Атлантисти у Београду
У неодмереним покушајима да домаћину омиле Северноатлантски пакт, неки учесници београдског скупа су у томе ишли до гротеске, изазивајући у јавности супротан ефекат
Иако је 6. Београдска НАТО недеља, у организацији Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) и уз подршку одељења НАТО-а за јавну дипломатију и амбасаде САД, остала донекле у сенци обележавања стоте годишњице од краја Првог светског рата у Паризу, неки њени учесници постарали су се да својим излагањима у Београду „достојно“ парирају париским гафовима.
Међу првима заслугу за то је имао амбасадор САД Кајл Скот, када је у Палати Србија навео да наша земља има права да буде поносна на своју историју и на победе у Првом и Другом светском рату и додао да је НАТО-у и САД драго што су били партнери са Србијом у тим великим тријумфима.
Зна добро амерички амбасадор да је НАТО основан по завршетку Другог светског рата, али, ето, згодно му се наместило да тврди да је НАТО био партнер Србима у оба светска рата и да на тај начин поручи Србији да без НАТО-а ни њена будућност нема перспективу.
НАТО и Србија имају исте стратешке циљеве, Европу која је уједињена, слободна и у миру и можемо да радимо заједно као партнери да постигнемо те циљеве, казао је амерички амбасадор на отварању 6. Београдске НАТО недеље.
„Партнери смо и данас. Кроз НАТО, али и кроз наше билатералне односе, кроз нашу економску помоћ, кроз подршку владавини права, слободама, подршку безбедности и желим да захвалим председнику Вучићу“ – нагласио је Скот – „што је ставио тачку на генерацију немира и што је започео рад на превазилажењу психолошких баријера и проналажењу мирне будућности за цео регион.“
ПРИЧА СА ЗАПАДНЕ СТРАНЕ Већ на отварању скупа је речено да се овогодишња НАТО недеља одржава у време занимљивих геополитичких околности и да је један од кључних циљева скупа да омогући што тачнију актуелну процену безбедносне ситуације у региону и да је, према уводном излагању директорке ЦЕАС-а Јелене Милић, за поједине панеле ЦЕАС припремио налазе истраживања јавног мњења о евроатлантским интеграцијама, појединим опцијама решења односа Београда и Приштине, перцепције НАТО-а, односима Србије и САД…
„Стекли су се услови да се вишедеценијски сукоби у региону реше. Постоји спремност неких лидера на компромис“, рекла је она, додајући да се треба борити против дезинформација које долазе и споља и изнутра. Време је да Београд и Приштина склопе мултидимензионални обавезујући споразум, који ће допринети миру и стабилности у региону, подвукла је Милићева и подсетила да су неке западне државе од летос показале флексибилнији однос према овом питању.
У ствари, најагилнија НВО пропагаторка НАТО-а код нас само је елаборирала своју студију „Прича са западне стране“, „предлог за корекцију административне линије између Србије и Косова у формату под окриљем Запада“ из јуна ове године, а коју је „Печат“ недавно детаљно анализирао. У њој се предлаже да се Србији припоје четири општине са севера Косова, после чега би „одмах уследило усвајање свеобухватног споразума о нормализацији односа“. Све уз образложење да је „изнесени предлог најбржи потенцијално остварив сценарио, компатибилан с полазним принципима разлога НАТО ваздушне кампање против бивше СРЈ и разлозима права на остваривање новог статуса Косова који би, између осталог, допринео смањивању геополитичких пукотина између источног и јужног крила НАТО“ будући да „отежавајућу околност (…) представља и то што су две од земаља, истовремено чланица ЕУ и НАТО које нису признале Косово, Румунија и Грчка, кључне земље које повезују источно и јужно крило НАТО“. Или, како је то „Печат“ већ запазио, студија сугерише да је „корекција административне линије Србије са Косовом“ „мали уступак Србији“, али „велика потенцијална корист за ЕУ и НАТО“, поред свега осталог, и зато што би то утицало на „смањивање простора за малигни руски утицај“.
Запљуснут таласима НАТО љубави, министру спољних послова Србије Ивици Дачићу није било лако да подсети на деликатну прошлост која оптерећује односе Србије и НАТО-а, сводећи их данас на заједничку обавезу и одговорност за стабилност у региону.
Он је подсетио да је Србија опредељена за даљи развој односа са Алијансом, али и да жели да остане у контексту војне неутралности. Након успешно окончаног првог циклуса Акционог плана за индивидуално партнерство (ИПАП) у току су припреме за други.
„Ми уважавамо опредељења наших суседа за чланство у НАТО-у и очекујемо разумевање за нашу сарадњу са земљама које нису чланице НАТО-а. Ти односи нису на штету односа са НАТО-ом“, рекао је Дачић. Додао је да Србија од Алијансе очекује да с разумевањем посматра њене приоритете, а то је Косово као главни безбедносни изазов за Србију. Једино могуће је компромисно решење, истакао је Дачић. Србија се противи формирању Војске Косова, јер је то супротно Резолуцији 1244, а битно је да се добију гаранције да Косовске безбедносне снаге неће улазити на север без дозволе КФОР-а и Срба који ту живе.
На панелу је такође представљено истраживање које су за ову прилику спровели ЦеСИД и ЦЕАС а које је показало да, када би се сутра одржао референдум о разграничењу какво су предложили председник и Влада и које би подржали ЕУ и НАТО, 36 одсто би гласало за, 34 одсто против, док би 22 одсто апстинирало, уз оцену да је број људи који имају став веома висок (92 одсто) с обзиром на релативно кратко време колико је ова тема у јавности. Највише грађана сматра да су САД актер који ће подржати разграничење (42 одсто). Следе ЕУ (24 одсто), НАТО и Немачка (по 17 одсто). Већина грађана (53 одсто) сматра да Косово по сваку цену треба да се очува у саставу Србије, док 22 одсто мисли супротно. С друге стране, 63 одсто грађана не сматра да се треба помирити са независношћу Косова, док се са том тврдњом слаже 12 одсто њих.
