Učitavanje mogućeg smisla – Smrt sela

Nikad se u mom rodnom selu nije živelo bolje nego danas, i nikad ono nije delovalo praznije i beznadežnije. Životna energija, očigledno, ne zavisi od povoljnih materijalnih uslova. Možda je nemaština za nju podsticajnija

Ove godine sam proveo pet meseci u otadžbini. I putovao sam po njoj, pomalo. Uglavnom sam sedeo u jednom uglu svog nizbrditog imanja, zagledan u vrlo visok, ustreptali jasen. Sećanja su nežna staračka privilegija.
Nikad se u mom rodnom selu nije živelo bolje nego danas, i nikad ono nije delovalo praznije i beznadežnije. Životna energija, očigledno, ne zavisi od povoljnih materijalnih uslova. Možda je nemaština za nju podsticajnija. Poredeći nekadašnjicu sa sadašnjicom, izbegavam konačne zaključke, i onda kad se oni nameću. Govorim o onome što znam i što sam video.
U prvi razred seoske osnovne škole pošao sam u jesen 1944. U dve učionice sedelo je preko osamdeset đaka.
Danas ih je šestoro.
U kućama nije bilo struje, ni tekuće vode, dakle, kupatila i klozeta.
U međuvremenu je sve to uvedeno. Nema, doduše, vodovoda i kanalizacije, ali pošto je kraj brdovit, voda pristiže u kuće prirodnim padom.
Seljanke su prale rublje na reci lupajući ga, dušmanski, prakljačama, kao da je prljavština neka vrsta bacila koje treba isterati nasilnim putem.
Danas se to radi kao u Njujorku.

