PROGRESIVNA ZAVERA

ŠTA SE KRIJE IZA ZELENOG NJU DILA?

Novoizabrana predstavnica Njujorka u Kongresu Aleksandrija Okasio-Kortez predvodi inicijativu za usvajanje „Zelenog dogovora o novom poslovanju“ (Green New Deal), po ugledu na Ruzveltov „Nju dil“ iz tridesetih godina prošlog veka, a koji bi trebalo da američku privredu učini potpuno ekološkom i doprinese borbi protiv „globalnog zagrevanja“, te „promoviše ekonomsku i ekološku pravdu i jednakost“. Verovatnije je da se u ovom naizgled lepom pakovanju krije naum ekstremnih liberala da društvu nametnu svoj svetonazor

Nama je potrebna brza, dalekosežna i dosad neviđena promena svih aspekata društva. Dajući Komitetu odabranih (telu od petnaest članova čije formiranje predlaže Aleksandrija Okasio-Kortez) mandat da poveže tačkice između energetike, saobraćaja, stanovanja i izgradnje, kao i zdravstvenog osiguranja, zarada, garantovanog zaposlenja i hitnog imperativa za borbu protiv rasne i polne nepravde, „Grin nju dil“ bi zacrtao precizno naše dalekosežne potrebe. Ovde se ne radi o delimičnom pristupu poput gašenja požara pištoljem na vodu nego o sveobuhvatnom, holističkom planu za gašenje vatre – navela je kanadska aktivistkinja Naomi Klajn u tekstu u kom objašnjava inicijativu američkih progresivaca.

[restrict]

KLIMATSKE PROMENE, ILI NOVI SVETSKI POREDAK Iz ovoga je, međutim, potpuno jasno da stvarni cilj inicijative Okasio-Kortez i njenih sledbenika nije borba protiv globalnog zagrevanja nego je ovaj problem izabran kao izgovor za fundamentalnu transformaciju svakog društvenog i kulturnog aspekta na način na koji su liberali želeli da menjaju svet i pre nego što je bilo kome palo na pamet da pomene „globalno zagrevanje“. Njihova borba protiv „globalnog zagrevanja“ nikako se ne ograničava na smanjenje emisije štetnih gasova i borbu protiv zagađenja. Radi se o čišćenju, ali ne u ekološkom smislu te reči.
Nije li čudno što Naomi Klajn i Aleksandrija Okasio-Kortez, koje smatraju da imamo svega dvanaest godina da se borimo za spasenje čovečanstva od klimatske katastrofe, veruju da u toj borbi ima sasvim dovoljno vremena za suočavanje sa, na primer, polnom ili rasnom neravnopravnošću, a ne ističu neke druge prioritete? To je kao kada bismo imali svega deset godina da smislimo kako da se rešimo ogromnog meteora koji hrli ka Zemlji, a mi diskutujemo o tome treba li, ili ne ukinuti letnje računanje vremena. Kakvu važnost imaju računanje vremena, ili polna ravnopravnost, ako smo suočeni sa smrtonosnom katastrofom? Ako biste slučajno pomenuli da bi, umesto bavljenja vremenom, trebalo da se posvetimo proizvodnji raketa ili lasera koji bi meteor uništili, ili skrenuli s puta, a aktivisti vam odgovorili da to ne dolazi u obzir, jer je u suprotnosti s proklamovanim ciljevima o kontroli naoružanja, onda biste posumnjali da li i oni sami veruju u priču koju vam pričaju, bilo da se radi o meteoru, ili globalnom zagrevanju.
Činjenica je, naime, da je u predlogu američkih progresivaca za „Grin nju dil“ predviđeno izdvajanje od bilion (hiljadu milijardi) dolara u narednih deset godina i da bi ovim novcem po svom nahođenju trebalo da raspolaže pomenuti Komitet odabranih, koji bi imao dužnost i odgovornost da načini „detaljan plan za nacionalnu, industrijsku i ekonomsku mobilizaciju“, za borbu, ponovićemo, protiv ekonomske nejednakosti i nepravde. Jasno je da se protiv nepravde i nejednakosti treba boriti, (posebno u Sjedinjenim Državama), ali stavljanje toga zajedno s pitanjima rase i pola u kontekst katastrofe koja preti od klimatskih promena potpuno je nerazumno.

