Raduga, negde u Srbiji

Dnevnik pozorišnog kritičara

Piše Dragana Bošković

Šta sve čini da se šetnja po Peterburgu odvija kao divni san i koliko lepoti tog sna boje i snagu daju peterburški TJUZ, „Teatar junova zritelja“, i 20. festival modernog teatra, „Raduga“, što bi na našem jeziku značilo „Duga“

Samo pola godine od poslednje posete imperatorskom Sankt Peterburgu, nekadašnjem glavnom gradu Rusije, a danas, neosporno, kulturnoj prestonici ove bliske i čudesne zemlje, stižemo u peterburški TJUZ, „Teatar junova zritelja“, na 20. festival modernog teatra, „Raduga“, što bi na našem jeziku značilo „Duga“… Lenjingradski TJUZ je osnovan davne 1922. godine, u Mohovoj ulici, a novu zgradu je dobio 1962, na Pionirskom trgu. Osmislili su je arhitekta Aleksandar Vladimirovič Žuk i rukovodilac teatra Aleksandar Aleksandrovič Brjancev, čije ime nosi od 1980. godine. Ljubazna direktorka teatra Svetlana Lavrecova i mladi operativni direktor „Raduge“ Semjon Bogdanov uvrstili su me, kao jedinog kritičara iz Srbije, u zvanice koje imaju čast i zadovoljstvo da budu učesnici ovog eminentnog teatarskog događaja, koji, tradicionalno, dovodi na svoju scenu izvrsne pozorišne projekte.
Kažemo projekti, a ne samo pozorišne predstave, zato što je namera ovog festivala, i pozorišta mladih i za mlade, što svaki TJUZ u Rusiji jeste, da proširuje pozorišni jezik do najširih mogućnih granica, mapirajući tako novi svetski teatar i stvarajući novu publiku, koja živi današnji, postmoderni, pa i postdramski teatar.
O značaju ovog modernog festivala govori i podatak da je, u predvečerje njegovog jubilarnog izdanja, početkom maja, nastupio slavni pariski teatar „Buf di nor“, u kome već mnogo godina svoje svetski poznate predstave postavlja vremešni, a još uvek moćni reditelj Piter Bruk. Na „Radugu“ je došao sa predstavom „Zatvorenik“, iz svoje tzv. afričke faze. Festival je, zatim, zvanično započeo 23. maja, s još jednim vrlo poznatim teatrom, „Šaušpilhausom“ iz Ciriha. Prikazali su nam Ibzenovu „Noru“, u režiji gosta Timofeja Kuljabina. U ovoj izvrsnoj predstavi, koja se odvija kroz SMS poruke likova iz drame, dok se na donjem nivou odvija radnja, svet Ibzenovh likova postaje uistinu naš savremenik, a radnja se usložnjava i video-klipovima, koji medijski kompromituju činjenice izgovorene na sceni. Od stranaca odlični su bili i Britanci, londonski „Hunch“ teatar, koji je, u režiji Aleksandra Šerbana, izveo „Heroja našeg vremena“ Ljermontova, praktično na jednoj traci, sa tri glumca, a sugestivno, maštovito i originalno. Publika 20. „Raduge“ mogla je da vidi i predstavu „Konfučije“ kineskog „Dečjeg umetničkog teatra“, kao i francuske umetnike iz Meca („Papiri života“ reditelja Benua Favra i Tomija Lasla).
Nama su se, u vrlo kvalitetnoj selekciji najviše dopale dve ruske predstave. Prvu, pod naslovom „Bliski prijatelji“, izveo je domaćin, „Teatar junova zritelja Brjanceva“ („Pozorište mladog gledaoca“). Predstavu po tekstu Evgenija Vodolazkina, a koja govori o ljubavnom trouglu (dva mladića i jedna devojka) i njihovoj sudbini u mladosti i starosti, u ratu i u miru, u životu i u smrti, režirala je, vrlo inventivno i scenski neobično, mlada Elizaveta Bondar. Dok publika sedi na rotirajućim sedištima, oko nje, na sve četiri strane je staklo, iza koga se, simultano i sukcesivno, odigravaju prizori u skokovitom vremenu, smenjuju se različiti periodi života junaka, uzrok i posledica menjaju mesta, ideja haotičnosti, u kojoj je pouzdan vodič ljubav, postaje jasna i vidljiva. Druga predstava je na „Radugu“ stigla iz Moskve. „Julansambl“, trupa nastala oko projekta „Nekoliko razgovora o…“, po filozofsko-dramskom predlošku mlade litvanske autorke Tekle Kavtaradze, o razgovorima s Hristom, pokazala je zaista virtuozan fizički teatar, autentično na pravom putu festivala, koji promoviše nove forme i novu osećajnost u teatru, kao i mladu dramaturgiju za mladog pozorišnog gledaoca, koji se tek opredeljuje za svoju blisku pozorišnu formu. Predstavu je, u furioznom ritmu, jedinstvenim pozorišnim jezikom, režirao mladi reditelj Tadas Montrimas.