[restrict] Svaka kuća je gajila konoplju i lan. Početkom jeseni poskakivale su trljice i klecala stupa.
Danas niko ne zna šta je trljica, ni kako izgleda stupa, a jednu vrstu konoplje gaje jedino trgovci drogom.
Prtene košulje i gaće zamenio je veš od sintetičke materije, iz Šangaja. Konopljana košulja je upijala znoj kosača i kopača. Traktoristi se manje znoje.
U nižu gimnaziju smo išli pešice, ko sedam, ko deset kilometara. Po snegu, kiši, mrazu, lapavici. Pokraj nas bi projurio autobus „Strele“ ili „Laste“, poluprazan. U znak pozdrava poprskao bi nas blatom.
Krivudavi put duž reke je, kasnije, asfaltiran. Nekoliko đaka, izjutra, pokupi autobus.
Bolesnike, mršave starce i iznemogle starice, vozili su zaprežnim kolima do sreskog lekara. Bili su pokriveni crvenim ćilimovima, a šiljati nosevi su im štrčali u nebo, poslednjom snagom udišući čist vazduh. Neki bi, od truckanja, na tom putovanju ispustili dušu. Drugi bi se, od znojenja i muke, izlečili pre nego što bi stigli u varošicu.
Danas ih, u Ljig i u Valjevo, odvoze ambulantna kola. Ponekad se vraćaju živi, ponekad u sanducima.
Osim za krsnu slavu, i nedelju-dve nakon vršidbe, cele godine se jeo kukuruzni hleb.
Kukuruz se danas seje isključivo za stoku. Ne onaj beli, krupnozrni, osmak, nego žućkasti, hibridni. Poneko, za Božić, od tog brašna umesi česnicu. Koliko da se podseti. A onda, posna proja se dobro slaže sa masnim pečenjem.
Osim volova, u jaram su često uprezane i krave. Izrabljene, davale su malo mleka.
Danas u selu nema nijednog vola, teraju ih na klanicu čim poodrastu, kao junce. Gotovo svaka kuća ima kakav-takav auto, dovoljno dobar da prođe na tehničkom pregledu, ili bar traktor, upotrebljiv za sve i svašta. Jedan traktor može zameniti stotine radenika, a kombajni, u jeku sezone, rade i noću.
Sve do sredine pedesetih, upražnjavane su pozajmice i mobe. Po njima se pevalo, a mobe su pratili ciganski orkestri. U sumrak, posle bogate večere, počinjala je igranka. Kolo se vilo do u ponoć.
Traktoristi svoj posao obavljaju ćutke. U najboljem slučaju, slušaju preko tranzistora novokomponovane narodne pesme.
Seoski pandur je, sa vrha brda, silnom glasinom, pozivao ljude na kuluk. Tako se zvao dobrovoljni rad na uređenju džombastog puta i uništavanju gubara.
Danas računi za odvodnjavanje i uređenje grobalja stižu poštom, a fiksna i mobilna telefonija prodrle su i onamo gde ljudska noga vekovima nije zalazila.
Ja sam, kao dečak, slušao Veselo veče Radio Beograda (Mija i Čkalja!) preko kristala smeštenog u kutiju za imalin. Ležao sam na travi, u mraku. Kakvo uzbuđenje: ljudski glasovi iz okrugle plehane kutijice, cela bi stala na dlan.
Danas svako malo veće naselje ima svoju radijsku i televizijsku mrežu.
Po njivama se pevalo, da se zavaraju nesreća i siromaštvo, a po kućama se kukalo. Na državu, na njene nareze. Tele je odvajano od krave, krava-hraniteljica od kuće da se plati porez.
Danas poljoprivrednici dobijaju i nekakvu penziju. Malu, ali ipak. I opet su nezadovoljni. Uopšte uzev.
Žene su se porađale takoreći usput, u postelji u kojoj su začele dete. I odmah, posle porođaja na posao. Bebu pod šljivu, u hlad, a one motiku u ruku!
Danas trudnice čekaju postelje na klinikama, ali uzalud. Neke ne mogu, druge neće, treće se odlučuju za pobačaj. Život je postao prevaziđena pojava.
Kuće, u kojoj su živeli roditelji mog oca, i moje majke, bile su pune čeljadi, pucale su od radosti i zdravlja.
Danas su prazne, balkoni zarastaju u glog i ostrugu.
Kuća u kojoj sam se rodio počela je ugrožavati one koji kraj nje žive, pa su je, letos, srušili.
Živelo se teško, vrlo teško, ali se živelo. Napredovalo se, u nepoznatom pravcu, onamo gde je bilo nekakve, neodredljive, ali jake nade.
Danas se tok zakočio. Zašto, kako, dokle, to niko ne zna. Kuće se prazne, na mnogim kapijama stoje katanci. Mladi beže, kud ko može. Pred prodavnicom, u centru sela, natežu pivo iz flaša. Mnogi u četrdesetim, neoženjeni. Čekaju, da nešto dođe. Da nešto padne, sa neba.
Valjda će biti bolje kad prođe auto-put, malo dalje od Preljine i Čačka.
Ibarska magistrala je u moje vreme bila popločana kaldrmom. Dva puta sam, njome, uz konjska kola, pešačio sve do Beograda. Kad ovo danas nekome ispričam, gleda me ispod oka, ne veruje. Pošto bismo prodali voće ili povrće, vraćali smo se preko Mladenovca i Aranđelovca, opet pešice. Seljaci su izbegavali povratak kroz Lipovičku šumu, iz straha da ih ne opljačkaju.
Da, da, nikad nije bilo bolje, i nikad gore. Kao da je sam Progres doprineo uviđanju suštinske besmislenosti zemaljskog postojanja.
Kako znam za sebe pratim umiranje ruralne civilizacije. Taj je proces zahvatio celu Evropu, ali se kod nas desio sa posebnom žestinom i naglošću. Sredinom pedesetih raspao se hiljadama godina učvršćivan poredak privređivanja, moralnih normi, društvenih odnosa, verovanja. Politički režim je ubrzao rasulo, ali on nije bio ni glavni ni jedini uzročnik katastrofe.
Seoski život bio je naporan, rad iznurujuć. Mašinizacija, i izgledi koje je, bar u početku, nudilo školovanje, došli su kao predah od starozavetne presude da se hleb ima zarađivati u znoju svoga lica. Rođen je ideal lakoće, a s njim i težnja ka neradu, to jest mržnja prema naporu i prema životu samom.
Predeli Srbije kroz koje sam prošao ovoga leta, po lepoti ne zaostaju za Toskanom, Provansom, Konemarom, ili Švajcarskom. Divota u Boga, neuokvirena u ramove, neoplemenjena ljudskom rukom.
Čekaju, da se rodimo iz smrti, da dođemo k sebi. [/restrict]