Ruženje najslavnijeg perioda srpske istorije

Povodom završetka serije Kralj Petar Prvi

Dogodilo se da umesto svetlosti dobijemo tamu: u ovom preduzeću lik i delo kralja Srbije Petra Prvog Karađorđevića istorijski i ljudski su degradirani. Fikcija, koja je u zamenu ponuđena, površna je i loše sročena, s neshvatljivim rupama u radnji i nizom scenarističko-rediteljskih promašaja

I to se završilo: TV serija Kralj Petar Prvi protutnjala je ekranom i ostavila uglavnom gorke utiske. Država je, očigledno, nešto htela sa ovim preduzećem, a to je možda više svetlosti na „čika Peru“ koji je Srbiji doneo oslobođenje Kosova i Stare Srbije, bar deset godina jedne pravne države, slobode, ekonomskog blagostanja i svakog napretka. Scenarista Milovan Vitezović pokušao je da u njeno središte stavi „zlatno doba“ Petrove vladavine (1903–1914) sa opštim procvatom demokratije i dobrobiti naroda, zlatnim dinarom i Zakonom o štampi, koji je imao samo jedan član: „Štampa u Kraljevini Srbiji je slobodna“. Ništa od toga. Nijedna od ovih činjenica nije zanimala Lazara i Petra Ristovskog osim grubih i zloćudnih intriga, koje su ili izmišljene ili skrpljene iz bečkih, peštanskih i domaćih „žutih“ feljtona. Dogodilo se tako da umesto svetlosti dobijemo tamu: u ovom preduzeću lik i delo kralja Srbije Petra Prvog Karađorđevića istorijski i ljudski su degradirani. Fikcija, koja je u zamenu ponuđena, površna je i loše sročena, s neshvatljivim rupama u radnji i nizom scenarističko-rediteljskih promašaja. Sam Vitezović, u svom obraćanju javnosti, sve to naziva „veoma skupim pokušajem da se neznanjem, veoma velikim neznanjem, promeni istorijska matrica srpskog početka dvadesetog veka i da se naruži najslavniji mirnodopski period srpske istorije“.
Ali pođimo redom.

[restrict]

Metafora ili slaba fikcija?

U metežu povlačenja cele srpske države u jesen 1915, nadomak Prizrena, Makrena Spasojević iz sela Slovca kod Valjeva prilazi kralju Petru, koji se povlači s narodom i predaje mu pletene čarape za svog sina Marinka s majčinskom molbom da ga u svojoj vojsci pronađe kako zna i ume (a može mu se, kralj je) i preda mu ih, kad već ona nije uspela. Petar dirnut, uzima ove čarape pa do kraja serije traži ovog Marinka, pokušavajući da ispuni obećanje. Na tom mestu počinje dramska metafora Milovana Vitezovića kroz narativ njegovog romana „Čarape kralja Petra“, po čijim su motivima nastali film i TV serija Kralj Petar Prvi. Mada je Vitezović sarađivao i na delovima filmskog štiva koji ne proističu iz ovog teksta, rečeni roman trebalo je da bude okosnica glavnog toka radnje. Ta radnja – iz nama nepoznatih razloga – počinje tek u osmoj od jedanaest epizoda serije. Sve do ovog mesta serija uopšte nije snimana po Vitezovićem scenariju nego po zamislima koscenarista Ristovskog i Ćosića, puna stranputica, naivnosti, promašaja i šokantnih izvrtanja istorije. Stvar je u tome što je ta fikcija, koju autori nazivaju umetničkom, a koja s umetnošću nema mnogo veze, slaba i neuverljiva. Shematski postavljeni, drvenasti karakteri, u radnji ravnoj kao daska, početnički nemušta režija (sada se vidi da ih na FDU uopšte ne uče osnovama organizacije prostora, uglova i pravaca), uz pogrešnu muziku (rok gitare u epohi secesije) i slab rad sa glumcima, tvore ovu fikciju; dakle lošu i neuverljivu fikciju. I to vidi narod. Ne može se našoj publici baš svaki put prodavati rog za sveću. Ona naročito pruža otpor providnoj, politički korektnoj ujdurmi, koja se na svaki način trudi da umanji značaj, obezvredi, razgradi i svede na niži stepen nesporna saznanja i da „da istorijsku snagu sumnjivim, nesigurnim i falsifikovanim činjenicama“, kako kaže Milovan Vitezović.

