Хуманитарна посета Путиновог безбедњака

Руски министар Евгеније Зиничев конкретним активностима показује да је велики пријатељ Србије

Руски министар за ванредне ситуације Евгеније Зиничев у октобру ће посетити Србију и обићи ће Српско-руски хуманитарни центар у Нишу. Ради се о личности која већ по својој бриљантној каријери изазива пажњу и поштовање. Сем тога, познато је колико се у Русији придаје важности овом министарству, тако да његова жеља да оствари лични увид у мали сегмент министарства који се односи на сарадњу са Србијом треба да нам импонује. Јер сарађујемо с најбољима на свету у тој области, а кроз посету Зиничева види се да они ту сарадњу посебно цене.

ИМПРЕСИВНА КАРИЈЕРА У вези са овом посетом већ су почеле злонамерне спекулације са Запада које по аутоматизму прихватају и шире домаће деструктивне снаге. Тешко је наћи мрљу у Зиничевљевој каријери, те зато покушавају да његове врлине, знања и искуства прикажу у негативном светлу. У ствари, ради се о каријери морнаричког официра који је тек пре неколико година постао политичар. Војну службу је започео у Северној флоти, али је већину каријере провео на обавештајно-безбедносним пословима. Био је официр легендарног КГБ-а, а по распаду СССР-а постао је високи руководилац у Федералној служби за заштиту (ФСО).
Од других га издваја то што је скоро десет година био задужен за све сегменте безбедности првог човека Русије и тако постао личност у коју Путин има посебно поверење.
Као политичар, опробао се на функцији губернатора Калињинградске области, али је врло брзо прескочио многе степенице и постао министар тако важног министарства које је афирмисао и уздигао садашњи министар одбране Русије Сергеј Шојгу. Нама Србима Запад безуспешно покушава да Зиничева представи као обичну шпијунчину с подлим намерама, јер Срби коначно знају ко им је искрени пријатељ, а ко то није.

[restrict]

САНАЦИЈА НАТО БОМБАРДОВАЊА Српски народ се обрадовао посети Евгенија Зиничева. Најпре су се обрадовали они којима су припадници овог министарства спасавали животе или помогли на други начин онда када им је било најтеже, у елементарним непогодама и природним катастрофама. То су емоције које се не заборављају. Већ је довољно аргумената који потврђују да Зиничев наставља путем пријатељства према српском народу који је трасирао Шојгу. Помоћ коју је својевремено организовао Шојгу била је драгоцена јер је он од припадника свог министарства направио најобученије, најопремљеније и најмобилније спасилачке тимове на свету, чију стручност и ефикасност сви поштују и од њих уче.
Зато није никакво чудо што је министар Шојгу, уз председника РФ Владимира Путина, једна од најомиљенијих личности у Србији. Евгеније Зиничев је релативно нови министар јер је министарство преузео у мају ове године, али у његове визије, планове и способности нико не сумња. Попут Шојгуа, Зиничев у пракси показује своје добре намере и пријатељство, тако што је најавио проширење сарадње на пољу ванредних ситуација са Србијом и улагање значајне суме новца у унапређење српске безбедности. У питању је улагање више од 20 милиона долара у послове хуманитарног разминирања и еколошке санације терена од последица НАТО бомбардовања.
Разминирање је најтежи и најопаснији посао који се може замислити, па ипак са Запада и од неких наших унутрашњих прозападних политичких структура упорно се намеће сумња да је на сцени подмукли руски обавештајни и војни интерес од кога ће Србија имати само штету. Не чуди такав став од стране оних који су нас засипали бомбама и чије последице сада отклањамо заједно с правим пријатељима. Уместо што непрекидно причају о промени става и пријатељству са Србијом, било би боље да уклоне бар део онога што су бацили а што није експлодирало. Њима би то било лакше јер најбоље познају своја убојна средства која и након агресије угрожавају животе људи широм Србије.
Уместо тога, САД и НАТО јаком пропагандом покушавају да прави хуманитарни рад у Србији прикажу у негативном светлу, а своје злочиначке акције као хуманитарне.

ЦЕНТАР У НИШУ Као резултат сарадње на разминирању настао је Српско-руски хуманитарни центар у Нишу. Куриозитет је да су заједничке екипе пре тога морале да разминирају и аеродром на коме је центар лоциран. Смишљеном и добро пласираном пропагандом овај хуманитарни центар, који се доказао својим успешним хуманитарним акцијама, на Западу третирају као јак руски шпијунски центар. Тако се једна потпуно транспарентна хуманитарна активност лажно представља као велика опасност за западне интересе.
Центар је основан као установа преко потребна Србији, не само због отклањања последица бомбардовања него и због природних катастрофа и елементарних непогода. Служба која би требало да се бави овим проблемима уништена је за време неких бивших влада, као што је то урађено с војском, обавештајно-безбедносним службама и другим важним институцијама у држави. Сада се, поред разминирања, екипе Српско-руског хуманитарног центра боре с поплавама, пожарима и последицама земљотреса. Широкогрудом намером замишљен је као регионални хуманитарни центар за санирање последица природних и других катастрофа у ширем региону. Неке државе су виделе интерес и прихватиле сарадњу и у конкретним акцијама, и кроз могућност врхунске обуке сопствених снага. Па ипак, притисци и пропаганда чине своје и дезавуишу ову ванредно хуману идеју.

