Горан В. Ђорђевић: „Овера“ урушеног правосудног система

Последњи трагични догађај у српској адвокатури, убиство познатог београдског адвоката Драгослава Мише Огњановића, представља брутални приказ урушавања правног поретка у целини. Тиме пуцањ у адвоката јесте пуцањ у правосудни систем. При томе, овај трагични догађај представља звоно које звони на узбуну указујући на забрињавајући статус не само адвоката већ и других носилаца правосудних функција у Србији

Пише Невенка  Стојчевић Фотографије Лична архива

Недавно, гнусно убиство познатог београдског адвоката Драгослава Мише Огњановића поново је на болан начин отворило питање – куда иде српско друштво и шта се догађа с реформом правосудног система као једног од темеља правне државе. До одговора смо покушали да дођемо у разговору с др Гораном В. Ђорђевићем, перспективним адвокатом млађе генерације из Ниша, човеком који адвокатуру сматра неодвојивим делом нарушеног правосудног система Србије.

Адвокатска комора Србије и Адвокатска комора Београда организовале су поводом убиства угледног адвоката Драгослава Мише Огњановића седмодневну обуставу рада, под мотом да је „напад на адвоката напад на правосуђе“. Шта је суштински разлог „пуцања“ у правосудни систем Србије?

Последњи трагични догађаји у српској адвокатури представљају брутални приказ урушавања правног поретка у целини. Тиме пуцањ у адвоката јесте пуцањ у правосудни систем. При томе, овај трагични догађај представља звоно које звони на узбуну указујући на забрињавајући статус не само адвоката већ и других носилаца правосудних функција у Србији. У таквим околностима адвокати постају жртве своје професије плаћајући највишу могућу цену.

Годинама уназад слушамо о реформи правосудног система у коју ЕУ улаже велике паре. Да ли је та реформа, и поред свега, спорна, и какав је однос између правосуђа и адвокатуре у времену које живимо?

Ситуација у правосуђу Србије представља парадигму процеса којем смо сви изложени већ неколико деценија, с тим што је у правосуђу тај процес највидљивији јер су последице у њему најтеже. Реформа јесте покренута са циљем да наше друштво буде правно уређено и да се развија у складу с моралним нормама које кроз историју носе свако друштво, па и српско. Међутим, српско друштво уопште, и правосуђе, суочени су са експериментима који показују резултате. То је на првом месту губитак вере у правну државу, у правду уопште. Зато су тако учестале појаве „узимања правде у своје руке“. Човек може овако или онако да поднесе повећање или смањење плата и пензија, али осећање обесправљености, осећање да се до правде тешко стиже претвара се у осећање немоћи у очима обичног човека који од правосуђа, па и од адвокатуре као његовог неодвојивог дела, очекује правду.

Убиство адвоката сасвим сигурно не може решити вишедеценијске проблеме у правосуђу Србије, али одлука адвоката да ступе у штрајк доказује и њихово незадовољство радом свих учесника у судском процесу, почев од судова, тужилаштва, полиције… Какав је, у том смислу, значај управо оформљеног Сталног тела за праћење истрага свих напада на адвокате?

Адвокатура прати судбину читавог правосуђа, и адвокатура се од правосуђа не може одвојити. Потпуно је јасно да се све аномалије и слабости правосуђа одражавају и на адвокатуру. То су спојени судови. Наравно, цену плаћају грађани који од правосуђа и од адвокатуре с правом имају велика очекивања. Када се те основе поремете, сви постају лака мета. Зато је значајно брзо привођење правди починилаца овог и сваког другог напада на носиоце правосудних функција. У том смислу рад формираног Савета заслужује подршку и помоћ.
[restrict]

Колико је тешко бити адвокат данас, када је друштво озбиљно криминализовано и политизовано, када се воде отворени ратови мафијашких кланова који се, неретко, своде на традиционалну крвну освету?

Улога адвокатуре се није променила без обзира на друштвене токове. Штавише, утисак је да је потреба за делотворном адвокатуром већа него икада пре. Уосталом, у условима кризе највише се осећа потреба за уређеним друштвом и правном државом. Суднице јесу место на којима се трага за истином и правдом, ма како то данас чудно звучало. Сви ти догађаји којима је оптерећена наша свакодневица не добијају само судски или неки други административни епилог у судници. Не, у тим судницама преплићу се људске судбине, мотиви, емоције, жртве и окривљени. Ту у судницама сви они очекују своје парче правде или своје парче разумевања. У бројним случајевима испреплетани су многи животни и историјски догађаји, па је често адвокатима запало у задатак да осветле догађаје и да одговоре на значајна питања, која су тек на први поглед грађанскоправног или кривичноправног карактера. По својим дометима, улога адвоката често превазилази домете судских осуда за појединачна дела. На таквим нивоима схватања улоге, адвокатура добија свој пуни смисао. То показује колико је важна адвокатура у једном цивилизованом друштву. И када је маргинализована, и када је стављена на стуб срама и када је оптерећују унутрашњи конфликти, јасно је да је без адвокатуре пут до правне државе тежак, а пут до правде је немогућ.

Ипак, стиче се утисак да је адвокатура као професија, као уосталом и многе друге интелектуалне професије чији носиоци треба да буду друштвена елита, истински понижена. Колико је та чињеница у вези с правосудним и свеукупним реформама?

