ŠTAFELAJ I NOJEVA BARKA SEĆANJA

 

Srpski slikari u anegdotama: Nepoznati likovni život

 

Niska priča koje slede potvrđuje da anegdote, slično kao izreke ili aforizmi, otkrivaju karakter ličnosti, ali i duh vremena, i kazuje zbog čega čitaoci više nego „dosadne teorije“ vole anegdote tako neposredne i nalik umetničkom činu. U ovom i narednim tekstovima objavićemo prilog za moguću antologiju neobičnih pričica o srpskim umetnicima i umetničkim epohama, prošlim i sadašnjim

Istorija svih umetnosti, kao uostalom i svih nauka i filozofije može se obeležiti i anegdotama, duhovitim, zabavnim, ponekad i mračnim i dramatičnim pričama iz života i o životu stvaralaca, ili umetničkih sredina i zbivanja u različitim epohama. Istinite ili izmaštane, ponekad malo „dosoljene“ u usmenim predanjima ili varljivim zapisima sećanja, anegdote čine uzbudljivo i živo predanje, imaju svoje prednosti i privlačnosti, ali i mane, odnosno ograničenja. Kada je konkretno o umetnicima reč, anegdote – biseri mnogih biografija, ono što se pamti i prepričava, ne otkrivaju, razume se, ono suštinsko, a ponekad čak prikriju ili korenito izmene stvarne činjenice, ali imaju svoju veliku vrednost, između ostalog jer kazuju mnogo o duhu vremena i širih prilika u kojima su nastale. Stoga i ovaj prilog za moguću antologiju neobičnih pričica o srpskim umetnicima treba uzeti i s rezervom i sa svešću da je njihovo stvaralaštvo često „nešto sasvim drugo“, čega ponekad ni oni sami nisu svesni, katkad ni dostojni.

TAJNI I JAVNI ŽIVOT Nisku priča koje slede predočavamo uvereni da anegdota, slično kao izreka ili aforizam, snažno baca svetlo na celu ličnost, otkriva njen karakter ili duh vremena, te da čitaoci, stoga, više vole anegdote nego dosadne teorije, jer su neposredne i slične umetničkom činu, bez konstrukcije, odmah dopiru do istine. O književnicima je prošle godine kod nas objavljena knjiga anegdota Roberta Šnakenberga Tajni život velikih pisaca, koja nije samo zanimljiva za čitanje već predstavlja važan biografski i psihološki pristup literaturi. Često su anegdote jedino važno i životno, duhovito i vrcavo, što ostane od umetnika, svakako deo biografije koji najbolje svedoči o karakteru ličnosti, dobu, istoriji i politici. Ništa manje u tom smislu nije zanimljiv ni likovni milje. Od velikih umetnika ostale su i velike anegdote, kao ona o El Greku, koji je za Mikelanđelovog života tvrdio da je Sikstinska kapela loše naslikana, te je treba prekrečiti i njemu poveriti taj posao. Mikelanđelo je imao najmoćniji klan u renesansnoj umetnosti i to je verovatno razlog što se El Greko kratko zadržao u Rimu. Pojedini majstori dobivši unosne poslove u Napulju morali su brzo da ga napuste jer im je bilo jasno da će ih ljubomorni lokalni slikari ubiti. Postoje anegdote i o potonjim slikarima. Englez Dante Gabriel Roseti iz 19. veka tvrdio je: „Zamislite, tamo u Parizu stvara neki Klod Mone koji sebe smatra slikarom.“ U to vreme je u Engleskoj tada čuveni slikar Džejms Uistler morao da vodi sudski spor sa Džonom Raskinom, najuglednijim kritičarem i slikarom, koji je na čelu Bratstva prerafelita nastojao da dokaže da Uistler nije slikar. Sudija je srećom razumeo umetničke mušice pa nije bilo osuđenih. Iz današnje pozicije manje je jasno šta je toliko ogorčilo Raskina i družinu, Uistlerov opus estetski je bliži prerafelitima nego prvim modernistima. Isto tako je sada teže razumljivo zašto su slike Eduarda Manea, preteče impresionista, toliko uzbudile i ogorčile parisku publiku, mi ih danas doživljavamo kao deo kulture 19. veka. Kada je reč o kritičarima, najčuveniji ruski književni kritičar Bjelinski nikada nije hteo javno da nastupa, bio je nesiguran pred većim skupom i govorio je uvek samo u intimnom krugu, najviše pred dvoje-troje slušalaca. Iz istih razloga se Bernar Berenson, najveći poznavalac renesansnog slikarstva, izgovarao na svaki poziv da održi javno predavanje, tvrdeći da je prehlađen. Ako se pisac ovog teksta dobro seća, i veliki poznavalac severne renesanse Johan Hojzinga nije se osećao siguran pred publikom i uvek je odbijao javne nastupe. Postoje brojne anegdote i o značajnim modernim umetnicima. Pablo Pikaso je voleo da ruča u jednom restoranu, gazda mu nije naplaćivao ručkove i večere, a slikar mu je zauzvrat ostavljao nepotpisane crteže. Jednom vlasnik restorana donese crteže da ih Pikaso potpiše, na šta mu umetnik uzvrati: „Jel’ ja treba da platim obed ili da kupim restoran?“ Drugi put su Pikasu doneli jedan njegov navodni rad da proceni autorstvo, nije bio potpisan. Pikaso ga je duže proučavao a onda reče: „Uopšte nije moj, ali je toliko dobar da ću ga potpisati.“ Kada je drugog najvećeg modernog slikara Salvadora Dalija posetio jedan mladi novinar, razdragan mu je saopštio da će o slavnom umetniku pisati sve najbolje. „Nikako“, uzviknuo je Dali, „pišite što gore o meni, duže se pamti.“

