Деца присиљена да пишу геј љубавна писма
Школе по мери човека“ – шок у Енглеској: деца у основној школи присиљена да пишу геј љубавна писма. Ево новог наказног родног еротског поретка, усмереног на дестабилизацију колективног менталитета народа и стварање новог унисекс постидентитског атома. Чини се као да је вест из једне од многих застрашујућих романа а ла Орвел. Уместо тога, то је стварност. У ствари, то је део те реалности која је превазишла фантазију. Либерални атомизам хиперсексуалног друштва лишен љубави настоји да раствори породицу у номадском и дијаспорном плурализму неповезаних „ја“ и еротских конзумената; или, конвергентно, да је редефинише као пуку ефемерну и привремену, необавезну творевину, која уважава искључиво слободну и неограничену жељу појединаца без каквих примеса родног идентитета и са искључивом еротском тежњом и слободном разменом, без правила, односно живљењем ослобођеним од породичне везе и одговорности које њу прате.
[restrict] Ослобођен од било које етике заједнице, чак и у еротском контексту, постидентитетски појединац мора дa се постави као сам свој предузетник и да буде потпуно аутодетерминисан. Помрачење етике заједнице у поретку дерегулисаног система планетарних потреба носи са собом одбацивање непотпуности и међузависности за које је неопходна комплементарност мушкарца и жене која се остварује у животу у породичној заједници. Као саучесник своје индивидуализације, субјект се труди да буде аутономна целина, у тријумфу мита о андрогиној потпуности подигнутој на нови начин живота за космополитске и постпородичне помодне зависнике, лишене права на породицу, а истовремено индуковане да глупаво славе то лишавање као еманципацијски напредак.Нови светски класни поредак не толерише опстанак националних држава и породица, националних језика и култура, идентитета и колективних субјеката, било да су они народи или класе, државе или нације. У складу са новом либерално-либертаријанском монадологијом, он тежи да свуда буде све исто, односно да се све сведе на огољену раван глобалног тржишта, при чему су људи приморани на апатридност, на говор на енглеском језику и да буду пасивни и недиференцирани потрошачи без корена, родно неодређени и без способности непристајања у домену потпуне либерализације навика и потрошње. С новим унисекс моделом промовисаним путем родности, либерална и либертаријанска финансијска елита објавила је рат не само традиционалној грађанској етици већ читавој западној цивилизацији и њеној вишемиленијумској историји, неспојивој са производњом новог несигурног и дестабилизованог сексуалног идентитета, униформисаног у односу на флексибилну акумулацију и њену тенденцију да раствори све чврсте форме.
С друге стране, интерес глобалистичке владајуће класе за права ЛГБТ покрета уопште није филантропски и некористољубив већ је усмерен ка организованој дестабилизацији колективне психологије народа и нација. Та дестабилизација се одвија кроз уништавање историјских традиција и сагласних комунитарних обичаја, а користи истовремено масовну манипулацију која, под управом педагога глобализма и космополитских либерализатора потрошње и обичаја, тежи наметању поруке да људска природа не постоји и да на тржишту потрошачког капитализма свако може неограничено да дефинише свој идентитет по свом слободном индивидуалном хиру.
У овом лежи суштина новог субјективног постидентитетског профила или, ако вам се више допада, суштина деконструисаног идентитета, чије специфичне особине се претварају у фрагменте, у одсуство памћења и перспективе, у засићеност, недостатак ослонца. Стално отворен за преговоре и промене, субјекат се схвата само као конструкт, као једноставан резултат споразума, конвенција и потреба диктираних у датом тренутку. Кроз праксу дезинтеграције идентитета и његове рекомпозиције у складу са јединственим моделом који је кодификован биоинжењерингом капитала, личност се све више лишава одлучивања на основу свог искуства и деградира се на ниво „just in time“. Губи се могућност да лична биографија буде кохерентна и унитарна нарација, да не буде једноставно рапсодијско смењивање епизодних, неповезаних и дисконтинуираних фрагмената.
Овај аспект доприноси наглашавању карактера нашег доба као времена сталне неизвесности и универзалне флексибилности, чији се крајњи циљ може кондензовати у пуком индивидуалном опстанку и постидентитетском, родно-флуидном и приватизованом „засићеном сопственом егу“, без друштвеног и политичког живљења, у облицима сведеним на пуки дневни егзистенцијални опстанак. [/restrict]
Превео Драган Мраовић