Film koji vraća veru u film

Uspeh domaćeg filmskog ostvarenja „Južni vetar“

Uzbudljivi akcioni gangsterski film „Južni vetar“ autora Miloša Avramovića trenutno je filmska atrakcija broj jedan ne samo u srpskim bioskopima već i u onim u „okruženju“, a u narednim nedeljama i mesecima će to verovatno postati i širom Evrope. Fenomen „Južni vetar“, što je bez sumnje ovo ostvarenje postalo, posle rekordnih početnih dana prikazivanja, osvaja poziciju jednog od najznačajnijih i istovremeno najkomercijalnijih srpskih ostvarenja tekuće decenije

U naše bioskope je stigao dugo najavljivani i od publike nestrpljivo očekivani domaći film „Južni vetar“, četrdesetogodišnjeg beogradskog sineaste Miloša Avramovića koji je imao neku vrstu pretpremijere letos u Nišu gde je dobio četiri nagrade. Sudeći po prvim danima tekućeg zvaničnog prikazivanja ovo je naš film koji bi posle duže pauze mogao da zabeleži veliki bioskopski uspeh. Čak možda i rekordan. Jedan je već postavio. Po odzivu publike u prvom vikendu prikazivanja ovaj je film najuspešniji za poslednjih petnaest godina! Kažu da je već posle sedam dana „života“ po Srbiji došao do stohiljaditog gledaoca što se zaista odavno nije desilo. Gužve ispred bioskopa i pune sale kada je reč o domaćem filmu, a što „Južni vetar“ upravo inicira, prilično su dugo izostajale. Ali nije samo zato ovaj film vredan pažnje ili zanimljiv za gledaoce. Avramoviću je ovo tek drugi dugometražni bioskopski film u čak dvanaest godina – debitovao je ne baš uspešnom „Krojačevom tajnom“. Ali kakvo je izuzetno sazrevanje ovog autora. Nekoliko je razloga što bi novo Avramovićevo delo trebalo i da uspešno na sebe fokusira pažnju publike i kritike, ali i da zauzme bitno mesto u istoriji srpskog filma.

