Радуга, негде у Србији

Дневник позоришног критичара

Пише Драгана Бошковић

Шта све чини да се шетња по Петербургу одвија као дивни сан и колико лепоти тог сна боје и снагу дају петербуршки ТЈУЗ, „Театар јунова зритеља“, и 20. фестивал модерног театра, „Радуга“, што би на нашем језику значило „Дуга“

Само пола године од последње посете императорском Санкт Петербургу, некадашњем главном граду Русије, а данас, неоспорно, културној престоници ове блиске и чудесне земље, стижемо у петербуршки ТЈУЗ, „Театар јунова зритеља“, на 20. фестивал модерног театра, „Радуга“, што би на нашем језику значило „Дуга“… Лењинградски ТЈУЗ је основан давне 1922. године, у Моховој улици, а нову зграду је добио 1962, на Пионирском тргу. Осмислили су је архитекта Александар Владимирович Жук и руководилац театра Александар Александрович Брјанцев, чије име носи од 1980. године. Љубазна директорка театра Светлана Лаврецова и млади оперативни директор „Радуге“ Семјон Богданов уврстили су ме, као јединог критичара из Србије, у званице које имају част и задовољство да буду учесници овог еминентног театарског догађаја, који, традиционално, доводи на своју сцену изврсне позоришне пројекте.
Кажемо пројекти, а не само позоришне представе, зато што је намера овог фестивала, и позоришта младих и за младе, што сваки ТЈУЗ у Русији јесте, да проширује позоришни језик до најширих могућних граница, мапирајући тако нови светски театар и стварајући нову публику, која живи данашњи, постмодерни, па и постдрамски театар.
О значају овог модерног фестивала говори и податак да је, у предвечерје његовог јубиларног издања, почетком маја, наступио славни париски театар „Буф ди нор“, у коме већ много година своје светски познате представе поставља времешни, а још увек моћни редитељ Питер Брук. На „Радугу“ је дошао са представом „Затвореник“, из своје тзв. афричке фазе. Фестивал је, затим, званично започео 23. маја, с још једним врло познатим театром, „Шаушпилхаусом“ из Цириха. Приказали су нам Ибзенову „Нору“, у режији госта Тимофеја Куљабина. У овој изврсној представи, која се одвија кроз СМС поруке ликова из драме, док се на доњем нивоу одвија радња, свет Ибзеновх ликова постаје уистину наш савременик, а радња се усложњава и видео-клиповима, који медијски компромитују чињенице изговорене на сцени. Од странаца одлични су били и Британци, лондонски „Hunch“ театар, који је, у режији Александра Шербана, извео „Хероја нашег времена“ Љермонтова, практично на једној траци, са три глумца, а сугестивно, маштовито и оригинално. Публика 20. „Радуге“ могла је да види и представу „Конфучије“ кинеског „Дечјег уметничког театра“, као и француске уметнике из Меца („Папири живота“ редитеља Бенуа Фавра и Томија Ласла).
Нама су се, у врло квалитетној селекцији највише допале две руске представе. Прву, под насловом „Блиски пријатељи“, извео је домаћин, „Театар јунова зритеља Брјанцева“ („Позориште младог гледаоца“). Представу по тексту Евгенија Водолазкина, а која говори о љубавном троуглу (два младића и једна девојка) и њиховој судбини у младости и старости, у рату и у миру, у животу и у смрти, режирала је, врло инвентивно и сценски необично, млада Елизавета Бондар. Док публика седи на ротирајућим седиштима, око ње, на све четири стране је стакло, иза кога се, симултано и сукцесивно, одигравају призори у скоковитом времену, смењују се различити периоди живота јунака, узрок и последица мењају места, идеја хаотичности, у којој је поуздан водич љубав, постаје јасна и видљива. Друга представа је на „Радугу“ стигла из Москве. „Јулансамбл“, трупа настала око пројекта „Неколико разговора о…“, по филозофско-драмском предлошку младе литванске ауторке Текле Кавтарадзе, о разговорима с Христом, показала је заиста виртуозан физички театар, аутентично на правом путу фестивала, који промовише нове форме и нову осећајност у театру, као и младу драматургију за младог позоришног гледаоца, који се тек опредељује за своју блиску позоришну форму. Представу је, у фуриозном ритму, јединственим позоришним језиком, режирао млади редитељ Тадас Монтримас.
