Pečat nedelje

Tačijev izbor

Hašim Tači, predsednik takozvanog Kosova, raspisao je za 19. maj vanredne izbore za gradonačelnike četiri opštine na severu naše južne pokrajine.
Odluka o raspisivanju vanrednih izbora usledila je nakon što su, još 27. novembra prošle godine, gradonačelnici Severne Mitrovice, Zubinog Potoka, Leposavića i Zvečana podneli ostavke zbog akcije hapšenja osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića koju je kosovska policija sprovela u Severnoj Mitrovici, kao i zbog uvođenja taksi od 100 odsto na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine.
Istog dana, iako nisu podneli formalne ostavke, odbornici četiri opštinske skupštine potpisali su deklaraciju o prekidu saradnje s prištinskim institucijama i međunarodnim organizacijama, i od tada skupštinske sednice nisu sazivane. Zasad, međutim, kako javljaju mediji s Kosova i Metohije, „nema naznaka“ o tome da li će, pored vanrednih izbora za gradonačelnike, biti raspisani i izbori za odbornike u četiri opštine.
Imajući u vidu da je odluku o raspisivanju vanrednih izbora Hašim Tači doneo bezmalo četiri i po meseca nakon što su gradonačelnici Severne Mitrovice, Zubinog Potoka, Leposavića i Zvečana podneli ostavke, kao i da je ta odluka doneta bez ikakvih konsultacija s predstavnicima Srba, očigledno je da iza ovog Tačijevog poteza ne stoji težnja za osvežavanjem demokratskog legitimiteta gradonačelnika četiri severne opštine. Već je, s obzirom na okasnelo tempiranje i izostanak konsultacija, pre svega reč o provokaciji čiji krajnji cilj još nije sasvim jasan.
U svakom slučaju, na Srbiji je sad da odluči kako će odgovoriti. Učešće na Tačijevim izborima obesmisliće ostavke, budući da u međuvremenu nisu eliminisani razlozi zbog kojih su ostavke podnete. S druge strane, eventualni bojkot izbora – a Srbija je na sve te izbore, nažalost, pristala Prvim briselskim sporazumom – morao bi da bude vrlo dobro promišljen kako ne bi poslužio kao povod za upad prištinskih oružanih snaga na sever Kosova, što možda i jeste pravi razlog ove Tačijeve odluke.
U svakom slučaju, odgovornost leži na Aleksandru Vučiću, jer, kako je rekao potpredsednik Srpske liste Igor Simić, stav o (ne)učestvovanju na izborima za gradonačelnike biće zauzet tek posle konsultacija s predsednikom Srbije.

Presuda i nedoumice

Bezmalo punih 20 godina posle zločina – izvršen je 11. aprila 1999. godine – Specijalni sud u Beogradu doneo je prošlog petka prvostepenu presudu za ubistvo vlasnika „Dnevnog telegrafa“ Slavka Ćuruvije. Što ne znači i da je utvrđeno ko ga je ubio.
Na kaznu zatvora od 30 godina, zbog podstrekavanja na teško ubistvo, osuđen je nekadašnji šef Resora državne bezbednosti Radomir Marković, a istu zatvorsku kaznu dobio je, zbog teškog ubistva u saizvršilaštvu, tadašnji šef beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić. Uz istu kvalifikaciju kao i Radonjić, na po 20 godina zatvora osuđeni su operativac RDB-a Ratko Romić i pripadnik njegovog rezervnog sastava Miroslav Kurak, koji se nalazi u bekstvu.
Iako je u optužnici navedeno da je Kurak pucao i ubio Slavka Ćuruviju, sudsko veće stalo je na stanovište da je direktni izvršitelj nepoznato (NN) lice.
Presudu, inače, tročlano sudsko veće nije donelo jednoglasno već preglasavanjem (2:1). Na ovu odluku suda imaju pravo žalbe i tužilaštvo i odbrana okrivljenih.
Tokom suđenja, na 90 održanih glavnih pretresa, saslušano je više od 100 svedoka, a kuriozitet se nalazi u tome što se ispostavilo da je ključni svedok bio nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije Milorad Ulemek Legija, budući da je upravo nakon njegovog svedočenja pred Specijalnim tužilaštvom za organizovani kriminal u januaru 2013. godine pokrenuta istraga u okviru koje su uhapšeni Milan Radonjić i Ratko Romić.

Kosovski referendum

Institut za evropske poslove – nevladina organizacija koja u svoje „prijatelje“ ubraja i NATO, američki Stejt department, Evropsku komisiju, ambasade Velike Britanije, Nemačke, SAD…, što će reći da nikako ne mogu da budu osumnjičenu za preteranu pristrasnost prema Srbima – objavio je, četvrti put zaredom, rezultate svog istraživanja našeg javnog mnjenja u vezi s Kosovom i Metohijom. Rezultati su tokom ove četiri godine uglavnom nepromenjeni, i veoma obeshrabrujući za spomenute prijatelje Instituta za evropske poslove i njihove domaće saradnike.
Iako, naime, čak 47 odsto ispitanih misli da je Kosovo izgubljeno (41 odsto je suprotnog stava), a gotovo polovina (49 odsto) smatra i da „nije ostvarivo da Srbija opet ima punu kontrolu i suverenitet na Kosovu“ (36 odsto misli da to jeste ostvarivo), to ne znači i da je podjednak broj onih koji smatraju da ovakvu realnost treba priznati. Naprotiv. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo, pevaju brojke koje je javnosti predstavio Institut za evropske poslove.
Na eventualnom referendumu o prihvatanju samoproglašene nezavisnosti Kosova, pokazalo je istraživanje, 74,5 odsto anketiranih građana (reč je o reprezentativnom uzorku koji odgovara strukturi stanovništva Srbije) glasalo bi protiv kosovske nezavisnosti. Tek 6,2 odsto izjasnilo bi se potvrdno, uz 11 odsto onih koji ne bi izašli na referendum i 8,3 odsto onih koji se nisu izjasnili. Ukoliko se pak u jednačinu uzmu samo oni koji bi na referendum izašli, dolazimo do brojke koja je zapravo relevantna. I impozantna, jer kaže da bi protiv nezavisnosti Kosova glasalo čak 92 odsto građana Srbije.
O raspoloženju građana Srbije uverljivo govori i odgovor na pitanje da li biste nezavisnost Kosova podržali „kako bi Srbija brže postala članica Evropske unije“. Preko tri četvrtine ispitanih – 78 odsto – ne bi trampili Kosovo i Metohiju, čak i ako ga smatraju izgubljenim, u zamenu za ubrzanje puta ka Evropskoj uniji, uz 13 odsto koji bi to učinili i 9 odsto onih koji ne znaju odgovor na to pitanje.
Inače, 54 odsto ispitanih veruje da aktuelna vlast neće priznati nezavisnost Kosova (27 odsto smatra da hoće, 19 odsto ne zna odgovor na ovo pitanje), a pažnju privlači i podatak da čak 57 odsto ispitanih „ne zna šta podrazumeva ideja razgraničenja između Srbije i Kosova“. S obzirom na toliku neupućenost, uzgred budi rečeno, potpuno razumljivu imajući u vidu da nam nikada i nije zvanično objašnjeno šta se pod time podrazumeva, ne može se kao naročito relevantan uzeti još jedan rezultat ankete, prema kome 41,8 odsto ispitanih ne podržava razgraničenje, naspram 24,5 odsto onih koji bi ga podržali (uz 20 odsto koji i na to pitanje kažu da im „nije jasno šta se podrazumeva pod razgraničenjem“ i 9,9 odsto koji „ne umeju da se izjasne o ovom pitanju“).