Филм који враћа веру у филм

Успех домаћег филмског остварења „Јужни ветар“

Узбудљиви акциони гангстерски филм „Јужни ветар“ аутора Милоша Аврамовића тренутно је филмска атракција број један не само у српским биоскопима већ и у оним у „окружењу“, а у наредним недељама и месецима ће то вероватно постати и широм Европе. Феномен „Јужни ветар“, што је без сумње ово остварење постало, после рекордних почетних дана приказивања, осваја позицију једног од најзначајнијих и истовремено најкомерцијалнијих српских остварења текуће деценије

У наше биоскопе је стигао дуго најављивани и од публике нестрпљиво очекивани домаћи филм „Јужни ветар“, четрдесетогодишњег београдског синеасте Милоша Аврамовића који је имао неку врсту претпремијере летос у Нишу где је добио четири награде. Судећи по првим данима текућег званичног приказивања ово је наш филм који би после дуже паузе могао да забележи велики биоскопски успех. Чак можда и рекордан. Један је већ поставио. По одзиву публике у првом викенду приказивања овај је филм најуспешнији за последњих петнаест година! Кажу да је већ после седам дана „живота“ по Србији дошао до стохиљадитог гледаоца што се заиста одавно није десило. Гужве испред биоскопа и пуне сале када је реч о домаћем филму, а што „Јужни ветар“ управо иницира, прилично су дуго изостајале. Али није само зато овај филм вредан пажње или занимљив за гледаоце. Аврамовићу је ово тек други дугометражни биоскопски филм у чак дванаест година – дебитовао је не баш успешном „Кројачевом тајном“. Али какво је изузетно сазревање овог аутора. Неколико је разлога што би ново Аврамовићево дело требало и да успешно на себе фокусира пажњу публике и критике, али и да заузме битно место у историји српског филма.

