ПРОГРЕСИВНА ЗАВЕРА

ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ЗЕЛЕНОГ ЊУ ДИЛА?

Новоизабрана представница Њујорка у Конгресу Александрија Окасио-Кортез предводи иницијативу за усвајање „Зеленог договора о новом пословању“ (Green New Deal), по угледу на Рузвелтов „Њу дил“ из тридесетих година прошлог века, a који би требало да америчку привреду учини потпуно еколошком и допринесе борби против „глобалног загревања“, те „промовише економску и еколошку правду и једнакост“. Вероватније је да се у овом наизглед лепом паковању крије наум екстремних либерала да друштву наметну свој светоназор

Нама је потребна брза, далекосежна и досад невиђена промена свих аспеката друштва. Дајући Комитету одабраних (телу од петнаест чланова чије формирање предлаже Александрија Окасио-Кортез) мандат да повеже тачкице између енергетике, саобраћаја, становања и изградње, као и здравственог осигурања, зарада, гарантованог запослења и хитног императива за борбу против расне и полне неправде, „Грин њу дил“ би зацртао прецизно наше далекосежне потребе. Овде се не ради о делимичном приступу попут гашења пожара пиштољем на воду него о свеобухватном, холистичком плану за гашење ватре – навела је канадска активисткиња Наоми Клајн у тексту у ком објашњава иницијативу америчких прогресиваца.

[restrict]

КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ, ИЛИ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК Из овога је, међутим, потпуно јасно да стварни циљ иницијативе Окасио-Кортез и њених следбеника није борба против глобалног загревања него је овај проблем изабран као изговор за фундаменталну трансформацију сваког друштвеног и културног аспекта на начин на који су либерали желели да мењају свет и пре него што је било коме пало на памет да помене „глобално загревање“. Њихова борба против „глобалног загревања“ никако се не ограничава на смањење емисије штетних гасова и борбу против загађења. Ради се о чишћењу, али не у еколошком смислу те речи.
Није ли чудно што Наоми Клајн и Александрија Окасио-Кортез, које сматрају да имамо свега дванаест година да се боримо за спасење човечанства од климатске катастрофе, верују да у тој борби има сасвим довољно времена за суочавање са, на пример, полном или расном неравноправношћу, а не истичу неке друге приоритете? То је као када бисмо имали свега десет година да смислимо како да се решимо огромног метеора који хрли ка Земљи, а ми дискутујемо о томе треба ли, или не укинути летње рачунање времена. Какву важност имају рачунање времена, или полна равноправност, ако смо суочени са смртоносном катастрофом? Ако бисте случајно поменули да би, уместо бављења временом, требало да се посветимо производњи ракета или ласера који би метеор уништили, или скренули с пута, а активисти вам одговорили да то не долази у обзир, јер је у супротности с прокламованим циљевима о контроли наоружања, онда бисте посумњали да ли и они сами верују у причу коју вам причају, било да се ради о метеору, или глобалном загревању.
Чињеница је, наиме, да је у предлогу америчких прогресиваца за „Грин њу дил“ предвиђено издвајање од билион (хиљаду милијарди) долара у наредних десет година и да би овим новцем по свом нахођењу требало да располаже поменути Комитет одабраних, који би имао дужност и одговорност да начини „детаљан план за националну, индустријску и економску мобилизацију“, за борбу, поновићемо, против економске неједнакости и неправде. Јасно је да се против неправде и неједнакости треба борити, (посебно у Сједињеним Државама), али стављање тога заједно с питањима расе и пола у контекст катастрофе која прети од климатских промена потпуно је неразумно.

СКРЕТАЊЕ ПАЖЊЕ И НОВЦА Да се овде не ради о истинској борби против глобалног загревања него о свеобухватној промени друштвеног уређења и друштвених односа, подметнутој као кукавичје јаје под другим именом да би се лакше дошло до подршке и значајних средстава, говори и план предложеног „Грин њу дила“.
Амерички економиста из Института за енергетска истраживања Роберт Марфи, аутор књиге „Политички некоректни водич кроз Велику кризу и Њу дил“, тврди да, као и оригинални „Нови договор“ који је Велику кризу само продужио и погоршао, ни овај пројекат, назван по Рузвелтовом плану, не нуди права решења него расипање вредних ресурса на, за овај проблем, потпуно ефемерне ствари.
„Присталице државне интервенције на прогресивној левици врло одлучно одбацују могућност да би пуко опорезивање за испуштање угљеника у ваздух било довољно за спречавање климатских промена. Немојте ме погрешно схватити, они желе да наметну круте таксе на испуштање угљен-диоксида, али проблем је у томе што ниједан либертаријанац или конзервативац не би пристао на ’договор’ којим би се привидно укинуле друге енергетске и саобраћајне регулативе у замену за таксу на угљеник. Ортодоксни став прогресиваца је да би такав споразум био недовољан за избегавање катастрофе. Такав споразум им не би био прихватљив ни у принципу, а камоли у пракси“, навео је он.
Према његовим речима, жеља „зелених њу дилера“ за чврсту регулативу која би ишла од врха до базе показује да споразум о таксама на угљеник нема сврху, али и истиче колико би расипнички тај програм био. „Ако бисмо реално сагледали политичке процесе, требало би да нам је јасно да би упумпавање билиона долара у ’зелене’ инвестиције укључивало огромне злоупотребе средстава. На пример позив на ’прилагођавање свих зграда стандардима енергетске ефикасности’ је бланко чек за упумпавање новца у џепове политички моћних група. Било ко ко верује да би тај новац био потрошен у складу с борбом против угљеника требало би да погледа неколико епизода серије Кула од карата“, навео је Марфи. Тај новац би, јасно је, поред личног богаћења могао и вероватно био искоришћен и за пропагирање личне политичко-идеолошке агенде.

МИРОЂИЈА У ЧОРБИ А ко би могао бити мирођија у свакој чорби која за састојке има „лично богаћење“ и „ширење личне политичко-идеолошке агенде“? Иако има више одговарајућих кандидата, сигурно вам је први на памет пао филантроп и хуманитарац Џорџ Сорош, али поред њега су ту и Рокфелери.
По писању „Њујорк тајмса“, у пројекат „Грин њу дил“ укључене су организације „Санрајз мувмент“, „Центар за народну демократију“ и „Сијера клаб“. „Санрајз“ је близак покрету „Блек лајвс метер“ и радикалној проимиграционој групи „Јунајтед ви дрим“ (обе су индиректно финансиране Сорошевим новцем). „Санрајз“ је добијао новац директно од Фондације Рокфелер, али и индиректно од Сороша преко од њега зависне Фондације „Тајдс“. „Тајдс“ је био дародавац и „Сијера клаба“.
Кампању за „Грин њу дил“ води и „Центар за народну демократију“, који је од Сорошевог Фонда за отворено друштво између 2014. и 2016. добио више од два милиона долара. Сорош је снажно подржавао и друге организације које се „боре“ против климатских промена, на шта указује наслов „Вашингтон поста“ од 28. априла 2017. „Народни милијардер: Џорџ Сорош дао 36 милиона долара групама за Народни климатски марш“.
Како је Марфи навео, „Грин њу дил“ економски нема никаквог смисла и „све и да је оригинални ’Њу дил’ био успешан, не би имало смисла спроводити такав програм данас“, те „реторика Александрије Окасио-Кортез и њених присталица показује да је ’Грин њу дил’ тек из далека повезан с тобожњим проблемом ефекта стаклене баште“. „Људи који заговарају ’Грин њу дил’ користе га само као средство за остваривање смесе либералне политичке агенде“, закључује он.

[/restrict]