RASEL KIRK, ILI O PRIRODNOJ BLAGOSTI ŽIVOTA

Nedavno se navršilo sto godina od rođenja Rasela Kirka, jedne od najvećih figura konzervativne misli u drugoj polovini 20. veka. Uz Vilijama Baklija, Kirk je bio ključna figura u obnovi konzervativne misli i tradicije u Americi u to vreme. Njegovo kapitalno delo, koje predstavlja izvanrednu istoriju konzervativizma u angloameričkom svetu, prevedeno je kod nas pre četiri godine pod nazivom Konzervativni duh u biblioteci „Evropa“ izdavačke kuće „Albatros plus“. Povodom ove značajne godišnjice, poznati italijanski publicista, član Upravnog odbora Rasel Kirk centra, Marko Respinti napisao je članak koji prenosimo

Pre sto godina, 19. oktobra 1918. godine, otac obnove američkog konzervativizma u drugoj polovini dvadesetog veka Rasel Kirk rođen je u Plimutu, predgrađu Detroita u Mičigenu. Američki Plimut je izvedenica od enleskog Plimuta i to ime priziva istoriju porekla Sjedinjenih Država, ili bolje anglosaksonske komponente porekla države, iako ona nije jedina kao što su – makar samo da navedemo neka istaknuta imena – istakli istoričari poput Italijana Rajmonda Luragija, Francuza Bernara Ligana i Španca Davida Arijes Peresa, avgustijanca, bivšeg biskupa Njuarka u Nju Džersiju, sada u penziji. Zanimljivo je, ili možda simbolično, s obzirom na to da je veliki deo Kirkovog rada bio posvećen otkrivanju pravih izvora Sjedinjenih Država, duboko ih preispitujući i pri tome postavljajući jedinstveni kulturalni pravac.
No Kirkov Plimut je jedno dostojanstveno skromno mesto, čak i sasvim jednostavno. Njegova rodna kuća je tokom godina prerasla u prodavnicu (cveća i biljaka što sam mogao da vidim pre koju godinu), ali čak i takva je uvek odražavala doba detinjstva i adolescencije svog čuvenog bivšeg stanara. Trezvena, ako ne ponekad i spartanska; suštastvena pre nego prosta; odlučna iako nikada napadna. Detinjstvo i adolsecencija, ali takođe i zrelost i starost. Kirk je upravo zbog toga postao gigant misli. Nikada ga nije privlačilo da bude u novostima i u centru pažnje, iako je imao prilike da se vine do najviših vrhova politike svoje zemlje, budući da je bio savetnik Berija Goldvotera, Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Ronalda Regana. Na mnogo načina on je u stvari živeo životom usamljenika, među drvećem koje je sam zasadio u udaljenom selu u Mičigenu po imenu Mekosta (dok kuća nije izgorela, a onda ju je on obnovio u italijanskom stilu tako da podseća na fantaziju), i među stotinama knjiga kojima je našao mesto u staroj fabrici drvenih igračaka nasleđenoj od babe i dede i polako preuređenoj.
Na taj način je uživao u izvesnoj privilegiji koja je danas sve ređa. Mogao je sa distance da posmatra svet i njegovu raznovrsnu ljudskost, ponekad ranjenu i utučenu. Ova distanca nikada nije prerasla u stranost. Više od svega, ovo je bilo povezano sa potrebom kontemplacije. Tako je Kirk postao prvo lice konzervativizma.
Jedna rečenica dobro opisuje suštinu njegovog konzervativizma, „nekupljena blagost života“. Pripada njegovom učitelju, irskom misliocu i političaru Edmundu Berku, za čije je delo postao jedan od najboljih tumača, i nalazi se u Razmišljanjima o Francuskoj revoluciji iz 1790. Prevesti ovu rečenicu na srpski je veoma teško. Najbliže tome bi bilo „prirodna blagost života“, ali engleska reč unbought vodi nas u srce stvari: ka darovanju. Slika, pre nego pojam, koju ova berkovsko-kirkovska fraza sugeriše je ona o životu koji se živi kao istorijska prilika da se iskusi neočekivana i preobilna blagodat sposobna da ispuni sve i da da značenje stvarima, ili bar da sugeriše njenu mogućnost, uz ubeđenost da smisao postoji čak i sa ograničenom ljudskom sposobnošću saznavanja. Ukratko, postojanje kao netražena mogućnost, i stoga „čudesna“, čak i kao šansa. Šansa, očigledno, da se život shvati ozbiljno i uzme u svoje ruke i da se učini nešto veliko, ma kako to malo bilo. Svi akademski sporovi i nejasnoće oko neophodne veze slobode i odgovornosti ne uspevaju čak ni da zagrebu površinu toga šta znači biti zapljusnut darovanom blagošću života, koji nismo izabrali, a koji nosimo kao armaturu; ponekad potonemo, ali bar povremeno govorimo ponosno, lucidno sa pravim stavom adsum (lat. tu sam).
