Ekran bez ljudi

SRBIJA FILMSKU PUBLIKU IMA, NACIONALNI FESTIVAL – NEMA

Ako se okrenemo našem filmu, videćemo da tamo, nažalost, naroda nema. Mnogi tvrde da publika napušta film i da ekran ostaje bez ljudi. To je, izgleda, i globalni fenomen i nalazimo ga, takođe, u pozorištu (mada nam slogan ovogodišnjeg BITEF-a nije sasvim jasan; kojih ljudi?)

Najveće ohrabrenje niškom filmskom festivalu dolazi od publike, tj. filmskog naroda, koji se masovno svake godine okuplja na drevnoj tvrđavi bez obzira na sve nedaće, vremenske i druge uslove. Možda poslednji od „starih“ filmskih festivala, Niš je još u stanju da bude uzoran domaćin. Ne znam kako je s Nišvilom, ali Festival glumačkih ostvarenja, koji je 53. put održan krajem ovog leta, uspešno izbegava komercijalizaciju i svaku vrstu agresivnog marketinga tipa Egzit. Iako imaju marketing kakav zaslužuju, niški Filmski susreti pre svega su kulturni događaj za celu Srbiju. Za više od pola veka postali su epicentar filmskog zbivanja, mesto okupljanja, vrednovanja i razmene mišljenja naših pa i stranih filmskih profesionalaca. Tu činjenicu ne prati adekvatno Ministarstvo kulture, koje mu godinama daje isti značaj kao drugim filmskim manifestacijama, kojih u nas ima, ako je verovati doajenu prof. dr Petru Volku – preko šezdeset! To je dobro i nije dobro. Korisno je utrošen svaki dinar kojim se podržava filmska kultura, a nije u redu da ova smotra s tradicijom, ugledom i iskustvom ima tretman jednak svim drugim, među kojima su i male seoske priredbe bez profila i značaja.

[restrict]

Kako bilo, niški Filmski susreti odoleli su svim iskušenjima i danas vrše svoju kulturnu misiju, uglavnom zahvaljujući gradu-domaćinu, šaci entuzijasta, našim filmskim glumcima i gotovo neverovatnoj publici, koja iz večeri u veče, već pola stoleća, stoji uz srpski i svaki dobar film. Za razliku od većine evropskih zemalja, a bez izuzetka država u okruženju, Srbija još nema nacionalni filmski festival. To je anomalija koju teško možemo objasniti. Bilo je, doduše, pokušaja umišljenih pojedinaca da iskoriste ovu prazninu, ali je sve to slavno propadalo kad se pokazalo da su iza toga stajali uglavnom lični interesi i šićari. Potreba da se na jednom mestu, jednom godišnje, uz puni kapacitet države, stručno i objektivno prikaže, analizira i vrednuje savremeni srpski film, svake godine je, međutim, sve veća. Ali je za godišnju nacionalnu smotru i njoj adekvatnu evaluaciju potrebno, takođe, ispuniti izvesne uslove.
Prvi uslov je postojanje kontinuirane javne recepcije domaćeg filma, odziv publike, koje više nema ili se javlja samo u specifičnim momentima, kakav je neki kolektivni kinematografski događaj. Ako se izuzmu Fest, koji je velika parada hitova i prestonička promenada, Festival autorskog filma, beogradska međunarodna revija arthouse filmova i Beogradski martovski festival, smotra kratkometražnih i dokumentarnih ostvarenja, mi ovakav festival – nemamo. Osim niškog ni jedan drugi nije uspeo da mobiliše nacionalni interes, da obezbedi bazu, infrastrukturu i druge glavne resurse za ovakav format. I to je polazna činjenica za svako razmišljanje o budućoj filmskoj smotri nacionalnog značaja. Niš već godinama gaji filmski narod i to je nezaobilazna vrednost u opštem propadanju naše kulture. Taj filmski narod je prisutan i životvoran. Mi čujemo kako on diše, kako se raduje i tuguje, kako plače, ali i uživa, kako se ljuti i gunđa, kao veliki Morenov dvojnik sveta i kinematografa, prisutan i još vezan za pokretnu sliku našeg doba. Kad nam je već Bog dao takav filmski narod i kad nas on svake godine dočekuje i prima, pitam se: šta nam stoji na putu da se s njim udružimo? Jer on je retka pojava. U dobar čas. Jer ako se okrenemo našem filmu, videćemo da tamo, nažalost, naroda nema. Mnogi tvrde da publika napušta film i da ekran ostaje bez ljudi. To je, izgleda, i globalni fenomen i nalazimo ga, takođe, u pozorištu (mada nam slogan ovogodišnjeg BITEF-a nije sasvim jasan; kojih ljudi?).