[restrict] Последња улога Небојше Глоговца Најпре зато јер је њим начињен џиновски искорак у доприносу одувек у нашем филму запостављеног класичног криминалистичког жанра који је овде обогаћен акционим примесама завидног квалитета, а што је тек реткост у нашем филму. У историју ће свакако отићи најпре зато што је у њему своју последњу улогу одиграо Небојша Глоговац, који је преминуо само нешто више од три месеца од када је завршено снимање. Опростио се, ето, потенцијалним хитом деценије или бар једног њеног дела. А то што је филм тако снажно привукао публику је у добром делу и његов допринос. У улози да тако кажемо главног негативца у галерији ликова који су дословно сви негативни, Глоговац је био толико инспирисан да је из себе извукао максимум што је у његовом случају нова димензија у савршености глумачког давања. Његово присуство на екрану у улози вође једне од банди које се сукобљавају у овој причи са београдског асфалта је истински застрашујуће. Глоговац је тако моћно одиграо ову улогу да се може рећи да је не само у домаћем филму већ и у светској конкуренцији оставио једног од најинтензивнијих и најупечатљивијих негативаца ове врсте. Тиме је наравно туга што га више нема још већа, посебно ако се има у виду колико је још овај изузетни таленат могао да пружи домаћој и светској кинематографији. Када је реч о глумцима, „Јужни ветар“ одлази у историју ем као место у коме је један изузетни глумац маестралном улогом, својим последњим савршенством, отишао у историју, ем као место у коме је његов млади наследник Милош Биковић, као протагониста и носилац приче, тријумфално обзнанио да је постао нови суперстар нашег филма. И његов је рад овде без премца, ван домашаја, безгрешан, упечатљив и уверљив – такав да се Биковић сада може посматрати као глумачки предводник српског филма и као особа која има све неопходно да постане супериорна звезда и на светској сцени, на којој се иначе успешно доказује последњих неколико година појављујући се у високобуџетским насловима у Русији. Његов таленат и атрактивна појава би без проблема могли да буду добитна комбинација и у Холивуду, у коме такође, као и широм света, влада инфлација нових глумачких талената овог капацитета.
Осим што је, дакле, „Јужни ветар“ у овом глумачком погледу историјска појава која далеко надмашује све досад у овом и не само овом жанру, па и „Ране“ с којим га неправедно пореде, овај је филм супериоран и у писању. Премда је суштина стереотипни и безброј пута виђени концепт (последице које изазива непромишљеност и крађа погрешне ствари од веома погрешних људи), она је тако добро надограђена, посебно у сегменту разраде ликова, да је право уживање посматрати њихово „оживљавање“ на екрану. Оно је до те мере живописно и уверљиво да повремено имате утисак да присуствујете документарном запису или неком тајно снимљеном филму насталом уз помоћ скривене камере у животима његових ликова. Иако је режисер Милош Аврамовић пишући сценарио са својим сарадником Петром Михајловићем био инспирисан безнађем живота у Београду деведесетих година прошлог века, те, како тврди, настојао да свој осуђујући социјални коментар пренесе на данашње време у коме посебно међу младима постоји осећање безизлаза и неперспективности због чега неки од њих крећу бржим и наизглед лакшим путем криминала, „Јужни ветар“ је поменутим глумачким бравурама и врхунски реализованим акционим сценама оставио у другом плану све евентуалне социјалне поруке и обрачунавања аутора са животом у погрешно време и на погрешном месту. Створивши филм који је најпозитивнији пример квалитетног и притом комерцијалног жанровског остварења, он је уздигао нашу кинематографију из блата безнађа, међусобних мизерних медијских препуцавања његових посленика и клановских, политичких и снобовских подела које га годинама држе у стагнацији. Овај филм, баш као и „Монтевидео“ пре неколико година, успева да упали светло у тоталном мраку којим је окована наша кинематографија и самим тим се намеће као предводник у нечему што би наизглед претераним речима могло да се назове макар најавом ренесансе наше филмске продукције. Тим пре што се у овом до појаве серије „Убице мог оца“ потпуно запостављеном жанру ускоро могу очекивати још неки наслови.
Универзално препознатљива прича „Јужни ветар“ нуди слику београдског подземља која је универзално прихватљива и препознатљива. Да је на енглеском, нема сумње да би овај филм био комерцијално супериоран на светском па и америчком тржишту, а могуће је да би био озбиљан кандидат и за највеће награде, најпре глумачке. То говоре и реакције публике захваљујући којој је на свим местима на интернету на којима се оцењују филмови добио максималне оцене, па је тренутно у том смислу у друштву најбољих и најчувенијих филмова који су икада снимљени. „Јужни ветар“ је у дистрибуцији у Србији и у околним државама, а ускоро ће кренути и у биоскопе широм западне Европе, као и Русије. Тај европски турнус дистрибуције почиње 9. новембра свечаном премијером у Бечу на којој ће се појавити цела екипа, а за коју влада огромно интресовање наше тамошње изузетно бројне дијаспоре. Крајем године ће почети да се приказује и у Сједињеним Државама и Канади. Занимљиво је свакако и то да је најављено да ће се снимати и ТВ серија по овом филму уз подршку РТС-а у чијем програму би требало да се појави за годину дана. Глумачку екипу филма иначе, поред помињаних Небојше Глоговца и Милоша Биковића, чине Миодраг Радоњић, Драган Бјелогрлић, Милош Тимотијевић, Јована Стојиљковић, Срђан Тодоровић, Богдан Диклић, Александар Берчек, као и гости из Бугарске Христо Шопов и Ивајло Захаријев који су сви били довољно инспирисани и подстакнути најпре одличним сценаријем тако да филм нема ниједан пад ни у уверљивости ни у темпу приче која се прати с лакоћом и с несмањеним узбуђењем иако филм траје два сата, што је такође реткост у нас. Један од истински ретких примера када у неком филму функционише све што мора да функционише. Тужно је што се то тако ретко дешава па постаје феномен и изузетак који потврђује правило да се чешће снимају филмови у којима углавном ништа – не функционише. А можда после овог олујног јужног ветра више неће бити тако?

[/restrict]