Ружење најславнијег периода српске историје

Поводом завршетка серије Краљ Петар Први

Догодило се да уместо светлости добијемо таму: у овом предузећу лик и дело краља Србије Петра Првог Карађорђевића историјски и људски су деградирани. Фикција, која је у замену понуђена, површна је и лоше срочена, с несхватљивим рупама у радњи и низом сценаристичко-редитељских промашаја

И то се завршило: ТВ серија Краљ Петар Први протутњала је екраном и оставила углавном горке утиске. Држава је, очигледно, нешто хтела са овим предузећем, а то је можда више светлости на „чика Перу“ који је Србији донео ослобођење Косова и Старе Србије, бар десет година једне правне државе, слободе, економског благостања и сваког напретка. Сценариста Милован Витезовић покушао је да у њено средиште стави „златно доба“ Петрове владавине (1903–1914) са општим процватом демократије и добробити народа, златним динаром и Законом о штампи, који је имао само један члан: „Штампа у Краљевини Србији је слободна“. Ништа од тога. Ниједна од ових чињеница није занимала Лазара и Петра Ристовског осим грубих и злоћудних интрига, које су или измишљене или скрпљене из бечких, пештанских и домаћих „жутих“ фељтона. Догодило се тако да уместо светлости добијемо таму: у овом предузећу лик и дело краља Србије Петра Првог Карађорђевића историјски и људски су деградирани. Фикција, која је у замену понуђена, површна је и лоше срочена, с несхватљивим рупама у радњи и низом сценаристичко-редитељских промашаја. Сам Витезовић, у свом обраћању јавности, све то назива „веома скупим покушајем да се незнањем, веома великим незнањем, промени историјска матрица српског почетка двадесетог века и да се наружи најславнији мирнодопски период српске историје“.
Али пођимо редом.

[restrict]

Метафора или слаба фикција?

У метежу повлачења целе српске државе у јесен 1915, надомак Призрена, Макрена Спасојевић из села Словца код Ваљева прилази краљу Петру, који се повлачи с народом и предаје му плетене чарапе за свог сина Маринка с мајчинском молбом да га у својој војсци пронађе како зна и уме (а може му се, краљ је) и преда му их, кад већ она није успела. Петар дирнут, узима ове чарапе па до краја серије тражи овог Маринка, покушаваjући да испуни обећање. На том месту почиње драмска метафора Милована Витезовића кроз наратив његовог романа „Чарапе краља Петра“, по чијим су мотивима настали филм и ТВ серија Краљ Петар Први. Мада је Витезовић сарађивао и на деловима филмског штива који не проистичу из овог текста, речени роман требало је да буде окосница главног тока радње. Та радња – из нама непознатих разлога – почиње тек у осмој од једанаест епизода серије. Све до овог места серија уопште није снимана по Витезовићем сценарију него по замислима косценариста Ристовског и Ћосића, пуна странпутица, наивности, промашаја и шокантних извртања историје. Ствар је у томе што је та фикција, коју аутори називају уметничком, а која с уметношћу нема много везе, слаба и неуверљива. Схематски постављени, дрвенасти карактери, у радњи равној као даска, почетнички немушта режија (сада се види да их на ФДУ уопште не уче основама организације простора, углова и праваца), уз погрешну музику (рок гитаре у епохи сецесије) и слаб рад са глумцима, творе ову фикцију; дакле лошу и неуверљиву фикцију. И то види народ. Не може се нашој публици баш сваки пут продавати рог за свећу. Она нарочито пружа отпор провидној, политички коректној ујдурми, која се на сваки начин труди да умањи значај, обезвреди, разгради и сведе на нижи степен неспорна сазнања и да „да историјску снагу сумњивим, несигурним и фалсификованим чињеницама“, како каже Милован Витезовић.