Naknadna pamet druge Srbije

Odakle Petar Karađorđević odjednom na srpskom prestolu? To je suština početka ove serije: je li u pitanju bio izraz stava srpskog građanina o neslobodi i jednoj lošoj vladavini ili je Majski prevrat bio delo bahate, neobuzdane i neodgovorne oficirske falange, kako izgleda svakom ko je gledao ovu seriju, a nema osnovna istorijska predznanja. Da, na delu je ovde gomila zanesenjaka, gotovo ludaka, ubica i zlogonja, ljudi punih mržnje i zlih strasti koje predvode pukovnik Mašin i đeneral Atanacković (ni izdaleka glavni u grupi zaverenika!), a novi kralj („u nedostatku boljeg“ – kaže se u seriji!) njihova je bespomoćna žrtva, sve dok se ne pojave nove gazde Pašić i Apis, u čije kandže Petar ubrzo pada. Karakteri, zapravo tipovi, crno-beli su, grubo istesani, a krajnji rezultat je jedan naivni strip, prema kome nam danas Mirko i Slavko izgledaju kao homerske figure.
Oficirska banda u civilu usred Beograda i u po bela dana prebija i šutira po blatu Voju Veljkovića, kancelara kraljevih ordena (ovo se, naravno, nikada nije dogodilo). Isti oficiri, sada u raskopčanim uniformama, pijani i ostrvljeni, terevenče u nekoj kafani u prisustvu generala i obraćaju mu se sa cigarom u zubima kao poslednjoj pačavri, dok ovaj mirno žvaće (tako Perica i Đokica zamišljaju odnose u srpskoj vojsci onog doba). Kad jedan zaverenik pokušava da reketira kralja sa 30.000 dinara, Petar potrže pištolj (!) na svog oficira i – nikom ništa. Vrši se sramni čin ražalovanja pukovnika Mašina i drugova, otržu mu se epolete s ramena i bacaju u blato (to se tek nikada nije desilo – Mašin je časno penzionisan na lični zahtev tek 1906. s drugim zaverenicima, s penzijom ravnom plati aktivnog pukovnika). Ipak, vrhunac predstavlja banditsko prebijanje nekog jadnika u porti Saborne crkve za vreme samog krunisanja kralja Petra (!), kojim rukovodi Apis u civilu (u to vreme je, teško ranjen, ležao u bolnici na Vračaru). I tako dalje. Uopšte, slika srpske vojske koju gledamo u prvim epizodama ove serije kao da dolazi iz neke tadašnje bečke kovačnice falsifikata: to je bulumenta primitivaca i bitangi.
Tako su videli srpsku vojsku njeni televizijski potomci. Istu onu vojsku koja je na bojnom polju tukla tri carevine 1914–1918. i poslala ih, jednu za drugom, na smetlište istorije. Ovi „autori“ nemaju pojma ni o suptilnosti Petrovog odnosa prema vojsci, o finoj paučini domaćih i međunarodnih veza kojom se tada kreiralo i poverenje i podozrenje. Njihovi likovi su tvrdi i srozani na prostaštvo koje odlikuje današnju vlast. U tom sirovom narativu teško je raspoznati duh onog vremena. Pogotovo kad hoće da se prave mudri i sole nam pamet. Za svoju vojsku, koja ga je dovela na presto i koja će uskoro voditi tri herojska rata, kralj Petar jedino kaže da je – „gola, bosa, slabo vođena i podeljena“ (!). U seriji vidimo samo intrige, nepoverenje, zlu krv i zlobu kojima manipulišu dežurni demon velikosrpske zavere – pukovnik Apis i njegov pakleni šegrt major Tankosić, a taj će, ničim izazvan, u jednoj potpuno nemotivisanoj svađi, princu prestolonasledniku Đorđu u lice sasuti i ovaj teški bezobrazluk: „Karađorđevićima je od Karađorđa ostalo samo ime“! (Da mu je to stvarno rekao, Tankosić ne samo da bi glavačke leteo iz vojske nego bi, imajući u vidu prinčevu preku prirodu, bio prinuđen da takvu uvredu spere svojom krvlju.)

