ШТАФЕЛАЈ И НОЈЕВА БАРКА СЕЋАЊА

 

Српски сликари у анегдотама: Непознати ликовни живот

 

Ниска прича које следе потврђује да анегдоте, слично као изреке или афоризми, откривају карактер личности, али и дух времена, и казује због чега читаоци више него „досадне теорије“ воле анегдоте тако непосредне и налик уметничком чину. У овом и наредним текстовима објавићемо прилог за могућу антологију необичних причица о српским уметницима и уметничким епохама, прошлим и садашњим

Историја свих уметности, као уосталом и свих наука и филозофије може се обележити и анегдотама, духовитим, забавним, понекад и мрачним и драматичним причама из живота и о животу стваралаца, или уметничких средина и збивања у различитим епохама. Истините или измаштане, понекад мало „досољене“ у усменим предањима или варљивим записима сећања, анегдоте чине узбудљиво и живо предање, имају своје предности и привлачности, али и мане, односно ограничења. Када је конкретно о уметницима реч, анегдоте – бисери многих биографија, оно што се памти и препричава, не откривају, разуме се, оно суштинско, а понекад чак прикрију или коренито измене стварне чињенице, али имају своју велику вредност, између осталог јер казују много о духу времена и ширих прилика у којима су настале. Стога и овај прилог за могућу антологију необичних причица о српским уметницима треба узети и с резервом и са свешћу да је њихово стваралаштво често „нешто сасвим друго“, чега понекад ни они сами нису свесни, каткад ни достојни.

ТАЈНИ И ЈАВНИ ЖИВОТ Ниску прича које следе предочавамо уверени да анегдота, слично као изрека или афоризам, снажно баца светло на целу личност, открива њен карактер или дух времена, те да читаоци, стога, више воле анегдоте него досадне теорије, јер су непосредне и сличне уметничком чину, без конструкције, одмах допиру до истине. О књижевницима је прошле године код нас објављена књига анегдота Роберта Шнакенберга Тајни живот великих писаца, која није само занимљива за читање већ представља важан биографски и психолошки приступ литератури. Често су анегдоте једино важно и животно, духовито и врцаво, што остане од уметника, свакако део биографије који најбоље сведочи о карактеру личности, добу, историји и политици. Ништа мање у том смислу није занимљив ни ликовни миље. Од великих уметника остале су и велике анегдоте, као она о Ел Греку, који је за Микеланђеловог живота тврдио да је Сикстинска капела лоше насликана, те је треба прекречити и њему поверити тај посао. Микеланђело је имао најмоћнији клан у ренесансној уметности и то је вероватно разлог што се Ел Греко кратко задржао у Риму. Поједини мајстори добивши уносне послове у Напуљу морали су брзо да га напусте јер им је било јасно да ће их љубоморни локални сликари убити. Постоје анегдоте и о потоњим сликарима. Енглез Данте Габриел Росети из 19. века тврдио је: „Замислите, тамо у Паризу ствара неки Клод Моне који себе сматра сликаром.“ У то време је у Енглеској тада чувени сликар Џејмс Уистлер морао да води судски спор са Џоном Раскином, најугледнијим критичарем и сликаром, који је на челу Братства прерафелита настојао да докаже да Уистлер није сликар. Судија је срећом разумео уметничке мушице па није било осуђених. Из данашње позиције мање је јасно шта је толико огорчило Раскина и дружину, Уистлеров опус естетски је ближи прерафелитима него првим модернистима. Исто тако је сада теже разумљиво зашто су слике Едуарда Манеа, претече импресиониста, толико узбудиле и огорчиле париску публику, ми их данас доживљавамо као део културе 19. века. Када је реч о критичарима, најчувенији руски књижевни критичар Бјелински никада није хтео јавно да наступа, био је несигуран пред већим скупом и говорио је увек само у интимном кругу, највише пред двоје-троје слушалаца. Из истих разлога се Бернар Беренсон, највећи познавалац ренесансног сликарства, изговарао на сваки позив да одржи јавно предавање, тврдећи да је прехлађен. Ако се писац овог текста добро сећа, и велики познавалац северне ренесансе Јохан Хојзинга није се осећао сигуран пред публиком и увек је одбијао јавне наступе. Постоје бројне анегдоте и о значајним модерним уметницима. Пабло Пикасо је волео да руча у једном ресторану, газда му није наплаћивао ручкове и вечере, а сликар му је заузврат остављао непотписане цртеже. Једном власник ресторана донесе цртеже да их Пикасо потпише, на шта му уметник узврати: „Јел’ ја треба да платим обед или да купим ресторан?“ Други пут су Пикасу донели један његов наводни рад да процени ауторство, није био потписан. Пикасо га је дуже проучавао а онда рече: „Уопште није мој, али је толико добар да ћу га потписати.“ Када је другог највећег модерног сликара Салвадора Далија посетио један млади новинар, раздраган му је саопштио да ће о славном уметнику писати све најбоље. „Никако“, узвикнуо је Дали, „пишите што горе о мени, дуже се памти.“