SKRETANJE PAŽNJE I NOVCA Da se ovde ne radi o istinskoj borbi protiv globalnog zagrevanja nego o sveobuhvatnoj promeni društvenog uređenja i društvenih odnosa, podmetnutoj kao kukavičje jaje pod drugim imenom da bi se lakše došlo do podrške i značajnih sredstava, govori i plan predloženog „Grin nju dila“.
Američki ekonomista iz Instituta za energetska istraživanja Robert Marfi, autor knjige „Politički nekorektni vodič kroz Veliku krizu i Nju dil“, tvrdi da, kao i originalni „Novi dogovor“ koji je Veliku krizu samo produžio i pogoršao, ni ovaj projekat, nazvan po Ruzveltovom planu, ne nudi prava rešenja nego rasipanje vrednih resursa na, za ovaj problem, potpuno efemerne stvari.
„Pristalice državne intervencije na progresivnoj levici vrlo odlučno odbacuju mogućnost da bi puko oporezivanje za ispuštanje ugljenika u vazduh bilo dovoljno za sprečavanje klimatskih promena. Nemojte me pogrešno shvatiti, oni žele da nametnu krute takse na ispuštanje ugljen-dioksida, ali problem je u tome što nijedan libertarijanac ili konzervativac ne bi pristao na ’dogovor’ kojim bi se prividno ukinule druge energetske i saobraćajne regulative u zamenu za taksu na ugljenik. Ortodoksni stav progresivaca je da bi takav sporazum bio nedovoljan za izbegavanje katastrofe. Takav sporazum im ne bi bio prihvatljiv ni u principu, a kamoli u praksi“, naveo je on.
Prema njegovim rečima, želja „zelenih nju dilera“ za čvrstu regulativu koja bi išla od vrha do baze pokazuje da sporazum o taksama na ugljenik nema svrhu, ali i ističe koliko bi rasipnički taj program bio. „Ako bismo realno sagledali političke procese, trebalo bi da nam je jasno da bi upumpavanje biliona dolara u ’zelene’ investicije uključivalo ogromne zloupotrebe sredstava. Na primer poziv na ’prilagođavanje svih zgrada standardima energetske efikasnosti’ je blanko ček za upumpavanje novca u džepove politički moćnih grupa. Bilo ko ko veruje da bi taj novac bio potrošen u skladu s borbom protiv ugljenika trebalo bi da pogleda nekoliko epizoda serije Kula od karata“, naveo je Marfi. Taj novac bi, jasno je, pored ličnog bogaćenja mogao i verovatno bio iskorišćen i za propagiranje lične političko-ideološke agende.

MIROĐIJA U ČORBI A ko bi mogao biti mirođija u svakoj čorbi koja za sastojke ima „lično bogaćenje“ i „širenje lične političko-ideološke agende“? Iako ima više odgovarajućih kandidata, sigurno vam je prvi na pamet pao filantrop i humanitarac Džordž Soroš, ali pored njega su tu i Rokfeleri.
Po pisanju „Njujork tajmsa“, u projekat „Grin nju dil“ uključene su organizacije „Sanrajz muvment“, „Centar za narodnu demokratiju“ i „Sijera klab“. „Sanrajz“ je blizak pokretu „Blek lajvs meter“ i radikalnoj proimigracionoj grupi „Junajted vi drim“ (obe su indirektno finansirane Soroševim novcem). „Sanrajz“ je dobijao novac direktno od Fondacije Rokfeler, ali i indirektno od Soroša preko od njega zavisne Fondacije „Tajds“. „Tajds“ je bio darodavac i „Sijera klaba“.
Kampanju za „Grin nju dil“ vodi i „Centar za narodnu demokratiju“, koji je od Soroševog Fonda za otvoreno društvo između 2014. i 2016. dobio više od dva miliona dolara. Soroš je snažno podržavao i druge organizacije koje se „bore“ protiv klimatskih promena, na šta ukazuje naslov „Vašington posta“ od 28. aprila 2017. „Narodni milijarder: Džordž Soroš dao 36 miliona dolara grupama za Narodni klimatski marš“.
Kako je Marfi naveo, „Grin nju dil“ ekonomski nema nikakvog smisla i „sve i da je originalni ’Nju dil’ bio uspešan, ne bi imalo smisla sprovoditi takav program danas“, te „retorika Aleksandrije Okasio-Kortez i njenih pristalica pokazuje da je ’Grin nju dil’ tek iz daleka povezan s tobožnjim problemom efekta staklene bašte“. „Ljudi koji zagovaraju ’Grin nju dil’ koriste ga samo kao sredstvo za ostvarivanje smese liberalne političke agende“, zaključuje on.

[/restrict]