Iz iste kuhinje

Ne, ništa od toga nije tačno, sve je to izmišljotina i naknadna pamet današnje, druge Srbije. Sve je to slika i prilika zaključanog narativa prema unapred datom modelu stvaranja Senki nad Balkanom, Nemanjića i sada Petra Prvog, a cilj ove slike je degradiranje svake pozitivne srpske tradicije, u šta naročito spada srpska vojska. Naknadna pamet naših „autora“ tera inat naučnim saznanjima, a istoriju silom izvrće u fikciju. A preko najvažnijeg događaja, kojim je počeo 20. vek, balkanskih ratova (1912–1913), prelazi se kao pored turskog groblja. Ostvarenje petstogodišnjeg sna svakog Srbina o oslobođenju od osmanskog jarma, milion i po novih građana Srbije, pobeda nad Turskom i Bugarskom, značajno uvećanje državne teritorije (30.000 km2) i ogromne žrtve srpskog naroda u dva rata nisu bili ni po čemu interesantni Ristovskim, osim što konstatuju da je „vojska iz njih izašla izmučena i iznutra podeljena“!
Umesto toga, cela jedna epizoda Kralja Petra Prvog bavi se „aferom Kolaković“ i to petparački, u stilu današnjih tabloida ili tada bečkog antisrpskog „Noje fraje prese“, moćnog oružja medijskog rata protiv Srbije u periodu do 1914. godine. Novo je što Ristovski i Ćosić, bez ikakvog uporišta u stvarnosti, sada izmišljaju „svoju“ pozadinu ovog dvorskog skandala: sve je to organizovao i sproveo u delo pakosni i maligni Aleksandar Karađorđević (koji u ovo vreme nije ni bio u zemlji) da bi se domogao prestola, uz pomoć dežurnog demona Apisa i nikog drugog do kralja Petra glavom koji i sam postaje – saučesnik ovog nedela! Tako daleko ide totalno istorijsko neznanje i neodgovornost potpisnika ove skupe televizijske laži.
Nesrećni kralj Petar Prvi Karađorđević izgleda kao zbunjeni i nemoćni gubitnik, pregažen događajima. U zenitu vladavine prikazuju ga njegovi televizijski potomci kao usamljenog stranca među svojima, ličnost bez ikakvog ugleda, „ucenjenog od zaverenika, u čijoj se vlasti nalaze dvor i država, bez merodavnog uticaja na stranke u parlamentu, bez popularnosti u zemlji, bez ikakve vere u budućnost“ . To nisu reči „kreatora“ serije – nego bečkog „Noje fraje prese“ iz tog doba. A na isto izlazi. Cela serija odiše ovim duhom („tvrdim i mrgodnim, u izmišljenim zaverama, pa i slikama uvredljivim za sam narod, pogotovu što se nisu dogodile…“, kaže , u svom pismu javnosti, Vitezović), od čega ćemo se, na kraju, zadržati samo na jednom, ali možda najvažnijem pitanju: čuvenom ultimatumu Austrougarske Srbiji od 10/23. jula 1914. čime je, faktički, započeo Prvi svetski rat.

Petar prihvata austrougarski ultimatum!

Sve smo već znali o okolnostima, pozadini i posledicama ovog dokumenta, koji je po rečima britanskog ministra spoljnih poslova ser Edvarda Greja bio „najteži ultimatum ikada upućen jednoj državi od strane druge“. Vodeća elita epohe smatrala je (kao što smatra i danas) da se njegovi zahtevi ne mogu ispuniti i da je ultimatum samo način za stvaranje povoda za rat. Svi – političari i diplomati, pa ruski, čak i nemački car. Samo je, prema fikciji Ristovskih, srpski kralj bio za to da se ovaj ultimatum – prihvati! Iz nekog šafolja u kome se brčka, kralj Petar dovikuje, otprilike ovo: „Savetovao sam im da prihvate ultimatum! Inat će nas skupo koštati! Ako im je do ratovanja, moraće bez mene!“
Ova izmišljotina, ova zlonamerna laž odnosi se na razumni i maksimalno suzdržani odgovor srpske vlade koji su pisali najveći politički umovi tadašnje Srbije, gde se učtivo, ali odlučno odbija samo jedna tačka ultimatuma – ona koja zadire u suverenitet srpske države. Kralj Petar Karađorđević Prvi, koji je ceo svoj život posvetio izgradnji ovog suvereniteta, savetuje, iz usta Lazara Ristovskog, da se taj suverenitet pogazi! Odbranu svog doma naziva inatom! Sve suprotno onome što je tada mislio, govorio i tvorio. Strašno i nepojamno šta je sve moglo da se rodi u glavama bolesnih umova druge Srbije. Celu savremenu istoriju srpskog naroda oni bacaju pod noge svojoj izopačenoj fikciji, čiji je jedini motiv promena istorijske svesti srpskog naroda. Austrijski ultimatum je trebalo prihvatiti! I to o ogromnom trošku tog istog naroda, njegovih institucija i njegovog Javnog televizijskog servisa.
Najgore, međutim, tek dolazi. O tome ćemo pisati u nastavku ovog teksta u narednom broju Pečata.

[/restrict]