U programu su bile još i odlične Gogoljeve „Mrtve duše“, u režiji Olega Lipoveckog, lesosibirskog Gradskog teatra, zatim pomalo dekomponovana predstava moskovskog TJUZ-a, „Na putu u…“, po Dostojevskom, u adaptaciji i režiji značajnog, nama s Bitefa poznatog Kama Ginkasa (s kojim je organizovan susret i razgovor), kao i previše klasična estonska predstava „Jedno apsolutno srećno selo“, po tekstu Borisa Vahtina, u režiji Anatolija Leduhovskog…Posebno pominjanje zaslužuje druga estonska predstava koja je i koncert, „Tranzit, zaustavite muziku“, grupe RAAAM iz Talina, o bendu koji je nastupao u SSSR-u, o muzičkim žanrovima, koji su, svojom subverzivnošću, doveli do oslobođenja estonske muzike od ruskih uticaja i osvajanju sopstvenog identiteta. Reditelj je bio Dmitrij Jegorov. Izbor ove predstave za program eminentnog festivala „Raduga“ govori najbolje o njegovoj avangardnosti. „Pozorište lutaka republike Karelije“ iz Petrozavodska nastupilo je s najneobičnijim (ne i najuspelijim) projektom po Čehovljevom „Višnjiku“. Polulutke, poluglumci, sa maskama, namerno mehanično, na farsičan, vrlo spretan, ali Čehovu neprimeren način, izveli su slavnu dramu uz veliki aplauz publike. Na samom kraju festivala publika je videla „I to je život“, Tatarskog dramskog teatra iz Kazanja, kao i, kako se najavljivalo, vrlo kvalitetan rad poznatog reditelja Sergeja Potapova, „Moj drug Hamlet“, po Šekspiru, u produkciji Akademskog tetra iz Jakutska.
Domaćini su organizovali susrete sa stvaraocima, te obimnu konferenciju o glumačkoj pedagogiji, uz učešće mnogih znanih reditelja i glumaca, na kojoj smo sreli prijatelja i kolegu, francuskog glumca, reditelja, direktora Teatra „Turski“ u Marselju Rišara Martena, s kojim smo, 2001. godine, dva meseca plovili Mediteranom, u sklopu projekta Međunarodnog instituta mediteranskog teatra „Odiseja“, u kome su, osim Srbije i Francuske, učestvovale 24 mediteranske zemlje, sa svojim predstavama na brodu i u lukama. Zaustavili smo se i u Kotoru. Potom, 2007. godine, u „Dunavskoj odiseji“ pristali smo i u Beogradu. Rišar nam je uručio poziv da, u leto 2020. učestvujemo u novoj „Odiseji“ po Mediteranu, o čemu ćemo pisati u „Pečatu“.
Ovaj boravak u Sankt Peterburgu, na samom početku „Pozorišne olimpijade“, koju će, sve do novembra, u Aleksandrinskom teatru organizovati Valerij Fokin i na koju je zvao svetske pozorišne hitove (nemamo informaciju ima li i naših), doneo je i nenadani beogradski susret. Šetajući Letljim sadom, vrtom u kome su imperatori odmarali pogled na zelenilu, posle mnogosatne posete Ermitažu, u pratnji divnog kolege Aleksandra Platunova, koji nam je ovoga puta bio pouzdani vodič po „Severnoj Veneciji“, sreli smo se s direktorom Bitefa Milošem Latinovićem, koji je došao tamo sasvim drugim poslom od pozorišnog – kao ugledni romanopisac, gostovao je na Međunarodnom sajmu knjiga! Platunov je sa uzbuđenjem govorio Latinoviću o svom učešću na Bitefu, jednom, sa Andrejem Mogučim…
Šetnja po Peterburgu je kao divni san. Petropavlovska tvrđava, sa hramom, u kome su sahranjeni imperatori, Ermitaž, Zimski dvorac, u kome je muzej Ermitaž sa Ermitažnim teatrom, Carsko selo, letnja rezidencija, Peterhof, morska rezidencija, mnogo slavnih teatara, Nevski prospekt sa Saborom Bogorodice Kazanjske… Mnogo puta smo bili u Sankt Peterburgu, i još nismo uspeli sve da posetimo… Imperatorski grad Sankt Peterburg osnovan je 27. maja 1703. godine. Prisustvovali smo na taj dan Svečanoj proslavi Dana grada, sa glamuroznim koncertom ispred Zimskog dvorca, pred ogromnom publikom petomilionskog grada slavljenika…
Do novembra 2019, koja je godina teatra u Rusiji, možda ćemo uspeti još koji put ovde da dođemo. A vama, čitaocima ovog „Dnevnika pozorišnog kritičara“, sledeće druženje zakazujemo krajem juna, iz Tatarstana, s predstave „Pseće srce“ Bulgakova, u zanimljivom gradu i izuzetnom teatru…