Учитавање могућег смисла – Смрт села

Никад се у мом родном селу није живело боље него данас, и никад оно није деловало празније и безнадежније. Животна енергија, очигледно, не зависи од повољних материјалних услова. Можда је немаштина за њу подстицајнија

Ове године сам провео пет месеци у отаџбини. И путовао сам по њој, помало. Углавном сам седео у једном углу свог низбрдитог имања, загледан у врло висок, устрептали јасен. Сећања су нежна старачка привилегија.
Никад се у мом родном селу није живело боље него данас, и никад оно није деловало празније и безнадежније. Животна енергија, очигледно, не зависи од повољних материјалних услова. Можда је немаштина за њу подстицајнија. Поредећи некадашњицу са садашњицом, избегавам коначне закључке, и онда кад се они намећу. Говорим о ономе што знам и што сам видео.
У први разред сеоске основне школе пошао сам у јесен 1944. У две учионице седело је преко осамдесет ђака.
Данас их је шесторо.
У кућама није било струје, ни текуће воде, дакле, купатила и клозета.
У међувремену је све то уведено. Нема, додуше, водовода и канализације, али пошто је крај брдовит, вода пристиже у куће природним падом.
Сељанке су прале рубље на реци лупајући га, душмански, пракљачама, као да је прљавштина нека врста бацила које треба истерати насилним путем.
Данас се то ради као у Њујорку.

[restrict] Свака кућа је гајила конопљу и лан. Почетком јесени поскакивале су трљице и клецала ступа.
Данас нико не зна шта је трљица, ни како изгледа ступа, а једну врсту конопље гаје једино трговци дрогом.
Пртене кошуље и гаће заменио је веш од синтетичке материје, из Шангаја. Конопљана кошуља је упијала зној косача и копача. Трактористи се мање зноје.
У нижу гимназију смо ишли пешице, ко седам, ко десет километара. По снегу, киши, мразу, лапавици. Покрај нас би пројурио аутобус „Стреле“ или „Ласте“, полупразан. У знак поздрава попрскао би нас блатом.
Кривудави пут дуж реке је, касније, асфалтиран. Неколико ђака, изјутра, покупи аутобус.
Болеснике, мршаве старце и изнемогле старице, возили су запрежним колима до среског лекара. Били су покривени црвеним ћилимовима, а шиљати носеви су им штрчали у небо, последњом снагом удишући чист ваздух. Неки би, од труцкања, на том путовању испустили душу. Други би се, од знојења и муке, излечили пре него што би стигли у варошицу.
Данас их, у Љиг и у Ваљево, одвозе амбулантна кола. Понекад се враћају живи, понекад у сандуцима.
Осим за крсну славу, и недељу-две након вршидбе, целе године се јео кукурузни хлеб.
Кукуруз се данас сеје искључиво за стоку. Не онај бели, крупнозрни, осмак, него жућкасти, хибридни. Понеко, за Божић, од тог брашна умеси чесницу. Колико да се подсети. А онда, посна проја се добро слаже са масним печењем.
Осим волова, у јарам су често упрезане и краве. Израбљене, давале су мало млека.
Данас у селу нема ниједног вола, терају их на кланицу чим поодрасту, као јунце. Готово свака кућа има какав-такав ауто, довољно добар да прође на техничком прегледу, или бар трактор, употребљив за све и свашта. Један трактор може заменити стотине раденика, а комбајни, у јеку сезоне, раде и ноћу.
Све до средине педесетих, упражњаване су позајмице и мобе. По њима се певало, а мобе су пратили цигански оркестри. У сумрак, после богате вечере, почињала је игранка. Коло се вило до у поноћ.
Трактористи свој посао обављају ћутке. У најбољем случају, слушају преко транзистора новокомпоноване народне песме.
Сеоски пандур је, са врха брда, силном гласином, позивао људе на кулук. Тако се звао добровољни рад на уређењу џомбастог пута и уништавању губара.
Данас рачуни за одводњавање и уређење гробаља стижу поштом, а фиксна и мобилна телефонија продрле су и онамо где људска нога вековима није залазила.
Ја сам, као дечак, слушао Весело вече Радио Београда (Мија и Чкаља!) преко кристала смештеног у кутију за ималин. Лежао сам на трави, у мраку. Какво узбуђење: људски гласови из округле плехане кутијице, цела би стала на длан.
Данас свако мало веће насеље има своју радијску и телевизијску мрежу.
По њивама се певало, да се заварају несрећа и сиромаштво, а по кућама се кукало. На државу, на њене нарезе. Теле је одвајано од краве, крава-хранитељица од куће да се плати порез.
Данас пољопривредници добијају и некакву пензију. Малу, али ипак. И опет су незадовољни. Уопште узев.
Жене су се порађале такорећи успут, у постељи у којој су зачеле дете. И одмах, после порођаја на посао. Бебу под шљиву, у хлад, а оне мотику у руку!
Данас труднице чекају постеље на клиникама, али узалуд. Неке не могу, друге неће, треће се одлучују за побачај. Живот је постао превазиђена појава.
Куће, у којој су живели родитељи мог оца, и моје мајке, биле су пуне чељади, пуцале су од радости и здравља.
Данас су празне, балкони зарастају у глог и остругу.
Кућа у којој сам се родио почела је угрожавати оне који крај ње живе, па су је, летос, срушили.
Живело се тешко, врло тешко, али се живело. Напредовало се, у непознатом правцу, онамо где је било некакве, неодредљиве, али јаке наде.
Данас се ток закочио. Зашто, како, докле, то нико не зна. Куће се празне, на многим капијама стоје катанци. Млади беже, куд ко може. Пред продавницом, у центру села, натежу пиво из флаша. Многи у четрдесетим, неожењени. Чекају, да нешто дође. Да нешто падне, са неба.
Ваљда ће бити боље кад прође ауто-пут, мало даље од Прељине и Чачка.
Ибарска магистрала је у моје време била поплочана калдрмом. Два пута сам, њоме, уз коњска кола, пешачио све до Београда. Кад ово данас некоме испричам, гледа ме испод ока, не верује. Пошто бисмо продали воће или поврће, враћали смо се преко Младеновца и Аранђеловца, опет пешице. Сељаци су избегавали повратак кроз Липовичку шуму, из страха да их не опљачкају.
Да, да, никад није било боље, и никад горе. Као да је сам Прогрес допринео увиђању суштинске бесмислености земаљског постојања.
Како знам за себе пратим умирање руралне цивилизације. Тај је процес захватио целу Европу, али се код нас десио са посебном жестином и наглошћу. Средином педесетих распао се хиљадама година учвршћиван поредак привређивања, моралних норми, друштвених односа, веровања. Политички режим је убрзао расуло, али он није био ни главни ни једини узрочник катастрофе.
Сеоски живот био је напоран, рад изнурујућ. Машинизација, и изгледи које је, бар у почетку, нудило школовање, дошли су као предах од старозаветне пресуде да се хлеб има зарађивати у зноју свога лица. Рођен је идеал лакоће, а с њим и тежња ка нераду, то јест мржња према напору и према животу самом.
Предели Србије кроз које сам прошао овога лета, по лепоти не заостају за Тосканом, Провансом, Конемаром, или Швајцарском. Дивота у Бога, неуоквирена у рамове, неоплемењена људском руком.
Чекају, да се родимо из смрти, да дођемо к себи.

[/restrict]