Илиja Бoсиљ, Двoглaви кoњ, 1965, уљe нa кaртoну, 22×32 цм

 

СТРАСТИ МАЛЕ СРЕДИНЕ – „СВЕТ ПО ИЛИЈИ“ Анегдоте везане за српске сликаре још су живописније, страсти мале средине су узбурканије. О случају Илије Башичевића Босиља писали су и југословенски медији. Реч је о великом сликару који је имао много неприлика у домаћој средини. Рођен је у Шиду 1895. године у домаћинској, патријархалној српској породици, из које је понео племенит однос према људима. Завршио је само четири разреда основне школе и био земљорадник све до 1957. када су му комунисти одузели земљу. Његов син је био познати историчар уметности и значајни авангардни уметник Димитрије Башичевић Мангелос. Илија је прочитао све што се могло наћи у библиотеци његова два сина, почев од књига из историје уметности, медицинске литературе, Библије, романа Достојевског, до митова из српских старина, Махабхарате и Рамајане. Тако је почео да ствара своју Илијаду (свет по Илији). Са шездесет две године постао је сликар, предано осликавајући све што му се нашло под руком: папир, платно, лесонит, стакло, намештај, зидове, џакове за кромпир, флаше, књиге, пампуре за флаше… До смрти је сликао и за петнаестак година створио око 2.000 дела. На почетку је његово стваралаштво окарактерисано као наива и пропутовало је цео свет у државном пројекту ширења југословенске наиве, али је после схваћено да надилази наивну уметност и припада вишем нивоу арт брута и уметности аутсајдера. Тада започиње његов још већи успон у свету, приређене су му самосталне изложбе у Венецији, Њујорку и Београду, а Raw Art Magazine, добитник Унескове награде 1998. године за најбољи часопис о уметности у свету, уврстио је Босиља у педесет најважнијих арт брут уметника. Његове су слике биле на групним изложбама с делима Пикаса, Шагала, Кандинског, Климта и Шилеа, а налазе се у колекцијама Макса Била, породице Рокфелер, Софије Лорен и Елизабет Тејлор.