Takav je bio Kirkov konzervativizam. Ne filozofija, ne mišljenje, najmanje (ideološki) sistem već stav prema životu, način postojanja, takozvani kontinuum. Njegovo glavno delo Konzervatitivni duh, prvi put objavljeno 1953, i od tada klasik za sve konzervativce (uključujući i one koji ga nisu čitali, ali ga navode da se ne bi blamirali), to jasno i očigledno pokazuje i samim naslovom. Naslov nije „konzervativna misao“. Da bismo ga adekvatno preveli sa engleskog, treba nam latinski oblik „forma mentis konzervativizma“ gde forma znači sliku koju supstanca dobija i gde je koncentrisana, preko slojeva koji se preklapaju i penetriraju koncentrične krugove, duha, srca i duše.
Iako delimično naravno jeste, u tridesetak svojih knjiga i stotine i stotine članaka i eseja koje je ostavio iza sebe, Kirk nije predlagao ni sekvencu ideja i karaktera. On je nudio etos. Osnovna njegova ideja je jasna, mada je on nikada nije ponudio na papiru u vidu neke formule. Ono što u nedostatku boljeg određenja nazivamo „biti konzervativan“ nije nekakav napor koji spada van nas, nije ideološka, formalistička ili voluntaristička težnja ka nekakvoj drugačijoj prirodi koja je nama pomalo strana već to znači prihvatiti ono što imaš i onda možeš da budeš ono što jesi i ono što jesi bio, naprosto po blagodeti. U korenu, ideja je opet berkovska: i nije slučajno što je upravo Berk otac onoga što se danas i evo već dva veka smatra konzervativizmom. Ima razloga što danas vrlo malo ljudi razume Berka i konzervativizam.
Biti konzervativan znači naučiti najpre da se poštuje i da se ponovo upozna ljudska priroda sopstvenog „Ja“ da bi se znalo kako da se ono brani, garantuje i razvija. Politizacija konzervativizma, koja jeste plemenita stvar uprkos scenama na koje su nas političari navikli, znači shvatiti ovaj nalog ozbiljno, radeći ono čega su se stari Grci metafizičari sećali, govoreći da je polis samo čovek u velikom.
U današnjem konzervativizmu Kirk nedostaje, nema takvih ljudi. Možda Kirk ne bi prihvatio kao konzervativce neke od onih koji se tako opažaju, ili one koji tako misle o sebi i javno se predstavljaju. Verovatno sam tu u pravu bez obzira na to šta bi sam Kirk rekao, jer sve dok ne otkriju ponovo onu darovanu blagost života, uvek će ostati nepotpuni uprkos svim dobrim stvarima koje mogu da kažu ili urade. Izbori se dobijaju i gube, moć dolazi i odlazi, neprijatelje poražavamo ili patimo, ali najvažnije je da sačuvamo dušu. Ako je išta Kirk poučavao, to je da ne vredi osvojiti čitav svet ako se pri tome izgubi duša. Biti konzervativan znači nikada ne izgubiti dušu, štaviše boriti se da se ona sačuva u svakom danom momentu i prilici. 
Kirk je 1964. postao rimokatolik, pre svega zahvaljujući fantastičnoj ženi koju je oženio, istinskom verniku, Aneti. No na mnogo načina on je to bio i ranije. On je mislio kao katolik, pisao je kao katolik, bio je fasciniran rimskim katolicizmom. Ovo sve ne pišemo da bismo „sistematizovali stvari“, već zato što Kirk nikada ne bi napravio konverziju da njegova duša nije bila pripremljena za tu punoću istine i za stvarni prilazak ovoj veri kao darovanoj blagosti života. Kao da je mislio da punoća konzervativnog života od njega zahteva i prelazak u katoličanstvo. Kirk je postao katolik 1964. i ostao je to sve do dana kada se preselio na nebesa, 29, aprila 1994, kada je bolestan i umoran u Mekosti svoje poslednje misli usmerio ka papi Jovanu Pavlu Drugom.
Druga opsesija u njegovoj izvanrednoj životnoj avanturi bila je lepota, koju je tražio, uzgajao, sledio i često nalazio. Naše srce se ne smiruje dok se ne smiri u Tebi, Gospode, rekao je Sveti Avgustin, i taj cilj je, kako je to iskusio Kirk, određena sublimnost koja nas protresa najpre kao lepota, a zatim i kao racionalno mišljenje. Kirk je zbog svega toga zapanjujuće aktuelan.
Rasel Kirk bi ovih dana napunio sto godina, ali nikada nas zapravo nije napustio. Na mnogaja ljeta.

Tekst je sa italijanskog jezika preveo i priredio Miša Đurković