Екран без људи

СРБИЈА ФИЛМСКУ ПУБЛИКУ ИМА, НАЦИОНАЛНИ ФЕСТИВАЛ – НЕМА

Ако се окренемо нашем филму, видећемо да тамо, нажалост, народа нема. Многи тврде да публика напушта филм и да екран остаје без људи. То је, изгледа, и глобални феномен и налазимо га, такође, у позоришту (мада нам слоган овогодишњег БИТЕФ-а није сасвим јасан; којих људи?)

Највеће охрабрење нишком филмском фестивалу долази од публике, тј. филмског народа, који се масовно сваке године окупља на древној тврђави без обзира на све недаће, временске и друге услове. Можда последњи од „старих“ филмских фестивала, Ниш је још у стању да буде узоран домаћин. Не знам како је с Нишвилом, али Фестивал глумачких остварења, који је 53. пут одржан крајем овог лета, успешно избегава комерцијализацију и сваку врсту агресивног маркетинга типа Егзит. Иако имају маркетинг какав заслужују, нишки Филмски сусрети пре свега су културни догађај за целу Србију. За више од пола века постали су епицентар филмског збивања, место окупљања, вредновања и размене мишљења наших па и страних филмских професионалаца. Ту чињеницу не прати адекватно Министарство културе, које му годинама даје исти значај као другим филмским манифестацијама, којих у нас има, ако је веровати доајену проф. др Петру Волку – преко шездесет! То је добро и није добро. Корисно је утрошен сваки динар којим се подржава филмска култура, а није у реду да ова смотра с традицијом, угледом и искуством има третман једнак свим другим, међу којима су и мале сеоске приредбе без профила и значаја.

[restrict]

Како било, нишки Филмски сусрети одолели су свим искушењима и данас врше своју културну мисију, углавном захваљујући граду-домаћину, шаци ентузијаста, нашим филмским глумцима и готово невероватној публици, која из вечери у вече, већ пола столећа, стоји уз српски и сваки добар филм. За разлику од већине европских земаља, а без изузетка држава у окружењу, Србија још нема национални филмски фестивал. То је аномалија коју тешко можемо објаснити. Било је, додуше, покушаја умишљених појединаца да искористе ову празнину, али је све то славно пропадало кад се показало да су иза тога стајали углавном лични интереси и шићари. Потреба да се на једном месту, једном годишње, уз пуни капацитет државе, стручно и објективно прикаже, анализира и вреднује савремени српски филм, сваке године је, међутим, све већа. Али је за годишњу националну смотру и њој адекватну евалуацију потребно, такође, испунити извесне услове.
Први услов је постојање континуиране јавне рецепције домаћег филма, одзив публике, које више нема или се јавља само у специфичним моментима, какав је неки колективни кинематографски догађај. Ако се изузму Фест, који је велика парада хитова и престоничка променада, Фестивал ауторског филма, београдска мeђународна ревија arthouse филмова и Београдски мартовски фестивал, смотра краткометражних и документарних остварења, ми овакав фестивал – немамо. Осим нишког ни један други није успео да мобилише национални интерес, да обезбеди базу, инфраструктуру и друге главне ресурсе за овакав формат. И то је полазна чињеница за свако размишљање о будућој филмској смотри националног значаја. Ниш већ годинама гаји филмски народ и то је незаобилазна вредност у општем пропадању наше културе. Тај филмски народ је присутан и животворан. Ми чујемо како он дише, како се радује и тугује, како плаче, али и ужива, како се љути и гунђа, као велики Моренов двојник света и кинематографа, присутан и још везан за покретну слику нашег доба. Кад нам је већ Бог дао такав филмски народ и кад нас он сваке године дочекује и прима, питам се: шта нам стоји на путу да се с њим удружимо? Јер он је ретка појава. У добар час. Јер ако се окренемо нашем филму, видећемо да тамо, нажалост, народа нема. Многи тврде да публика напушта филм и да екран остаје без људи. То је, изгледа, и глобални феномен и налазимо га, такође, у позоришту (мада нам слоган овогодишњег БИТЕФ-а није сасвим јасан; којих људи?).