Mилo Mилунoвић, Toрзo, уљe нa плaтну, 55×40 цм, Зaвичajни музej Пљeвљa

Босиљ је сликао најчешће сцене из Библије, створивши свет удаљен од стварности, митолошки и фантастичан. Његов легат од три стотине слика остављен родном Шиду небригом Општине је пропадао, док није расформиран. Босиљ је имао многе невоље, и син Димитрије, стручњак за наивну уметност, на почетку га је одвраћао од сликарства. Слике Илије Босиља биле су тако оригиналне и надмоћне у свету југословенске наивне уметности да је хрватска јавност сумњала у ауторство, кренула је бесомучна медијска хајка на целу породицу и афера је кулминирала 1965. године. Тада је у Загребу формирана комисија састављена од најугледнијих стручњака, пред којом је Босиљ морао да слика, не би ли доказао да је стварни аутор својих дела. У њој су били професори Матко Мештровић и Радослав Путар, архитекта Вјенцеслав Рихтер и Зденка Мунк, професорка и директорка Музеја за умјетност и обрт. Никада у историји уметности један сликар није био тако понижен, нити морао да се пред судом јавно доказује. Кафкијанској комисији је ипак било одмах јасно ко је стварни аутор његових остварења чим је Босиљ почео да слика. Тако је настало уље на картону Двоглави коњ, које је Босиљ касније поклонио Зденки Мунк јер је била на његовој страни, а сада је у власништву београдског колекционара Милоша Вујасиновића. То није било доста па је један члан комисије, сликарев противник, узвикнуо да је све намештено, да Босиљ само попуњава површине по шаблону, подметнуо му другу подлогу, па је сликар урадио још једну, недовршену слику (сада у Шиду) и акварел. Уметник чије се ликовне визије налазе у највећем и најбољем светском музеју такве уметности, у Лозани, коме се цео свет отворио, сматран је обичним преварантом.

 

ПОНОВЉЕНИ ПРИЈЕМ У САНУ Лазар Трифуновић, највећи стручњак за српску модерну уметност, причао је студентима да је била срамота што је Јован Бијелић, угледни међуратни сликар, тек под старе дане био примљен у САНУ, па зато ни њему самом није било много важно то чланство. Када је примљен, приређена му је као и обично свечаност, на којој је требало одржати приступну беседу, али се Бијелић напио, негде у близини зграде САНУ испишао (да, ту реч је употребио Трифуновић) и отетурао кући. Тек следеће године је пријем у чланство успешно обављен. Сликар је толико волео да пије да му је највећи проблем био како да то јефтино реши за време Другог светског рата. По Трифуновићевим речима, снабдевали су га сељаци из околине Миријева најгором врстом ракије, тзв. „дасковачом“. У њој је био толики проценат метил-алкохола да се због пића могла глава изгубити.

Aлeксaндaр Toмaшeвић, Aпстрaктнa кoмпoзициja, тeмпeрa нa дaсци

 

Када је реч о критичарима и међуратним сликарима, постоји анегдота о професору и академику Милу Милуновићу и Миодрагу Б. Протићу, критичару, оснивачу и директору Музеја савремене уметности у Београду. Протића стари сликари нису волели, али су га толерисали јер им је откупљивао дела за Музеј – поштовали су само Милана Кашанина и Павла Бељанског. Протић их је додатно иритирао тиме што је и сам био сликар и то другоразредни у односу на њих. Тако је посетивши атеље Мила Милуновића Протић упитао мајстора: „Како ви извлачите тако равне линије на слици?“ Милуновић, са којим није било лако у комуникацији, одбрусио му је „Лењиром, кретену!“ Протић је то очигледно одвише буквално схватио, па су његове позне слике чиста лењирско-шестарска геометрија, ближе теорији форме него сликарству.

Joвaн Биjeлић, Стaрa кућa сa двoриштeм, oкo 1922, aквaрeл нa пaпиру, 23×35 цм

 

Када је реч о анегдотама, изванредан извор података је књига најстаријег и сада најугледнијег живог српског историчара уметности др Станислава Сташе Живковића (има 96 година и још увек пише) Живот слика, која је један од два наша ликовна бестселера. Има четири издања, али је пажња усмерена на необичну судбину слика, а не уметника. Други уметнички бестселер је књига Мома Капора Успомене једног цртача, крцата анегдотама и крајње занимљиво исприповедана. Ускоро излази њено треће издање. Неке од сјајних анегдота могу се пронаћи у првом и најбоље написаном тому аутобиографије Миодрага Б. Протића, у три књиге Нојева барка. У њој упознајемо сву живост и садржајно богатство тадашње ликовне сцене. О данашњим уметницима не круже никакве анегдоте, они су духовно испражњени.