ЕЛИТНИ РУСКИ СПАСИОЦИ Руски тимови су елитни зато што Русија придаје велику важност овој врсти заштите. Ту проблематику у Русији води посебно цењено министарство које у свом раду тесно сарађује с Министарством одбране. Сем тога, научни приступ решавању ванредних ситуација је на највишем нивоу. У Санкт Петербургу успешно ради Универзитет државне противпожарне службе Министарства за ванредне ситуације РФ. Права је срећа што су Руси вољни да нам бесплатно уступе своја знања и вештине, док неки други желе да нас убеде како се иза тога крије неко зло.
Када су нас 2014. године изненадиле катастрофалне поплаве, руски спасиоци и руска помоћ стигли су први иако су најдаље лоцирани у односу на друге који су дошли да помогну. Свесни да су најбољи, руски спасиоци тражили су да буду тамо где је најтеже, у Обреновцу, што сведочи о искреној жељи да спасавају људе. Једини су од странаца стигли да извлаче људе из поплављених кућа, док су други, иако су нам у комшилуку, стигли када је спасавање било готово и укључили се у санирање последица поплаве. Није то било питање воље него мобилности – Руси су стигли за 12 сати из велике даљине, а другима су били потребни дани. Велике раздаљине су Русима рутина јер су оне присутне и приликом хитних интервенција унутар Русије.
Руску ефикасност не треба гледати као успех директних учесника у хуманитарним акцијама, него као успех сложеног и скупог система у коме раде научници, професори, службеници и, на крају, извршиоци у елитним тимовима. Такав систем не могу до тог нивоа усавршити мале државе попут балканских, и зато постоји велико интересовање да се бесплатно добију знања и вештине стицане на трагичним искуствима. Али све се то подрива пропагандом и спречава, што ће несумњиво допринети да последице катастрофа на Балкану буду веће.

СУМЊА У ШПИЈУНСКЕ АКТИВНОСТИ Иако је посета министра Зиничева потпуно логична и јасна јер су руски припадници Српско-руског хуманитарног центра у надлежности његовог министарства, она се на Западу намерно мистификује и приказује као шпијунска мисија. Иако га дочекује наш министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, надлежан за наш систем за ванредне ситуације, сумња у шпијунске активности центра се потпирује „аргументима“ из богате обавештајно-безбедносне каријере министра Зиничева. Наравно да то неме никакве везе с реалном ситуацијом јер су делокруг и одговорност министра за ванредне ситуације РФ толико широки и обимни да он и када би хтео, нема ни времена ни простора да се бави и шпијунским акцијама. Апсурдно је личност тог нивоа сумњичити за неке ситне обавештајне интересе на Балкану.

ПУТИНОВА ПОСЕТА С друге стране, евентуалне активности министра Зиничева на безбедносној припреми посете председника Путина Србији добродошле су и немају никакве везе с наводним шпијунским активностима.
Заправо, било би веома добро да је саставни део мисије министра Зиничева и безбедносна припрема посете руског председника Владимира Путина Србији, јер би то значило да ће до посете сигурно доћи. У тој области је он сасвим легитимна и неприкосновена личност. Наравно да о том питању нема компетентнијег и стручнијег од њега јер је годинама процењивао и у пракси спроводио све аспекте Путинове заштите – од прецизне организације прстенова физичке заштите, до сложених активности обавештајног обезбеђења и противтерористичке заштите.
Сасвим је нормално да и то буде тема разговора. Нема ту никакве мистификације јер је и Министарство за ванредне ситуације укључено у систем заштите руског председника. Не треба заборавити да је ово министарство, између осталог, надлежно и за хемијске и нуклеарне инциденте и да је у вези с тим надлежно за све стратешке објекте у Русији, а не само у противпожарном смислу. У данашње време, када се олако барата хемијским и радиоактивним супстанцама у терористичке сврхе, наравно да је то саставни део плана заштите руског председника.
Ако се буде разговарало о мерама безбедности приликом Путиновог доласка, треба искористити присуство овог свестраног професионалаца и послушати његове савете и сугестије. Исто тако, треба имати у виду да Зиничеву евентуални пропусти у организацији не могу промаћи и да је његова процена важна за коначно доношење одлуке о Путиновој посети. Исувише дуго је он успешно обезбеђивао Путина да би он олако одбацио његову процену.