ŠTA ĆE NAM NAROD? Verovatno najveći filmski mislilac današnjice, francuski filozof Žil Delez, odavno je uočio da narod napušta film. Raspravljajući o savremenom političkom filmu, naročito onom posle Alena Renea i bračnog para Štraub, Delez je upozorio da je u evropskom filmu sve manje ljudi, da isti, štaviše, upadljivo odsustvuju i da se možda mogu pronaći još samo u filmovima „trećeg sveta“. Nedostaje narod, upozorava Delez, ali kao da i sam nemoćno prihvata ovaj fatum, prizivajući na ekran mlade populacije, kao što to danas čini usahla Evropa po Soroševoj agendi. Bogu hvala, mi takav problem još nemamo, što se ne bi moglo reći po našim igranim filmovima, iz kojih je narod zbilja oteran ili sveden na „slepo polje“ praznine i beznađa. Šta će nam narod? Već gotovo deceniju u Srbiji se vodi filmska politika „izlaska u svet“ u kome je za srpski narod rezervisana slika beslovesne i krezube gomile koja se valja između rijalitija, bede i prestupa. Ako je uopšte ima. A uglavnom je nema, kao što su u Nišu pokazali filmovi ovogodišnje produkcije.
Čak i najbolji među njima, Izgrednici Dejana Zečevića, koji je odneo čak tri najviše glumačke nagrade i plasirao se kao naš kandidat za Oskara, može da posluži kao primer isušenih i marginalizovanih kolektivnih prostora, iz kojih iskrsavaju samo pojedinačne prilike. One solidarno deluju u predstavljanju jednog sloja beogradske akademske mladeži koji potiče iz različitih socijalnih sredina, a tvori jedinstven urbani stereotip. To istovremeno znači da je Zečević jedan od nekolicine današnjih reditelja koji ume da radi sa glumcima, što je redak slučaj, s obzirom na katastrofalno odsustvo ovakve prakse u našim filmovima i recentnim TV serijama. Zečević je autor koji se ne zadovoljava površnim rešenjima: on sve vreme misli, što je, takođe, retka osobina među našim autorima. Zečević ume da režira i zato napreduje u izgradnji svog stila. Pre svega, on ima preciznu režijsku shemu, prostudiran pokret kamere i aktera koji se pretvara u logičan mizankadar jedne naročite koreografije. Ovo svođenje ponekad prelazi u teskobu čemu idu na ruku i drugi parametri prizora: hod i zahvat kamere, neispunjenost (praznina) kadra, skučeno i zagušeno svetlo. Svi ovi parametri su u funkciji slike otuđenog i dehumanizujućeg metropolisa urušenih betonskih vertikala i zamračenih stakala iza kojih tumara nevidljivi grad. Taj crno-beli svet urbanih dijagonala i sumraka potiče, naravno, od nemačkog ekspresionizma, tačnije od njegove holivudske reciklaže u raznim vidovima „film noara“, kao i od njemu svojstvene, žanrovske mešavine.
Više od toga, međutim, zanima nas pitanje: kome treba ovakav film? Ne samo što iz njega „odsustvuje narod“ nego film nema osobitog uporišta ni u jednom od vidova stvarnosti koja nas okružuje. Siže i značenja Izgrednika isisani su iz prstiju; oni uopšte ne pripadaju našem referencijalnom ekranu. Taj intelektualni konstrukt inače odličnog scenariste Đorđa Milosavljevića, smešten je među koordinate kvazinaučnog pozerstva koje nam izgledaju poznato (beogradski univerzitetski profesor, čiju bi pogubnu „teoriju Tetrisa“ trebalo da u praksi dokažu troje studenata, makar i silom, ponekad liči na jednog postojećeg, a od drugog je drsko pozajmio prezime), što nije dovoljno da se u celini opravda savremenost Izgrednika. Ovaj narativ je moguć, ali je daleko i od stvarnosti i od uverljivosti. On je emancipovan, tj. doveden u ravan svetskih tlapnji ove vrste, ali nije privukao naročitu pažnju međunarodne kritike (prikazan je u Čikagu prošle godine bez osobitog uspeha). Za njega sasvim važi Delezov zaključak: „nedostaje narod“, a ja bih dodao i „razlog“.
Još gore je s filmovima za koje se ne zna zašto su uopšte snimljeni, ako se izuzmu marifetluci Filmskog centra Srbije u traćenju narodnih para. Kao što smo već pokazali na stranicama „Pečata“, najveći deo ove umetnosti i ne stigne do gledalaca ili se formalno pokriva kakvom fensi premijerom; zatim je pojede mrak. Ti filmovi bili bi zaista nevidljivi da nije televizije koja ih prikaže po podne ili pred ponoć. Kada bi postojala stvarna box office merila u našoj nabeđenoj „kreativnoj industriji“, stvaraoci ovakvih proizvoda skapali bi od gladi; morali bi da se đavolski potrude da ikog još samo jednom ubede u svoj talenat i umeće. U postojećoj šemi FCS oni uredno staju u red sa spremnim lončetom kad se slavina otpusti.