Лaзaр Вoзaрeвић, Maтeринствo, 1967, уљe – мeтaл нa плaтну, 220×220 цм, влaсништвo Гaлeриje Лaзaр Вoзaрeвић

 

Није наодмет шире пренети Протићево сећање о једном од најгенијалнијих српских сликара високог модернизма Лазару Возаревићу, који је тако сјајно сликао да су од њега зазирали и велики међуратни сликари. За њега су везане најлуђе анегдоте. Протић пише о њему: „Долазио би уредан, утегнут, у плавом капуту ’на струк’, очешљан ’на раздељак’ са равним праменом косе преко чела, загонетан, једва ухватљивог опасног осмеха у угловима усана, испод танких бркова… Долазио, седао и, увек незадовољан, почињао да слика ’ситуацију’ указујући на најжешће, паклене појединости. Прелазио би понекад и на судбину, казивао једну или другу причу, увек неочекивану и страшну, логички изграђену али на заумној и недокучивој првој премиси, из неког света злих духова у коме се фикције заклањају стварним сликама. Једна се, на пример, односила на двојство правог и лажног Лазара, на гласине да је прави Лазар, непознати студент, погинуо на Сремском фронту, а да је овај данашњи и познати – личност лажна, апокрифна и опасна. ’Па, у чему је ствар’, питао сам, ’ипак је неспорно да сликаш и излажеш ти, не тај погинули?’ ’У томе’, одговарао је, ’што ја наводно нисам ја, пошто сам украо име и личност оног другог…’ Док ми је једном нешто приповедао, шетајући и гестикулирајући поред моје постеље, на паркет је треснуо – револвер! Правдао ми се, постиђен, завером и непријатељима који му се ноћу шуњају око атељеа на Сајмишту, вире кроз прозор, један има зелене очи и риђу браду. Покушавао сам да га смирим и разуверим; спуштеним гласом понављао је, злокобно, да ја не знам где живим – то му је била узречица – да завера постоји и против мене, да ’неки’ желе да ме отерају и из Министарства и из ’Нина’. (Волео је и доцније да људе које сам сматрао пријатељима назива мојим непријатељима.) Понашао се као да је у дослуху са неким кобним, невидљивим светом који управља овим нашим видљивим. И то потврђивао новом причом. После Сремског фронта – где је као борац казненог батаљона ратовао испред прве линије – нашао се у подруму нишког војног затвора; одатле је једне ноћи, преко неког Циганина који је лежао поред њега (и који о својој улози медијума није ни слутио), разговарао са мајком у Београду и дознао да му је најбољи друг изненада, за пет дана, умро од леукемије. Када је затим дошао у Београд, мајка му је ту иначе истиниту вест поновила, мислећи да му је саопштава први пут. (После толико година, да подсетим, од исте болести и на исти начин, умро је и Лазар, за пет дана, одједном…) Трећа прича на коју се ретко враћао, била је најстрашнија, опет са Сремског фронта… Вече, блато и снег. Казнени батаљон припрема стрељање групе заробљених Немаца која га је десетковала. Командант им наређује да се свуку (да би се његови борци боље обукли), а њему, Лазару, да чува гомилу њихових чизама, униформи, рубља и оружја. Голе, Немце, одводе педесетак метара даље и сврставају: на зимској месечини подсећају Лазара на правилан низ античких мраморних кипова, а кривудави стрељачки вод његових другова, блатњавих, поцепаних, убогих – на тамне приказе. Гледа их и упоређује; хоће да скулптуре, уметничка дела, заштити, и полако окреће пушкомитраљез ка друговима… У последњем тренутку, заустављају га и буде рафали под којима се Немци, као ’камени богови’ (његов израз), руше у блато…“ Ту анегдоту је највише волео Драгош Калајић. Павле Угринов помиње још једну анегдоту о Лазару Возаревићу, професору београдске Ликовне академије: „Лаза је исто тако мењао тон говора када угледа згодну жену. Говорио је високо, пискаво, брзо, нервозно, а кад угледа згодну жену, спуштао је тон и говорио дубоко, скоро загробно.“ Павле Угринов, академик и пријатељ многих наших најбољих уметника, објавио је 2004. занимљиву документарну прозу Старо сајмиште, приче, анегдоте и размишљања о уметничким делима и судбинама, везане највише за атељее на простору некадашњег, предратног Сајмишта.

Наставиће се


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.