РУСКА ВОЈНА БАЗА У сваком облику сарадње Србије с Русијом Запад види перфидне и подле намере и директну опасност по своју безбедност и интересе. Више није у питању само наводни руски шпијунски центар у Нишу, него и тврдња да под маском војнотехничке сарадње почиње формирање руске војне базе на аеродрому Батајница. Поправка и доградња онога што су НАТО бомбе уништиле у Ваздухопловном заводу „Мома Станојловић“ сада се третира као некаква припрема за базирање Руса. Оптужба јесте цинична, зато што су ови радови изнуђени њиховим рушилачким дејствима како би се онемогућила поправка авиона оштећених у НАТО агресији.
На Западу су спремни да нам продају авионе и хеликоптере, али нису спремни на војнотехничку сарадњу са Србијом. Да би нам продали девет Ербасових хеликоптера, пристали су да Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“ постане регионални центар за ремонт хеликоптера, али сада нису спремни да то испоштују. Не ради се о томе да сумњају у способности нашег ваздухопловног завода него су одлуке искључиво политичке и профитерске. Знају они добро да је „Мома Станојловић“ способан за такве захвате јер је до сада ремонтовано 66 типова ваздухоплова и по том основу остварио сарадњу с 28 држава у свету.
Руси не избегавају војнотехничку сарадњу са Србијом и спремни су да је развијају у обостраном интересу. Што се тиче ремонта летелица, „Мома Станојловић“ већ сада ради комплетан ремонт руског ловца Миг-21 а припрема се да ради комплетан ремонт и авиона Миг-29 којим је наоружано наше ваздухопловство. Исто тако (поред ремонта хеликоптера „газела“) „Мома“ одавно ремонтује руски транспортни хеликоптер Ми-8 и на путу је да потпуно ремонтује Ми-17, који такође поседује наше ваздухопловство. Тако је јасно да наш ваздухопловни завод само у сарадњи с Русима може постати оно чему тежи – регионални центар за ремонт хеликоптера. Приче о градњи руске базе су измишљене само ради притисака на Србију да прекине сваку сарадњу с Русијом.

ДЕМАНТОВАЊЕ ЛАЖНИХ ОПТУЖБИ Запад нас доводи у ситуацију да се бранимо од неаргументованих оптужби. Они једноставно тврде да је Српско-руски хуманитарни центар у ствари шпијунски деташман руске обавештајне службе са изванредним електронским могућностима за шпијунажу. Не показују никакве доказе и све се заснива на обичној претпоставци и измишљотини. Ми и Руси треба да им на основу те претпоставке доказујемо да то није тако.
Руководиоци центра покушали су да те сумње разбију. Позвали су представнике америчке амбасаде у Београду да обиђу Српско-руски хуманитарни центар и увере се шта тамо стварно има и које су им активности. Посета је реализована, центар је обишао амерички војни стручњак, помоћник војног аташеа америчке амбасаде и уверио се да тамо нема борбене нити шпијунске технике. Па ипак, саопштење америчке амбасаде није допринело разјашњавању него даљем подстицању сумњи: „Упорни захтеви за статус неповредивости особља и просторија центра само изазивају сумњу у дугорочне намере везано за тај објекат.“
Иако сумње са Запада о питању Српско-руског хуманитарног центра остају, америчка амбасада је практично признала да се тамо ништа у вези са шпијунажом не дешава, него да би то могло да се догоди у будућности. Своју сумњу заснивају на тражењу посебног статуса. Ово није само иронија него обичан безобразлук, јер они који редовно, свугде и у свему инсистирају до краја на посебности, сада протестују и сумњају због обичног статуса хуманитарног центра који је своју хуманост доказао у пракси.
Јасна је стратегија Запада када је у питању наша војнотехничка сарадња с Русијом, као и сарадња у области ванредних ситуација. Иако добро знају да нема ни говора о некаквом уступању војних база Русији нити формирања руских обавештајних центара, зато што је Србија искрено опредељена за политику војне неутралности и суштинске независности, расту разноврсни притисци да се сваки облик сарадње с Русијом прекине. Настоје да једним ударцем убију две муве – да потпуно елиминишу било какво руско присуство на Балкану, па макар оно било и хуманитарно, и да истовремено Србији одсеку подршку најмоћнијег пријатеља. Тиме би се значајно успорило јачање српске одбрамбене моћи, док Запад форсира јачање непријатељски расположених војски и паравојски у нашем окружењу.
Не треба подлећи притисцима Запада и његових лажних оптужби. Сарадња с руским Министарством за ванредне ситуације, поред конкретне помоћи у разминирању, пружа нам изванредне могућности обуке, увежбавања и организације нашег система за ванредне ситуације. Министар Зиничев форсира нове идеје међу којима је најважнија да се у оквиру Српско-руског центра за ванредне ситуације оформи огранак Универзитета из Петрограда, како бисмо добили прилику да наше спасиоце, ватрогасце и друге специјалисте обучавају најбољи стручњаци тог профила на свету. Такву могућност би, уз нашу сагласност, добиле и земље у нашем окружењу. Зато се већ увелико види да је Евгеније Зиничев прави пријатељ Србије и да се прилика за проширење српско-руске сарадње не сме пропустити због подривања и претњи са Запада.

[/restrict]