajer. Moj Frederik nije ni sotona, ni voajer, međutim, ima u sebi nečeg režiserskog, u njemu je čak i hemičar koji međusobno kombinuje ljude nastojeći da iz njih proizvede alkohol nove lepote.“ E da, sada nam je sve jasno kao noć? Uostalom, znamo to, Gombrovič je od onih značajnih pisaca koji je uživao u tumačenjima svojih knjiga. Ta tumačenja bila su, zapravo, savršene književne žurke pisca sa čitaocima. Jer, i prilikom svojih tumačenja, Gombrovič je vešto skrivao tajnu svog pisanja. Istovremeno preporučujući i braneći svoje delo, Gombrovič je čitaocima servirao samo ono najneophodnije. Sve ostalo ostajala je tragalačka obaveza čitalaca. A naslov romana? Reč „pornografija“ samo se jednom pojavljuje u romanu…
Šta je vrednost ove knjige? – ako to nije osoben tip Gombrovičevog književnog pisma, i njegova strategija kojom nas uverava da se romansijerski učinak nimalo ne poništava naizgled „tričavim“ detaljima, beznačajnim događajima koji sve vreme narastaju dokle ne postanu ono najbitnije u romanu, a ni fabulom u kojoj nevažno postaje važno; uz stalno prisustvo „nečeg neuhvatljivog“ i jednako uznemirujućeg – naprotiv, romansijerski učinak tako se uvećava! Teško je nazreti granice Gombrovičevog književnog sveta u Pornografiji, još teže je uočiti sve diferencijalne karakteristike i svet osobenih simbola ovog pisca, što ovom rukopisu daje još i veću vrednost. Toliko veću vrednost da je Pornografija uistinu zaslužila ono zavidno mesto na policama Biblioteke svetske književnosti.
A ako bismo tražili najneobičniji fragment romana, uvažili bismo izbor autora pogovora: „Crkva je prestala da bude crkva. Provalio je prostor, ali već kosmički prostor, crn, i to se čak nije više ni događalo na zemlji, već se, tačnije, zemlja prometnula u planetu koja lebdi u svemiru, bilo je to kosmičko prisustvo, to se događalo na nekom mestu u kosmosu. Tako daleko da su svetlost sveća, čak i dnevno svetlo koje se probijalo kroz vitraže postali crni kao noć. Nismo, dakle, više bili u crkvi, u tom selu, ni na zemlji, već – shodno stvarnosti, da, shodno istini – visili smo negde u kosmosu, s našim svećama i s našim sjajem, i tamo negde u bezmerjima izvodili smo te čudne stvari sami sebi i jedni drugima, nalikujući majmunu koji se kezi u vakuumu…“
Na kraju ostaje preporuka: Pornografiju čitajte uz plamen sveća baš zbog one „crkve koja je prestala da bude crkva“. Uporedo, sa Pornografijom, čitajte i zbirku eseja Jana Kota Kameni potok. Ako ništa drugo, ono zbog Kotovog eseja Gotovski ili granica. Biće vam mnogo jasnije kako je to kada svetlost sveća postane crna kao noć! Naravno, biće vam jasnije i ono nalikovanje majmunu koji se kezi u vakuumu!

HO-HO-HO, GOMBROVIČU!

(Vitold Gombrovič o stvaralaštvu Bruna Šulca)