ПРОМЕНА ОКРУЖЕЊА Џефри Гедмин, гостујући виши сарадник за Иницијативу будуће Европе при Атлантском савету, изнео је став да регион очајнички жели стабилност, као и да жели да постане део ЕУ. ЕУ више није релативно кохерентна, поверљива и фокусирана на Западни Балкан, као што је раније био случај. Окружење се значајно променило, и ЕУ ће се убудуће знатно разликовати. Разлоге види у ширењу популизма у Европи, посебно у Немачкој као једној од њених најзначајнијих земаља, брегзиту, новој политици америчке администрације и другим суштинским променама.
Стефано Стефанини, бивши спољнополитички саветник председника Италије, оценио је да су преговори између Београда и Приштине стигли до тачке у којој више не могу напред без „политичког скока“. „И Србија и Косово могу да буду задовољни до сада постигнутим резултатима, али не и статусом кво“, рекао је Стефанини, истичући да би он за Косово значио останак изван УН, а за Србију изван ЕУ.
Нагласак на питање безбедности ставио је и заменик помоћника генералног секретара НАТО за политичка питања и безбедносну политику Џејмс Апатурај, упозоравајући да она још није обезбеђена, да постоје изазови и трења и да НАТО у том смислу жели да помогне.
Трудећи се да покаже разумевање за различите приступе и да „ми не намећемо захтев да се бира исток и запад, Русија или НАТО, поштујемо неутралност Србије и српски став“, и наводећи да НАТО има и друге неутралне партнере, попут Шведске и Финске, ипак је из угла НАТО-а апострофирао Русију која, како каже, спроводи озбиљан и стални процес за дестабилизацију атлантске безбедности. Од великих војних вежби, инвазије Украјине и анексије Крима, руских трупа у Грузији и Молдавији, тровања политичких противника, сајбер и интернет напада, те грубог нарушавања споразума о контроли наоружања. „Имамо велику листу проблема са Русијом сада. То такође компликује ситуацију за наше савезнике, посебно у Балтичкој и Црноморској области и на Западном Балкану“, рекао је Апатурај. Ширење НАТО-а на исток и инсталирање својих база није помињао, као и огромне НАТО маневре на граници с Русијом. Ни улазак Црне Горе у НАТО без референдума, као ни пропали референдум у Македонији о уласку у НАТО и ЕУ.
Апатурај се није сложио ни са оценом да је Западни Балкан „задње двориште“ Европе и НАТО-а. Према његовим речима, овај регион је увек био безбедносно значајан, а политичка пажња се још више повећавала у последње две-три године.
Упитан о подршци формирању потенцијалне Војске Косова, Апатурај је рекао да не воли да одговара на хипотетичка питања, те да ће се НАТО тиме бавити ако стварно буду направљени одлучујући кораци.
Нешто конкретнији је био његов колега Роберт Пшчел из Одељења за јавну дипломатију НАТО-а, рекавши да Алијанса није против стварања војске Косова, али да то мора бити урађено у складу са Уставом, што се сматра и једном од порука на Београдској недељи НАТО-а.
ЗАШТИТНИЦИ ДЕМОКРАТИЈЕ Ипак, звезда скупа је био амбасадор Норвешке у Србији Арне Санес Бјорнстад са својим ставом и жељом да се у Србији промени јавно мњење и мишљење српског народа о НАТО-у јер, како каже, „НАТО није само војни савез већ скуп вредности попут демократије и људских права“.
Да је амбасадор Бјорнстад имао прилике да шире упозна Србију с тим вредностима, вероватно би поменуто анкетно истраживање дало другачије резултате. Рецимо, да је више ширио изјаву свог земљака и актуелног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга да је „Србија бомбардована како би се заштитили цивили и зауставио Милошевићев режим“, без обзира што није било одобрења Савета безбедности УН, што га чини нападачким ратом забрањеним међународним правом.
Као од шале би оповргао све стручне анализе да су НАТО интервенције за собом остављале хаос, економску беду, трајне међуетничке и међуконфесионалне сукобе, сепаратизам, тероризам, организовани криминал. Да НАТО ни на једној тачки планете није довео до стабилности, бољег живота, демократије или поштовања основних људских права.
У нападима на Србију који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 6.000 рањених.
У том периоду НАТО је на Србију испалио 50.000 пројектила, имао 58.574 налета авиона, бацио 25.000 тона експлозива. Незаобилазно, „НАТО култура“ подразумева и софистицирана оружја. Тако је на Србију, БиХ и Црну Гору бачено око 15 тона осиромашеног уранијума а испаљени пројектили су садржали близу шест тона уранијума 235. То је, како је својевремено за „Спутњик“ навела проф. др Светлана Жунић из Центра за нуклеарну медицину Клиничког центра Србије, довољно за конструкцију близу 170 реплика нуклеарне бомбе која је бачена на Хирошиму и која је садржала 35 килограма уранијума 235.
Тек, на крају обраћања, „бисер“ амбасадора Бјорнстада је био у виду поенте и његове жеље да се НАТО недеља одржава чешће: „Ако у Београду можемо да имамо ’Фешн вик’ два пута годишње, тако можемо и ово“, поручује Његова екселенција. Тако би се, ваљда, промовисала и НАТО мода, све са шљокицама од осиромашеног уранијума.