Накнадна памет друге Србије

Одакле Петар Карађорђевић одједном на српском престолу? То је суштина почетка ове серије: је ли у питању био израз става српског грађанина о неслободи и једној лошој владавини или је Мајски преврат био дело бахате, необуздане и неодговорне официрске фаланге, како изгледа сваком ко је гледао ову серију, а нема основна историјска предзнања. Да, на делу је овде гомила занесењака, готово лудака, убица и злогоња, људи пуних мржње и злих страсти које предводе пуковник Машин и ђенерал Атанацковић (ни издалека главни у групи завереника!), а нови краљ („у недостатку бољег“ – каже се у серији!) њихова је беспомоћна жртва, све док се не појаве нове газде Пашић и Апис, у чије канџе Петар убрзо пада. Карактери, заправо типови, црно-бели су, грубо истесани, а крајњи резултат је један наивни стрип, према коме нам данас Мирко и Славко изгледају као хомерске фигуре.
Официрска банда у цивилу усред Београда и у по бела дана пребија и шутира по блату Воју Вељковића, канцелара краљевих ордена (ово се, наравно, никада није догодило). Исти официри, сада у раскопчаним униформама, пијани и острвљени, теревенче у некој кафани у присуству генерала и обраћају му се са цигаром у зубима као последњој пачаври, док овај мирно жваће (тако Перица и Ђокица замишљају односе у српској војсци оног доба). Кад један завереник покушава да рекетира краља са 30.000 динара, Петар потрже пиштољ (!) на свог официра и – ником ништа. Врши се срамни чин ражаловања пуковника Машина и другова, отржу му се еполете с рамена и бацају у блато (то се тек никада није десило – Машин је часно пензионисан на лични захтев тек 1906. с другим завереницима, с пензијом равном плати активног пуковника). Ипак, врхунац представља бандитско пребијање неког јадника у порти Саборне цркве за време самог крунисања краља Петра (!), којим руководи Апис у цивилу (у то време је, тешко рањен, лежао у болници на Врачару). И тако даље. Уопште, слика српске војске коју гледамо у првим епизодама ове серије као да долази из неке тадашње бечке ковачнице фалсификата: то је булумента примитиваца и битанги.
Тако су видели српску војску њени телевизијски потомци. Исту ону војску која је на бојном пољу тукла три царевине 1914–1918. и послала их, једну за другом, на сметлиште историје. Ови „аутори“ немају појма ни о суптилности Петровог односа према војсци, о финој паучини домаћих и међународних веза којом се тада креирало и поверење и подозрење. Њихови ликови су тврди и срозани на просташтво које одликује данашњу власт. У том сировом наративу тешко је распознати дух оног времена. Поготово кад хоће да се праве мудри и соле нам памет. За своју војску, која га је довела на престо и која ће ускоро водити три херојска рата, краљ Петар једино каже да је – „гола, боса, слабо вођена и подељена“ (!). У серији видимо само интриге, неповерење, злу крв и злобу којима манипулишу дежурни демон великосрпске завере – пуковник Апис и његов паклени шегрт мајор Танкосић, а тај ће, ничим изазван, у једној потпуно немотивисаној свађи, принцу престолонаследнику Ђорђу у лице сасути и овај тешки безобразлук: „Карађорђевићима је од Карађорђа остало само име“! (Да му је то стварно рекао, Танкосић не само да би главачке летео из војске него би, имајући у виду принчеву преку природу, био принуђен да такву увреду спере својом крвљу.)