Vitold Gombrovič, pišući o delima značajnih poljskih i svetskih pisaca, nimalo ne ostavlja prostor onovremenim neistomišljenicima. Još manje ostavlja prostor tadašnjim „salonskim kritičarima“, a njemu nedoraslima: na njih, logično i drsko, ne obraća pažnju! Uostalom, i priličilo mu je takvo ponašanje! Jer Gombrovič, kada rekonstruiše „teške“ tuđe priče, priče koje mi, čitaoci, dobrovoljno usvajamo!, toliko nam ih razjasni da nam je posle njegovog razjašnjenja piščeva izvorna ideja jasna kao prva „letnja zora“. Vitold Gombrovič, dakle, otkriva najveće tajne pisaca koje čita, poštuje, preporučuje! Uz to, pišući o delima drugih, vešto nas uverava kako je moguć odgovor na svako pitanje. I još: „prevodi nam“ ono što je nemogućno u delu i što liči na nadstvarnost, u istinito, odnosno nudi nam novu (unutarnju!), gledaj čuda?, tačnu i jedinu realnost! Svejedno, nudi nam, dakle, posle ponovnog čitanja, nov sporazum između nas i već pročitane knjige, koju smo, jelte, nedovoljno razumeli! Tek onda, pravo i novo tumačenje počiva u iznenađenju! Našem, naravno! Tako dolazimo do obilnije i uzvišenije (i užasnije!) stvarnosti, onda se piščeva i naša viđenja ne isključuju, već se, u inat – po Gombroviču! – zajedno sunovraćaju u realnost! Evo tek jedne male, ne znam koliko jasne?, priče po Gombroviču (ponavljamo) o Nepokorenom oponašanju stvarnosti, što i jeste opšte mesto ovog malog osvrta! Jer, uistinu, ako postoji esej „razmena umnih darova na najvišem nivou“, to jeste Gombrovičevo predstavljanje knjige Bruna Šulca Sanatorijum pod klepsidrom. Gombrovič, pišući o knjizi „drugog musketara“ poljske avangarde, pisca jedinstvene
književne mašte, takve mašte koja nenaviknutog čitaoca može da izludi, između ostalog, primećuje: „Zamislite da upravo sedate za radni sto kako biste opisali neki događaj na normalan i realističan način, kad vas odjednom spopada misao o nečuvenoj fiktivnosti vašeg poduhvata, o mistifikaciji koju priređujete čitaocu. Pre svega, već samo opisivanje izmišljenih događaja, kao da su se oni zaista odigrali, pridavanje privida realnog života, iako je svakom jasno da su se oni rodili u vašoj glavi, to je za žaljenje fikcija i mistifikacija. Drugo, da li se smisao vašeg rada zasniva na tome da se čitalac uživljava u fabulu vaše priče, u avanturama vaših junaka – ne, jer su avanture tek pretekst, pomoću kojega hoćete da prenesete neko lično uzbuđenje i saznanje, npr. da je život lep, ili da ste nesrećni. Idući dalje istim putem, dolazite do još opštije i više filozofske misli, da nisu samo izmišljeni doživljaji privid i pretekst, nego čak i oni realni, živi ljudi samo slučajan oblik, maska, iza koje vreba mračna i anonimna stihija. Pa zar forme današnjeg sveta nisu privremene i prolazne, zar se za milion godina neće izmeniti do neprepoznatljivosti naš fizički i duhovni oblik, a s njim i cela slika sveta koju smo percepirali, zar se ljudska vrsta, koja je nastala od ribe neće pretvoriti u druge oblike, posle hiljadu stoleća?“
Ho-ho-ho, Gombroviču!
To je to! Tvoj glas je jači od našeg glasa! A tek tvoje „razvijene misli“, te misli koje, što je najpreciznije moguće, zauzimaju svoja mesta u našim beležnicama? Misli koje su izvirale iz tvoje „najdublje pameti“! Vitolde Gombroviču, ti si nas još uverio kako dobar esejista ne traži tačan izraz, dobar esejista taj izraz ima i pre nego što sedne za pisaći sto! Sada znamo kako prilaziti svim varijantama određenog teksta! I što je najbitnije: znamo na kakav način da reagujemo kad-god osetimo prezasićenost delima što su oslobođena „nadzora kritičkog duha“. Rekli smo već, tvojim rečima nema se šta oduzeti, još manje da se ima šta dodati! A kada je tako, ostaje nam da međusobno razmenjujemo darove koje smo dobili od tebe. I da učimo, da se maksimalno trudimo kada pišemo. Jer, i od nas – valjda će neko učiti! A to je teško breme, obavezujuće, znači: bogomdano.
Mnogo smo ti zahvalni, znaš!?