 

STRASTI MALE SREDINE – „SVET PO ILIJI“ Anegdote vezane za srpske slikare još su živopisnije, strasti male sredine su uzburkanije. O slučaju Ilije Bašičevića Bosilja pisali su i jugoslovenski mediji. Reč je o velikom slikaru koji je imao mnogo neprilika u domaćoj sredini. Rođen je u Šidu 1895. godine u domaćinskoj, patrijarhalnoj srpskoj porodici, iz koje je poneo plemenit odnos prema ljudima. Završio je samo četiri razreda osnovne škole i bio zemljoradnik sve do 1957. kada su mu komunisti oduzeli zemlju. Njegov sin je bio poznati istoričar umetnosti i značajni avangardni umetnik Dimitrije Bašičević Mangelos. Ilija je pročitao sve što se moglo naći u biblioteci njegova dva sina, počev od knjiga iz istorije umetnosti, medicinske literature, Biblije, romana Dostojevskog, do mitova iz srpskih starina, Mahabharate i Ramajane. Tako je počeo da stvara svoju Ilijadu (svet po Iliji). Sa šezdeset dve godine postao je slikar, predano oslikavajući sve što mu se našlo pod rukom: papir, platno, lesonit, staklo, nameštaj, zidove, džakove za krompir, flaše, knjige, pampure za flaše… Do smrti je slikao i za petnaestak godina stvorio oko 2.000 dela. Na početku je njegovo stvaralaštvo okarakterisano kao naiva i proputovalo je ceo svet u državnom projektu širenja jugoslovenske naive, ali je posle shvaćeno da nadilazi naivnu umetnost i pripada višem nivou art bruta i umetnosti autsajdera. Tada započinje njegov još veći uspon u svetu, priređene su mu samostalne izložbe u Veneciji, Njujorku i Beogradu, a Raw Art Magazine, dobitnik Uneskove nagrade 1998. godine za najbolji časopis o umetnosti u svetu, uvrstio je Bosilja u pedeset najvažnijih art brut umetnika. Njegove su slike bile na grupnim izložbama s delima Pikasa, Šagala, Kandinskog, Klimta i Šilea, a nalaze se u kolekcijama Maksa Bila, porodice Rokfeler, Sofije Loren i Elizabet Tejlor.