OTIĆI ODAVDE Takav je slučaj s filmom O bubicama i herojima reditelja Petra Pešića, za koji su, uz njega, scenario pisali Nikola Pejaković i Dimitrije Vojnov. To je žanrovski hibrid, narodski rečeno papazjanija, koja bez vidnog razloga počinje digitalnom animacijom, nastavlja se u igranom poluhororu uklete kuće i zatim otkriva napušteni i urušeni svet distopije, po kome bazaju dva nedužna i ničim izazvana deteta, valjda da bi film zakačio i ovu ciljnu grupu, inače pogodnu za tržišne manipulacije. Metafora je napušteni i u korov zarasli elitni Hotel „Jugoslavija“, nekad ponos beogradske turističke ponude, danas rugoba i obezljuđeni monstrum na pustoj zemlji. Ova metafora čita se odmah i do kraja jer je negdašnji hotel znakovitog imena, u koji smo u zlatno doba Festa smeštali Pitera Fondu i Denisa Hopera, danas nadgrobni spomenik jednom vremenu i stravični beleg propasti. Narod kao da ga je napustio u trenutku vulkanske erupcije koja se nije dogodila kao u Pompeji, nego je svet izgleda silom uklonjen u divljem naletu nasilja, stečaja i privatizacije. Na stolu je ostao nedopijen kapučino i maslina na dnu martinija, a u kuhinji uredno složeni stubovi hotelskog posuđa i redovi sablasnih ključeva na recepciji. Ovim mrtvačkim svetom sada vlada Uroš Đurić, koji instalira nekog ubožjaka kao nadzornika svoje pustinje. Bledi otisak Paskaljevićevog „čuvara plaže u zimskom periodu“ i Formanovog „crnog Petra“, taj veselnik otkriva da u negdašnjoj podstanici dr Mabuzea prebiva neprijavljeni ostatak bivšeg sveta, pokopani arhetip superheroja, udružen s dvoje dece u nekom zamršenom i nerazumljivom futurističkom projektu… Teško je nabrojati šta se sve pojavljuje u ovoj konfuznoj i pretrpanoj umetnosti. Sve je udrobljeno u taj posthumani haos, ali pravog filma nema ni za lek. I tu stoji gornje pitanje. Čemu sve ovo? Ko će to gledati?
Ne znam, ali je sasvim izvesno da srpskim filmom danas dominiraju simulanti, kako ih naziva reditelj Đorđe Kadijević, zastupnici bezglavog i trabantskog trčanja za holivudskim tržišnim instalacijama. Mozak su im zavrtele beskrajne „žanrovske“ kombinacije: sve je tu i nema ničega. Čitava panorama savremenog sinepleksa ugurana je u Rubikovu kocku žanrovskih patvorina, oveštalih citata i pomodnih imena koje se vrte unedogled i kojima se zamajava lokalna prostota. Cela jedna opsenarska „estetika“ baca prašinu u oči pobožnom Filmskom centru Srbije, koji jedva čeka da udovolji njenim hirovima i dubini njenih džepova. A sve je simulacija davno izgubljenog nadahnuća, supstitut umetničkih vrednosti, velika obmana sa jednim jedinim ciljem: oteti što više narodnog novca. Napuniti džepove i do sledeće deobe smišljati novih sto uvezanih mantri. Otići nekud, kao narod „Jugoslavije“.