У програму су биле још и одличне Гогољеве „Мртве душе“, у режији Олега Липовецког, лесосибирског Градског театра, затим помало декомпонована представа московског ТЈУЗ-а, „На путу у…“, по Достојевском, у адаптацији и режији значајног, нама с Битефа познатог Кама Гинкаса (с којим је организован сусрет и разговор), као и превише класична естонска представа „Једно апсолутно срећно село“, по тексту Бориса Вахтина, у режији Анатолија Ледуховског…Посебно помињање заслужује друга естонска представа која је и концерт, „Транзит, зауставите музику“, групе РАААМ из Талина, о бенду који је наступао у СССР-у, о музичким жанровима, који су, својом субверзивношћу, довели до ослобођења естонске музике од руских утицаја и освајању сопственог идентитета. Редитељ је био Дмитриј Јегоров. Избор ове представе за програм еминентног фестивала „Радуга“ говори најбоље о његовој авангардности. „Позориште лутака републике Карелије“ из Петрозаводска наступило је с најнеобичнијим (не и најуспелијим) пројектом по Чеховљевом „Вишњику“. Полулутке, полуглумци, са маскама, намерно механично, на фарсичан, врло спретан, али Чехову непримерен начин, извели су славну драму уз велики аплауз публике. На самом крају фестивала публика је видела „И то је живот“, Татарског драмског театра из Казања, као и, како се најављивало, врло квалитетан рад познатог редитеља Сергеја Потапова, „Мој друг Хамлет“, по Шекспиру, у продукцији Академског тетра из Јакутска.
Домаћини су организовали сусрете са ствараоцима, те обимну конференцију о глумачкој педагогији, уз учешће многих знаних редитеља и глумаца, на којој смо срели пријатеља и колегу, француског глумца, редитеља, директора Театра „Турски“ у Марсељу Ришара Мартена, с којим смо, 2001. године, два месеца пловили Медитераном, у склопу пројекта Међународног института медитеранског театра „Одисеја“, у коме су, осим Србије и Француске, учествовале 24 медитеранске земље, са својим представама на броду и у лукама. Зауставили смо се и у Котору. Потом, 2007. године, у „Дунавској одисеји“ пристали смо и у Београду. Ришар нам је уручио позив да, у лето 2020. учествујемо у новој „Одисеји“ по Медитерану, о чему ћемо писати у „Печату“.
Овај боравак у Санкт Петербургу, на самом почетку „Позоришне олимпијаде“, коју ће, све до новембра, у Александринском театру организовати Валериј Фокин и на коју је звао светске позоришне хитове (немамо информацију има ли и наших), донео је и ненадани београдски сусрет. Шетајући Летљим садом, вртом у коме су императори одмарали поглед на зеленилу, после многосатне посете Ермитажу, у пратњи дивног колеге Александра Платунова, који нам је овога пута био поуздани водич по „Северној Венецији“, срели смо се с директором Битефа Милошем Латиновићем, који је дошао тамо сасвим другим послом од позоришног – као угледни романописац, гостовао је на Међународном сајму књига! Платунов је са узбуђењем говорио Латиновићу о свом учешћу на Битефу, једном, са Андрејем Могучим…
Шетња по Петербургу је као дивни сан. Петропавловска тврђава, са храмом, у коме су сахрањени императори, Ермитаж, Зимски дворац, у коме је музеј Ермитаж са Ермитажним театром, Царско село, летња резиденција, Петерхоф, морска резиденција, много славних театара, Невски проспект са Сабором Богородице Казањске… Много пута смо били у Санкт Петербургу, и још нисмо успели све да посетимо… Императорски град Санкт Петербург основан је 27. маја 1703. године. Присуствовали смо на тај дан Свечаној прослави Дана града, са гламурозним концертом испред Зимског дворца, пред огромном публиком петомилионског града слављеника…
До новембра 2019, која је година театра у Русији, можда ћемо успети још који пут овде да дођемо. А вама, читаоцима овог „Дневника позоришног критичара“, следеће дружење заказујемо крајем јуна, из Татарстана, с представе „Псеће срце“ Булгакова, у занимљивом граду и изузетном театру…