ШТА ЋЕ НАМ НАРОД? Вероватно највећи филмски мислилац данашњице, француски филозоф Жил Делез, одавно је уочио да народ напушта филм. Расправљајући о савременом политичком филму, нарочито оном после Алена Ренеа и брачног пара Штрауб, Делез је упозорио да је у европском филму све мање људи, да исти, штавише, упадљиво одсуствују и да се можда могу пронаћи још само у филмовима „трећег света“. Недостаје народ, упозорава Делез, али као да и сам немоћно прихвата овај фатум, призивајући на екран младе популације, као што то данас чини усахла Европа по Сорошевој агенди. Богу хвала, ми такав проблем још немамо, што се не би могло рећи по нашим играним филмовима, из којих је народ збиља отеран или сведен на „слепо поље“ празнине и безнађа. Шта ће нам народ? Већ готово деценију у Србији се води филмска политика „изласка у свет“ у коме је за српски народ резервисана слика бесловесне и крезубе гомиле која се ваља између ријалитија, беде и преступа. Ако је уопште има. А углавном је нема, као што су у Нишу показали филмови овогодишње продукције.
Чак и најбољи међу њима, Изгредници Дејана Зечевића, који је однео чак три највише глумачке награде и пласирао се као наш кандидат за Оскара, може да послужи као пример исушених и маргинализованих колективних простора, из којих искрсавају само појединачне прилике. Оне солидарно делују у представљању једног слоја београдске академске младежи који потиче из различитих социјалних средина, а твори јединствен урбани стереотип. То истовремено значи да је Зечевић један од неколицине данашњих редитеља који уме да ради са глумцима, што је редак случај, с обзиром на катастрофално одсуство овакве праксе у нашим филмовима и рецентним ТВ серијама. Зечевић је аутор који се не задовољава површним решењима: он све време мисли, што је, такође, ретка особина међу нашим ауторима. Зечевић уме да режира и зато напредује у изградњи свог стила. Пре свега, он има прецизну режијску схему, простудиран покрет камере и актера који се претвара у логичан мизанкадар једне нарочите кореографије. Ово свођење понекад прелази у тескобу чему иду на руку и други параметри призора: ход и захват камере, неиспуњеност (празнина) кадра, скучено и загушено светло. Сви ови параметри су у функцији слике отуђеног и дехуманизујућег метрополиса урушених бетонских вертикала и замрачених стакала иза којих тумара невидљиви град. Тај црно-бели свет урбаних дијагонала и сумрака потиче, наравно, од немачког експресионизма, тачније од његове холивудске рециклаже у разним видовима „филм ноара“, као и од њему својствене, жанровске мешавине.
Више од тога, међутим, занима нас питање: коме треба овакав филм? Не само што из њега „одсуствује народ“ него филм нема особитог упоришта ни у једном од видова стварности која нас окружује. Сиже и значења Изгредника исисани су из прстију; они уопште не припадају нашем референцијалном екрану. Тај интелектуални конструкт иначе одличног сценаристе Ђорђа Милосављевића, смештен је међу координате квазинаучног позерства које нам изгледају познато (београдски универзитетски професор, чију би погубну „теорију Тетриса“ требало да у пракси докажу троје студената, макар и силом, понекад личи на једног постојећег, а од другог је дрско позајмио презиме), што није довољно да се у целини оправда савременост Изгредника. Овај наратив је могућ, али је далеко и од стварности и од уверљивости. Он је еманципован, тј. доведен у раван светских тлапњи ове врсте, али није привукао нарочиту пажњу међународне критике (приказан је у Чикагу прошле године без особитог успеха). За њега сасвим важи Делезов закључак: „недостаје народ“, а ја бих додао и „разлог“.
Још горе је с филмовима за које се не зна зашто су уопште снимљени, ако се изузму марифетлуци Филмског центра Србије у трaћењу народних пара. Као што смо већ показали на страницама „Печата“, највећи део ове уметности и не стигне до гледалаца или се формално покрива каквом фенси премијером; затим је поједе мрак. Ти филмови били би заиста невидљиви да није телевизије која их прикаже по подне или пред поноћ. Када би постојала стварна box office мерила у нашој набеђеној „креативној индустрији“, ствараоци оваквих производа скапали би од глади; морали би да се ђаволски потруде да иког још само једном убеде у свој таленат и умеће. У постојећој шеми ФЦС они уредно стају у ред са спремним лончетом кад се славина отпусти.