Из исте кухиње

Не, ништа од тога није тачно, све је то измишљотина и накнадна памет данашње, друге Србије. Све је то слика и прилика закључаног наратива према унапред датом моделу стварања Сенки над Балканом, Немањића и сада Петра Првог, а циљ ове слике је деградирање сваке позитивне српске традиције, у шта нарочито спада српска војска. Накнадна памет наших „аутора“ тера инат научним сазнањима, а историју силом изврће у фикцију. А преко најважнијег догађаја, којим је почео 20. век, балканских ратова (1912–1913), прелази се као поред турског гробља. Остварење петстогодишњег сна сваког Србина о ослобођењу од османског јарма, милион и по нових грађана Србије, победа над Турском и Бугарском, значајно увећање државне територије (30.000 км2) и огромне жртве српског народа у два рата нису били ни по чему интересантни Ристовским, осим што констатују да је „војска из њих изашла измучена и изнутра подељена“!
Уместо тога, цела једна епизода Краља Петра Првог бави се „афером Колаковић“ и то петпарачки, у стилу данашњих таблоида или тада бечког антисрпског „Ноје фраје пресе“, моћног оружја медијског рата против Србије у периоду до 1914. године. Ново је што Ристовски и Ћосић, без икаквог упоришта у стварности, сада измишљају „своју“ позадину овог дворског скандала: све је то организовао и спровео у дело пакосни и малигни Александар Карађорђевић (који у ово време није ни био у земљи) да би се домогао престола, уз помоћ дежурног демона Аписа и никог другог до краља Петра главом који и сам постаје – саучесник овог недела! Тако далеко иде тотално историјско незнање и неодговорност потписника ове скупе телевизијске лажи.
Несрећни краљ Петар Први Карађорђевић изгледа као збуњени и немоћни губитник, прегажен догађајима. У зениту владавине приказују га његови телевизијски потомци као усамљеног странца међу својима, личност без икаквог угледа, „уцењеног од завереника, у чијој се власти налазе двор и држава, без меродавног утицаја на странке у парламенту, без популарности у земљи, без икакве вере у будућност“ . То нису речи „креатора“ серије – него бечког „Ноје фраје пресе“ из тог доба. А на исто излази. Цела серија одише овим духом („тврдим и мргодним, у измишљеним заверама, па и сликама увредљивим за сам народ, поготову што се нису догодиле…“, каже , у свом писму јавности, Витезовић), од чега ћемо се, на крају, задржати само на једном, али можда најважнијем питању: чувеном ултиматуму Аустроугарске Србији од 10/23. јула 1914. чиме је, фактички, започео Први светски рат.

Петар прихвата аустроугарски ултиматум!

Све смо већ знали о околностима, позадини и последицама овог документа, који је по речима британског министра спољних послова сер Едварда Греја био „најтежи ултиматум икада упућен једној држави од стране друге“. Водећа елита епохе сматрала је (као што сматра и данас) да се његови захтеви не могу испунити и да је ултиматум само начин за стварање повода за рат. Сви – политичари и дипломати, па руски, чак и немачки цар. Само је, према фикцији Ристовских, српски краљ био за то да се овај ултиматум – прихвати! Из неког шафоља у коме се брчка, краљ Петар довикује, отприлике ово: „Саветовао сам им да прихвате ултиматум! Инат ће нас скупо коштати! Ако им је до ратовања, мораће без мене!“
Ова измишљотина, ова злонамерна лаж односи се на разумни и максимално суздржани одговор српске владе који су писали највећи политички умови тадашње Србије, где се учтиво, али одлучно одбија само једна тачка ултиматума – она која задире у суверенитет српске државе. Краљ Петар Карађорђевић Први, који је цео свој живот посветио изградњи овог суверенитета, саветује, из уста Лазара Ристовског, да се тај суверенитет погази! Одбрану свог дома назива инатом! Све супротно ономе што је тада мислио, говорио и творио. Страшно и непојамно шта је све могло да се роди у главама болесних умова друге Србије. Целу савремену историју српског народа они бацају под ноге својој изопаченој фикцији, чији је једини мотив промена историјске свести српског народа. Аустријски ултиматум је требало прихватити! И то о огромном трошку тог истог народа, његових институција и његовог Јавног телевизијског сервиса.
Најгоре, међутим, тек долази. О томе ћемо писати у наставку овог текста у наредном броју Печата.

[/restrict]