[restrict] Poslednja uloga Nebojše Glogovca Najpre zato jer je njim načinjen džinovski iskorak u doprinosu oduvek u našem filmu zapostavljenog klasičnog kriminalističkog žanra koji je ovde obogaćen akcionim primesama zavidnog kvaliteta, a što je tek retkost u našem filmu. U istoriju će svakako otići najpre zato što je u njemu svoju poslednju ulogu odigrao Nebojša Glogovac, koji je preminuo samo nešto više od tri meseca od kada je završeno snimanje. Oprostio se, eto, potencijalnim hitom decenije ili bar jednog njenog dela. A to što je film tako snažno privukao publiku je u dobrom delu i njegov doprinos. U ulozi da tako kažemo glavnog negativca u galeriji likova koji su doslovno svi negativni, Glogovac je bio toliko inspirisan da je iz sebe izvukao maksimum što je u njegovom slučaju nova dimenzija u savršenosti glumačkog davanja. Njegovo prisustvo na ekranu u ulozi vođe jedne od bandi koje se sukobljavaju u ovoj priči sa beogradskog asfalta je istinski zastrašujuće. Glogovac je tako moćno odigrao ovu ulogu da se može reći da je ne samo u domaćem filmu već i u svetskoj konkurenciji ostavio jednog od najintenzivnijih i najupečatljivijih negativaca ove vrste. Time je naravno tuga što ga više nema još veća, posebno ako se ima u vidu koliko je još ovaj izuzetni talenat mogao da pruži domaćoj i svetskoj kinematografiji. Kada je reč o glumcima, „Južni vetar“ odlazi u istoriju em kao mesto u kome je jedan izuzetni glumac maestralnom ulogom, svojim poslednjim savršenstvom, otišao u istoriju, em kao mesto u kome je njegov mladi naslednik Miloš Biković, kao protagonista i nosilac priče, trijumfalno obznanio da je postao novi superstar našeg filma. I njegov je rad ovde bez premca, van domašaja, bezgrešan, upečatljiv i uverljiv – takav da se Biković sada može posmatrati kao glumački predvodnik srpskog filma i kao osoba koja ima sve neophodno da postane superiorna zvezda i na svetskoj sceni, na kojoj se inače uspešno dokazuje poslednjih nekoliko godina pojavljujući se u visokobudžetskim naslovima u Rusiji. Njegov talenat i atraktivna pojava bi bez problema mogli da budu dobitna kombinacija i u Holivudu, u kome takođe, kao i širom sveta, vlada inflacija novih glumačkih talenata ovog kapaciteta.
Osim što je, dakle, „Južni vetar“ u ovom glumačkom pogledu istorijska pojava koja daleko nadmašuje sve dosad u ovom i ne samo ovom žanru, pa i „Rane“ s kojim ga nepravedno porede, ovaj je film superioran i u pisanju. Premda je suština stereotipni i bezbroj puta viđeni koncept (posledice koje izaziva nepromišljenost i krađa pogrešne stvari od veoma pogrešnih ljudi), ona je tako dobro nadograđena, posebno u segmentu razrade likova, da je pravo uživanje posmatrati njihovo „oživljavanje“ na ekranu. Ono je do te mere živopisno i uverljivo da povremeno imate utisak da prisustvujete dokumentarnom zapisu ili nekom tajno snimljenom filmu nastalom uz pomoć skrivene kamere u životima njegovih likova. Iako je režiser Miloš Avramović pišući scenario sa svojim saradnikom Petrom Mihajlovićem bio inspirisan beznađem života u Beogradu devedesetih godina prošlog veka, te, kako tvrdi, nastojao da svoj osuđujući socijalni komentar prenese na današnje vreme u kome posebno među mladima postoji osećanje bezizlaza i neperspektivnosti zbog čega neki od njih kreću bržim i naizgled lakšim putem kriminala, „Južni vetar“ je pomenutim glumačkim bravurama i vrhunski realizovanim akcionim scenama ostavio u drugom planu sve eventualne socijalne poruke i obračunavanja autora sa životom u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Stvorivši film koji je najpozitivniji primer kvalitetnog i pritom komercijalnog žanrovskog ostvarenja, on je uzdigao našu kinematografiju iz blata beznađa, međusobnih mizernih medijskih prepucavanja njegovih poslenika i klanovskih, političkih i snobovskih podela koje ga godinama drže u stagnaciji. Ovaj film, baš kao i „Montevideo“ pre nekoliko godina, uspeva da upali svetlo u totalnom mraku kojim je okovana naša kinematografija i samim tim se nameće kao predvodnik u nečemu što bi naizgled preteranim rečima moglo da se nazove makar najavom renesanse naše filmske produkcije. Tim pre što se u ovom do pojave serije „Ubice mog oca“ potpuno zapostavljenom žanru uskoro mogu očekivati još neki naslovi.
Univerzalno prepoznatljiva priča „Južni vetar“ nudi sliku beogradskog podzemlja koja je univerzalno prihvatljiva i prepoznatljiva. Da je na engleskom, nema sumnje da bi ovaj film bio komercijalno superioran na svetskom pa i američkom tržištu, a moguće je da bi bio ozbiljan kandidat i za najveće nagrade, najpre glumačke. To govore i reakcije publike zahvaljujući kojoj je na svim mestima na internetu na kojima se ocenjuju filmovi dobio maksimalne ocene, pa je trenutno u tom smislu u društvu najboljih i najčuvenijih filmova koji su ikada snimljeni. „Južni vetar“ je u distribuciji u Srbiji i u okolnim državama, a uskoro će krenuti i u bioskope širom zapadne Evrope, kao i Rusije. Taj evropski turnus distribucije počinje 9. novembra svečanom premijerom u Beču na kojoj će se pojaviti cela ekipa, a za koju vlada ogromno intresovanje naše tamošnje izuzetno brojne dijaspore. Krajem godine će početi da se prikazuje i u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Zanimljivo je svakako i to da je najavljeno da će se snimati i TV serija po ovom filmu uz podršku RTS-a u čijem programu bi trebalo da se pojavi za godinu dana. Glumačku ekipu filma inače, pored pominjanih Nebojše Glogovca i Miloša Bikovića, čine Miodrag Radonjić, Dragan Bjelogrlić, Miloš Timotijević, Jovana Stojiljković, Srđan Todorović, Bogdan Diklić, Aleksandar Berček, kao i gosti iz Bugarske Hristo Šopov i Ivajlo Zaharijev koji su svi bili dovoljno inspirisani i podstaknuti najpre odličnim scenarijem tako da film nema nijedan pad ni u uverljivosti ni u tempu priče koja se prati s lakoćom i s nesmanjenim uzbuđenjem iako film traje dva sata, što je takođe retkost u nas. Jedan od istinski retkih primera kada u nekom filmu funkcioniše sve što mora da funkcioniše. Tužno je što se to tako retko dešava pa postaje fenomen i izuzetak koji potvrđuje pravilo da se češće snimaju filmovi u kojima uglavnom ništa – ne funkcioniše. A možda posle ovog olujnog južnog vetra više neće biti tako? [/restrict]