ОТИЋИ ОДАВДЕ Такав је случај с филмом О бубицама и херојима редитеља Петра Пешића, за који су, уз њега, сценарио писали Никола Пејаковић и Димитрије Војнов. То је жанровски хибрид, народски речено папазјанија, која без видног разлога почиње дигиталном анимацијом, наставља се у играном полухорору уклете куће и затим открива напуштени и урушени свет дистопије, по коме базају два недужна и ничим изазвана детета, ваљда да би филм закачио и ову циљну групу, иначе погодну за тржишне манипулације. Метафора је напуштени и у коров зарасли елитни Хотел „Југославија“, некад понос београдске туристичке понуде, данас ругоба и обезљуђени монструм на пустој земљи. Ова метафора чита се одмах и до краја јер је негдашњи хотел знаковитог имена, у који смо у златно доба Феста смештали Питера Фонду и Дениса Хопера, данас надгробни споменик једном времену и стравични белег пропасти. Народ као да га је напустио у тренутку вулканске ерупције која се није догодила као у Помпеји, него је свет изгледа силом уклоњен у дивљем налету насиља, стечаја и приватизације. На столу је остао недопијен капучино и маслина на дну мартинија, а у кухињи уредно сложени стубови хотелског посуђа и редови сабласних кључева на рецепцији. Овим мртвачким светом сада влада Урош Ђурић, који инсталира неког убожјака као надзорника своје пустиње. Бледи отисак Паскаљевићевог „чувара плаже у зимском периоду“ и Формановог „црног Петра“, тај веселник открива да у негдашњој подстаници др Мабузеа пребива непријављени остатак бившег света, покопани архетип суперхероја, удружен с двоје деце у неком замршеном и неразумљивом футуристичком пројекту… Тешко је набројати шта се све појављује у овој конфузној и претрпаној уметности. Све је удробљено у тај постхумани хаос, али правог филма нема ни за лек. И ту стоји горње питање. Чему све ово? Ко ће то гледати?
Не знам, али је сасвим извесно да српским филмом данас доминирају симуланти, како их назива редитељ Ђорђе Кадијевић, заступници безглавог и трабантског трчања за холивудским тржишним инсталацијама. Мозак су им завртеле бескрајне „жанровске“ комбинације: све је ту и нема ничега. Читава панорама савременог синеплекса угурана је у Рубикову коцку жанровских патворина, овешталих цитата и помодних имена које се врте унедоглед и којима се замајава локална простота. Цела једна опсенарска „естетика“ баца прашину у очи побожном Филмском центру Србије, који једва чека да удовољи њеним хировима и дубини њених џепова. А све је симулација давно изгубљеног надахнућа, супститут уметничких вредности, велика обмана са једним јединим циљем: отети што више народног новца. Напунити џепове и до следеће деобе смишљати нових сто увезаних мантри. Отићи некуд, као народ „Југославије“.

ЈАДИ АСТРОНАУТА МИЛУТИНА Можда у свемир? Можда је судбина Србинова у космичком пространству кад већ неће да живи код своје куће, као у филму Едерлези рајзинг Лазара Бодроже, за који је сценарио написао опет исти Војнов. Само, овога пута је дара заиста прешла меру. Војнов се лансира у свет свемирске фантастике, са све космичком скаламеријом и грдним геџетима и гизмоима жанра, стопама светских класика научне фантастике, на трагу негдашње Вадимове Барбареле, правац – Алфа Кентаури! У овој мелијесовској авантури под неразумљивим страним насловом, прати га и обезбеђује му сву логистику српска државна агенција за филм, жељна космичке дубине и међународне промоције. Србин је овде, изгледа, само одабрани астронаут Милутин, кога представља Словенац, јер сада, изгледа, тамо боље успевају „архетипски мушкарци“ (Блиц). Можда је порно звезда Stoya (Jessica Stoyadinovich) српско-порториканско-шкотско-америчког порекла требало да надомести ово одсуство као stargate corridor првog нашeg space porno-a, али осим експлицитности није показала више. А како је, веселница, и могла? Она је овде само андроид, тј. нека врста робота за пружање сексуалних услуга, која буди и сервисира Милутинову пожуду . Шта су на ово рекле припаднице gender покрета и ЛГБТ популације не знамо, иако је очигледно у питању тежак облик сексистичке дискриминације и деградације жене. Заштитница грађана још није тражила да се аутори јавно извине, иако је од премијере Ерделеза на Фесту прошло седам месеци, од када се више ништа не чује о овом блокбастеру, кога су на истом том Фесту једна Словенка и једна Хрватица прогласиле и – најбољим српским филмом.
О чему се, заправо, ради? У блиској будућности влада повмпирена совјетска Русија удружена са „радикализованом верзијом кинеског корпо-комунизма“ (Бодрожа), чија космичка агенција Едерлези тестира свог пилота и понашање његовог либида у нарочитим условима космичког путовања, мерећи и затим анализирајући промене у менталном саставу истог. Космички софт порно хорор. Прави циљ мисије није саопштен Милутину и он на путу за Сунцу најближу звезду ускоро бива угрожен дејством личних афеката и можданих сила, готово као негдашњи јунак Лема и Тарковског у култном Соларису. Као прави међузвездани Пигмалион Милутин је на путу да се заљуби у своју секс машину, при чему „доживљава тежак емотивни дисбаланс“. Уосталом, цео овај филм је компилација култних места, цитатологија из часловца филмске научне фантастике како је, наравно, виде Бодрожа и Војнов. Њима садржај и није толико важан колико „визуелни идентитет“ филма. Ваља, додуше, признати да у тој рециклажи они теже неком стилу.
Главно питање, међутим, остаје: шта ће нам овакви филмови? Колико је коштала ова егзибиција? Каква је сврха страћених милиона народних пара? Докле ће више шачица питомаца данашње номенклатуре испостављати нове прохтеве и измишљати нове опсене у бесомучној трци за новцем?

[/restrict]