Bosilj je slikao najčešće scene iz Biblije, stvorivši svet udaljen od stvarnosti, mitološki i fantastičan. Njegov legat od tri stotine slika ostavljen rodnom Šidu nebrigom Opštine je propadao, dok nije rasformiran. Bosilj je imao mnoge nevolje, i sin Dimitrije, stručnjak za naivnu umetnost, na početku ga je odvraćao od slikarstva. Slike Ilije Bosilja bile su tako originalne i nadmoćne u svetu jugoslovenske naivne umetnosti da je hrvatska javnost sumnjala u autorstvo, krenula je besomučna medijska hajka na celu porodicu i afera je kulminirala 1965. godine. Tada je u Zagrebu formirana komisija sastavljena od najuglednijih stručnjaka, pred kojom je Bosilj morao da slika, ne bi li dokazao da je stvarni autor svojih dela. U njoj su bili profesori Matko Meštrović i Radoslav Putar, arhitekta Vjenceslav Rihter i Zdenka Munk, profesorka i direktorka Muzeja za umjetnost i obrt. Nikada u istoriji umetnosti jedan slikar nije bio tako ponižen, niti morao da se pred sudom javno dokazuje. Kafkijanskoj komisiji je ipak bilo odmah jasno ko je stvarni autor njegovih ostvarenja čim je Bosilj počeo da slika. Tako je nastalo ulje na kartonu Dvoglavi konj, koje je Bosilj kasnije poklonio Zdenki Munk jer je bila na njegovoj strani, a sada je u vlasništvu beogradskog kolekcionara Miloša Vujasinovića. To nije bilo dosta pa je jedan član komisije, slikarev protivnik, uzviknuo da je sve namešteno, da Bosilj samo popunjava površine po šablonu, podmetnuo mu drugu podlogu, pa je slikar uradio još jednu, nedovršenu sliku (sada u Šidu) i akvarel. Umetnik čije se likovne vizije nalaze u najvećem i najboljem svetskom muzeju takve umetnosti, u Lozani, kome se ceo svet otvorio, smatran je običnim prevarantom.

 

PONOVLJENI PRIJEM U SANU Lazar Trifunović, najveći stručnjak za srpsku modernu umetnost, pričao je studentima da je bila sramota što je Jovan Bijelić, ugledni međuratni slikar, tek pod stare dane bio primljen u SANU, pa zato ni njemu samom nije bilo mnogo važno to članstvo. Kada je primljen, priređena mu je kao i obično svečanost, na kojoj je trebalo održati pristupnu besedu, ali se Bijelić napio, negde u blizini zgrade SANU ispišao (da, tu reč je upotrebio Trifunović) i oteturao kući. Tek sledeće godine je prijem u članstvo uspešno obavljen. Slikar je toliko voleo da pije da mu je najveći problem bio kako da to jeftino reši za vreme Drugog svetskog rata. Po Trifunovićevim rečima, snabdevali su ga seljaci iz okoline Mirijeva najgorom vrstom rakije, tzv. „daskovačom“. U njoj je bio toliki procenat metil-alkohola da se zbog pića mogla glava izgubiti.

 

Kada je reč o kritičarima i međuratnim slikarima, postoji anegdota o profesoru i akademiku Milu Milunoviću i Miodragu B. Protiću, kritičaru, osnivaču i direktoru Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Protića stari slikari nisu voleli, ali su ga tolerisali jer im je otkupljivao dela za Muzej – poštovali su samo Milana Kašanina i Pavla Beljanskog. Protić ih je dodatno iritirao time što je i sam bio slikar i to drugorazredni u odnosu na njih. Tako je posetivši atelje Mila Milunovića Protić upitao majstora: „Kako vi izvlačite tako ravne linije na slici?“ Milunović, sa kojim nije bilo lako u komunikaciji, odbrusio mu je „Lenjirom, kretenu!“ Protić je to očigledno odviše bukvalno shvatio, pa su njegove pozne slike čista lenjirsko-šestarska geometrija, bliže teoriji forme nego slikarstvu.

 

Kada je reč o anegdotama, izvanredan izvor podataka je knjiga najstarijeg i sada najuglednijeg živog srpskog istoričara umetnosti dr Stanislava Staše Živkovića (ima 96 godina i još uvek piše) Život slika, koja je jedan od dva naša likovna bestselera. Ima četiri izdanja, ali je pažnja usmerena na neobičnu sudbinu slika, a ne umetnika. Drugi umetnički bestseler je knjiga Moma Kapora Uspomene jednog crtača, krcata anegdotama i krajnje zanimljivo ispripovedana. Uskoro izlazi njeno treće izdanje. Neke od sjajnih anegdota mogu se pronaći u prvom i najbolje napisanom tomu autobiografije Miodraga B. Protića, u tri knjige Nojeva barka. U njoj upoznajemo svu živost i sadržajno bogatstvo tadašnje likovne scene. O današnjim umetnicima ne kruže nikakve anegdote, oni su duhovno ispražnjeni.

