Љубиша Јеремић (1938–2018) – Човек равнотеже

Мада није био лишен идеолошког упоришта нити слуха за националне теме и проблеме, политику, поготово ону дневну, није сматрао добродошлом у књижевности. У томе као да се руководио познатом Стендаловом крилатицом да је политика у књижевности равна „пуцњу пиштоља на концерту“

Тихо и достојанствено, као што је и живео, напустио нас је, почетком јуна ове године, професор универзитета и књижевни критичар Љубиша Јеремић. Изузев неколико година које је провео на месту уредника у БИГЗ-у, читав свој радни век везао је за Катедру за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. На њој је студирао од 1957. године, дипломирао јануара 1962, убрзо примљен за асистента, касније прошао наставничка звања, био њен управник и, најзад, пензионисан као редовни професор 2004. Предавао је и писао о европској, махом англоамеричкој и руској прози XIX и XX века, о поетикама романтизма и реализма, а наглашено интересовање за теорију приповедања артикулисао је кроз предмет Методологија науке о књижевности. Свој најзначајнији научни допринос дао је у докторској дисертацији из које је проистекла студија Трагични видови старијег српског романа (1987). У њој је анализирао трагички аспект српског романа друге половине XIX столеће, од Јакова Игњатовића до Светолика Ранковића, аспект који је до тада углавном бивао занемариван у корист комичког. Међу познаваоцима из редова србистике, странице посвећене делима Јакова Игњатовића убрајају се међу најбоље написане о овом писцу. Студенти и колеге ценили су Јеремићеву несебичност и добронамерност, његову јасну мисао, лепу реч, прецизан и однегован израз, а надасве чврст и доследан став, нарочито у питањима струке. Она су га, уосталом, превасходно и занимала. Мада није био лишен идеолошког упоришта нити слуха за националне теме и проблеме, политику, поготово ону дневну, није сматрао добродошлом у књижевности. У томе као да се руководио познатом Стендаловом крилатицом да је политика у књижевности равна „пуцњу пиштоља на концерту“.
Афирмација Љубише Јеремића почела је, како и доликује, још у младалачким годинама, прозним и критичким прилозима у периодици. Пажњу шире јавности скренуо је предговором за Тролопове Барчестерске торњеве (1963), да би репутацију учврстио једним од својих антологијских текстова „Унутрашњи монолог код Толстоја и Џојса“ (1966). У међувремену је, године 1965, објавио књигу кратких прича Јутро мудрије. Била је то модерна, опора проза тескобе и полумрака, збирка фрагмената о младом провинцијском интелектуалцу који тражи своје место у престоници, а ипак предодређеном за маргину. Првенац није прошао незапажено, али је аутор, будући по природи скроман а захтеван према себи више него према другима, своје перо потом подредио тумачењу и вредновању туђег стваралаштва. Креативна путања попут његове обично се описује представом човека који у себи убија солидног писца да би удахнуо живот бољем критичару. Ако је тако себе видео и један Боало, зашто то не би важило и за Јеремића, без омаловажавања његовог дара прозаисте.
До краја шездесетих и током седамдесетих година израстао је у једног од водећих критичара не само своје генерације, теоријски поткованог, добро обавештеног, пажљивог у читању, проницљивог у анализи и скрупулозног у оцењивању. Приредио је антологију Нова српска приповетка (1972), као уредник деловао у часописима Видици, Књижевне новине, Књижевност и Савременик, све време неуморно пратећи актуалну приповедачку продукцију. Из те дугогодишње активности проистекла је књига Проза новог стила (1978), која уверљиво одражава ширину ауторових увида, његове поетичке афинитете, али и критичку уравнотеженост. Поред зналачког бављења појединим делима тада већ устоличених класика Црњанског, Андрића и Крлеже, односно оних који су на тај статус претендовали, попут Бранка Ћопића, Оскара Давича или Антонија Исаковића, Јеремић се највише усредсредио на стваралаштво генерације која је тада бучно освајала књижевну сцену. Но ту се суочавамо са једним парадоксом: иако је знатан простор посветио писцима урбане, космополитске, унеколико већ и постмодернистичке оријентације, попут Пекића, Киша, Мирка Ковача или Боре Ћосића, у јавности је препознат као поклоник традиционалнијих поетичких стремљења, утемељених у националном наслеђу и тематици, а оличених у делима Драгослава Михаиловића, Живојина Павловића, Младена Маркова, Милисава Савића, Мирослава Јосића Вишњића или Радослава Братића, који су понекад обједињавани под називом „стварносна проза“. Томе су, више од њега самог, допринеле две супротстављене струје: ова последња тиме што га је пригрлила као свог заштитника, а она прва тиме што се, као у случају критичаревог негативног и неправедног апострофирања у Кишовом Часу анатомије, од њега дистанцирала.
Љубиша Јеремић није пристајао на наметнуту улогу, као ни на овако поједностављену шему српске књижевности. Тако нешто ем није одговарало стварном стању ствари ем није било у складу с његовом природом. Он је, изнад свега, био човек равнотеже. Та карактерна црта, коју бисмо могли назвати и отвореношћу или помирљивошћу, испољила се већ на зачетку каријере, када је своје прве значајне текстове објављивао упоредо и у Делу и Савременику, часописима међу чијим се ауторима у претходној деценији водила беспоштедна поетичка расправа. Равнотежа је видљива и на другим плановима: рођен у Књажевцу, Јеремић је одрастао и школовао се у Шапцу, задржавши читавог живота господственост старовремског Србијанца, упркос томе што је и пребивалиштем и говором и манирима одавно постао Београђанин; формиран на студијама светске књижевности, он је свој књижевноисторичарски и критичарски напор равномерно посвећивао страним и домаћим књижевностима, знајући да једно без другог не може. О томе сведоче и књиге Глас из времена (1993), Мала књига о Толстоју (2007), О српским писцима (2007) и Књижевност разлике: друга књига о српским писцима (2009). О месту које је заузимао у српској култури сведоче награде које је добио са свој књижевни рад: Милан Богдановић (1979), Исидора Секулић (1987), Станислав Винавер (1994), Ђорђе Јовановић (2007) и Борисав Станковић (2008). Оне су, истовремено, сведочанство о ненедокнадивој празнини која остаје по одласку Љубише Јеремића.