JADI ASTRONAUTA MILUTINA Možda u svemir? Možda je sudbina Srbinova u kosmičkom prostranstvu kad već neće da živi kod svoje kuće, kao u filmu Ederlezi rajzing Lazara Bodrože, za koji je scenario napisao opet isti Vojnov. Samo, ovoga puta je dara zaista prešla meru. Vojnov se lansira u svet svemirske fantastike, sa sve kosmičkom skalamerijom i grdnim gedžetima i gizmoima žanra, stopama svetskih klasika naučne fantastike, na tragu negdašnje Vadimove Barbarele, pravac – Alfa Kentauri! U ovoj melijesovskoj avanturi pod nerazumljivim stranim naslovom, prati ga i obezbeđuje mu svu logistiku srpska državna agencija za film, željna kosmičke dubine i međunarodne promocije. Srbin je ovde, izgleda, samo odabrani astronaut Milutin, koga predstavlja Slovenac, jer sada, izgleda, tamo bolje uspevaju „arhetipski muškarci“ (Blic). Možda je porno zvezda Stoya (Jessica Stoyadinovich) srpsko-portorikansko-škotsko-američkog porekla trebalo da nadomesti ovo odsustvo kao stargate corridor prvog našeg space porno-a, ali osim eksplicitnosti nije pokazala više. A kako je, veselnica, i mogla? Ona je ovde samo android, tj. neka vrsta robota za pružanje seksualnih usluga, koja budi i servisira Milutinovu požudu . Šta su na ovo rekle pripadnice gender pokreta i LGBT populacije ne znamo, iako je očigledno u pitanju težak oblik seksističke diskriminacije i degradacije žene. Zaštitnica građana još nije tražila da se autori javno izvine, iako je od premijere Erdeleza na Festu prošlo sedam meseci, od kada se više ništa ne čuje o ovom blokbasteru, koga su na istom tom Festu jedna Slovenka i jedna Hrvatica proglasile i – najboljim srpskim filmom.
O čemu se, zapravo, radi? U bliskoj budućnosti vlada povmpirena sovjetska Rusija udružena sa „radikalizovanom verzijom kineskog korpo-komunizma“ (Bodroža), čija kosmička agencija Ederlezi testira svog pilota i ponašanje njegovog libida u naročitim uslovima kosmičkog putovanja, mereći i zatim analizirajući promene u mentalnom sastavu istog. Kosmički soft porno horor. Pravi cilj misije nije saopšten Milutinu i on na putu za Suncu najbližu zvezdu uskoro biva ugrožen dejstvom ličnih afekata i moždanih sila, gotovo kao negdašnji junak Lema i Tarkovskog u kultnom Solarisu. Kao pravi međuzvezdani Pigmalion Milutin je na putu da se zaljubi u svoju seks mašinu, pri čemu „doživljava težak emotivni disbalans“. Uostalom, ceo ovaj film je kompilacija kultnih mesta, citatologija iz časlovca filmske naučne fantastike kako je, naravno, vide Bodroža i Vojnov. Njima sadržaj i nije toliko važan koliko „vizuelni identitet“ filma. Valja, doduše, priznati da u toj reciklaži oni teže nekom stilu.
Glavno pitanje, međutim, ostaje: šta će nam ovakvi filmovi? Koliko je koštala ova egzibicija? Kakva je svrha straćenih miliona narodnih para? Dokle će više šačica pitomaca današnje nomenklature ispostavljati nove prohteve i izmišljati nove opsene u besomučnoj trci za novcem?

[/restrict]