 

Nije naodmet šire preneti Protićevo sećanje o jednom od najgenijalnijih srpskih slikara visokog modernizma Lazaru Vozareviću, koji je tako sjajno slikao da su od njega zazirali i veliki međuratni slikari. Za njega su vezane najluđe anegdote. Protić piše o njemu: „Dolazio bi uredan, utegnut, u plavom kaputu ’na struk’, očešljan ’na razdeljak’ sa ravnim pramenom kose preko čela, zagonetan, jedva uhvatljivog opasnog osmeha u uglovima usana, ispod tankih brkova… Dolazio, sedao i, uvek nezadovoljan, počinjao da slika ’situaciju’ ukazujući na najžešće, paklene pojedinosti. Prelazio bi ponekad i na sudbinu, kazivao jednu ili drugu priču, uvek neočekivanu i strašnu, logički izgrađenu ali na zaumnoj i nedokučivoj prvoj premisi, iz nekog sveta zlih duhova u kome se fikcije zaklanjaju stvarnim slikama. Jedna se, na primer, odnosila na dvojstvo pravog i lažnog Lazara, na glasine da je pravi Lazar, nepoznati student, poginuo na Sremskom frontu, a da je ovaj današnji i poznati – ličnost lažna, apokrifna i opasna. ’Pa, u čemu je stvar’, pitao sam, ’ipak je nesporno da slikaš i izlažeš ti, ne taj poginuli?’ ’U tome’, odgovarao je, ’što ja navodno nisam ja, pošto sam ukrao ime i ličnost onog drugog…’ Dok mi je jednom nešto pripovedao, šetajući i gestikulirajući pored moje postelje, na parket je tresnuo – revolver! Pravdao mi se, postiđen, zaverom i neprijateljima koji mu se noću šunjaju oko ateljea na Sajmištu, vire kroz prozor, jedan ima zelene oči i riđu bradu. Pokušavao sam da ga smirim i razuverim; spuštenim glasom ponavljao je, zlokobno, da ja ne znam gde živim – to mu je bila uzrečica – da zavera postoji i protiv mene, da ’neki’ žele da me oteraju i iz Ministarstva i iz ’Nina’. (Voleo je i docnije da ljude koje sam smatrao prijateljima naziva mojim neprijateljima.) Ponašao se kao da je u dosluhu sa nekim kobnim, nevidljivim svetom koji upravlja ovim našim vidljivim. I to potvrđivao novom pričom. Posle Sremskog fronta – gde je kao borac kaznenog bataljona ratovao ispred prve linije – našao se u podrumu niškog vojnog zatvora; odatle je jedne noći, preko nekog Ciganina koji je ležao pored njega (i koji o svojoj ulozi medijuma nije ni slutio), razgovarao sa majkom u Beogradu i doznao da mu je najbolji drug iznenada, za pet dana, umro od leukemije. Kada je zatim došao u Beograd, majka mu je tu inače istinitu vest ponovila, misleći da mu je saopštava prvi put. (Posle toliko godina, da podsetim, od iste bolesti i na isti način, umro je i Lazar, za pet dana, odjednom…) Treća priča na koju se retko vraćao, bila je najstrašnija, opet sa Sremskog fronta… Veče, blato i sneg. Kazneni bataljon priprema streljanje grupe zarobljenih Nemaca koja ga je desetkovala. Komandant im naređuje da se svuku (da bi se njegovi borci bolje obukli), a njemu, Lazaru, da čuva gomilu njihovih čizama, uniformi, rublja i oružja. Gole, Nemce, odvode pedesetak metara dalje i svrstavaju: na zimskoj mesečini podsećaju Lazara na pravilan niz antičkih mramornih kipova, a krivudavi streljački vod njegovih drugova, blatnjavih, pocepanih, ubogih – na tamne prikaze. Gleda ih i upoređuje; hoće da skulpture, umetnička dela, zaštiti, i polako okreće puškomitraljez ka drugovima… U poslednjem trenutku, zaustavljaju ga i bude rafali pod kojima se Nemci, kao ’kameni bogovi’ (njegov izraz), ruše u blato…“ Tu anegdotu je najviše voleo Dragoš Kalajić. Pavle Ugrinov pominje još jednu anegdotu o Lazaru Vozareviću, profesoru beogradske Likovne akademije: „Laza je isto tako menjao ton govora kada ugleda zgodnu ženu. Govorio je visoko, piskavo, brzo, nervozno, a kad ugleda zgodnu ženu, spuštao je ton i govorio duboko, skoro zagrobno.“ Pavle Ugrinov, akademik i prijatelj mnogih naših najboljih umetnika, objavio je 2004. zanimljivu dokumentarnu prozu Staro sajmište, priče, anegdote i razmišljanja o umetničkim delima i sudbinama, vezane najviše za ateljee na prostoru nekadašnjeg, predratnog Sajmišta.

Nastaviće se