Свакако, српска адвокатура и интелектуалци уопште су жртве ових процеса. Дерогирање државних сектора одразило се и на адвокатуру, па је адвокатура од коректива власти и носилаца идеја прогреса протерана на маргину друштва. Ваља подсетити да је српска адвокатура одувек била један од симбола борбе за слободу, један од најорганизованијих носилаца патриотизма у дугим процесима ослобођења и уједињења. Српски адвокати из Војводине на својим плећима изнели су готово целокупан процес уједињења Војводине са Србијом. У каснијим годинама српска адвокатура постављала се као озбиљна брана сваком тоталитаризму, слободи говора, али и дезинтеграционим процесима с којима се суочавала држава. Верујем да је и данас већина адвоката способна и спремна да ради у интересу државе Србије.

Ваша колегиница, адвокат Зора Добричанин Никодиновић изјавила је поводом убиства адвоката Драгослава Мише Огњановића да су напади на адвокате „пут у анархију“, јер постоји тенденција да се адвокати поистовете са својим клијентима и означе главним кривцима за стање у правосуђу, а да у таквим намерама предњаче новинари. Да ли вам је блиско овакво размишљање?

Свако убиство јесте пут у анархију. Свака несанкционисана противправност представља један удар на правни поредак. Правни систем се брани кроз санкционисање починилаца, али тај процес има своја правила која и највећем злочинцу гарантују одређена права, и то право на одбрану, што представља извесну гаранцију да ће судски поступак бити праведан. На тај начин и осуда или ослобађајућа пресуда имају своје покриће. Адвокатура је уставна категорија, јер је значај адвокатуре препознат у свим уређеним друштвима. Зато су подједнако опасни потези који умањују значај адвокатуре, а у реформама правног система, и адвокатура је остала ускраћена за адекватно место у систему правне заштите, претећи да се претвори у неку обичну правну службу.

Правосуђе у Србији је стални извор незадовољства и њених грађана, и Европске уније која значајним средствима учествује у реформи. Може ли та чињеница, између осталих условљавања, да буде оправдање за стално одлагање пријема Србије у ЕУ?

Приговоре који долазе из ЕУ и своде се на опаске о трошковима реформе правосуђа не треба узимати озбиљно. Проблем реформи правосуђа не изражава се новчаним еквивалентом, проблем правосуђа у односима са ЕУ јесте агресивно инсистирање на унификацији правних прописа са ЕУ. При томе, ни многе земље ЕУ нису у потпуности уједначиле своје законодавство са ЕУ. Штавише, бројне разлике последњих неколико година долазе до изражаја све више и више. Узрок томе је што поједине земље чланице ЕУ јасно разазнају докле доводи насилна унификација прописа. Неке земље већ дижу глас против тога. Погледајте последње догађаје у Италији, Мађарској, Пољској или Чешкој.

Осим што инсистира на напретку у владавини права, јачању независности и одговорности правосуђа, као и праву на суђење у разумном року, ЕУ преко Венецијанске комисије захтева потпуно усклађивање српског законодавства са европским и тако несвесно афирмише „ресавску школу“ преписивача туђих закона. Могу ли такви закони да се „приме“ у Србији?

Правни систем је осетљив систем. У том смислу реформе овог система су немогуће без уважавања елементарних темеља на којима већ ево два века од оснивања модерне српске државе лежи наш прави систем, а наши темељи су још старији. Тако и сва средства која се издвајају за реформу правног система постају потпуно небитна уколико је резултат видљив а то је креирање правног система који се своди на баналну имитацију тражења правде. При томе, потпуно је неважно незадовољство правним системом из дворишта ЕУ. Ми смо сведоци свих недостатака нашег правног система, али потребно је да се правни систем реформише на један непатворен и ненасилан начин. Ту, по природи ствари, нема места за пуко преписивање туђих законских решења. Законска решења морају да представљају резултат адекватног сагледавања стварности. Тек тада законодавац може реаговати на ту нарушену стварност кроз законске прописе. Свака реакција подразумева једно дубинско сагледавање које подразумева и правну традицију и схватања становништва.

Зар све то не обесмишљава напоре странаца, који мисле да је довољно усвојити законе настале у сасвим другачијем систему вредности, и да они могу да се „приме“ у земљи Србији без обзира на то да ли је њихова примена могућа и обезбеђена неопходним законским подактима?

Српски правни систем предуго је заробљеник идеолошких матрица о реформама ради реформи. Домаће законодавство, пре свега кривично, у протеклих двадесетак година, некритички и често снисходљиво, новелирано је бројним институтима који немају ни епистемолошко, ни антрополошко утемељење у правној култури нашег света. Емпиријски резултати реформи правног система су поражавајући, на сваком нивоу. Некритички и брзоплето се ушло у пуко преписивање законских норми и процесних решења која нису имала емпиријско покриће, чак ни у земљама које су пре нас прихватиле нова решења. У својој реформској журби није се схватило да се иза позива на реформу крију и озбиљни геополитички циљеви. У том смислу илустративни су увиди др Давидова из Новог Сада који јасно препознаје да се ради о пројекту „превредновања вредности“. Сви противници ове принудне правне унификације претворени су у противнике реформи.

После свега, очекујете ли да се адвокати „пробуде“ и на најпрофесионалнији и најстручнији начин одговоре потребама друштвеног тренутка већ у блиској будућности?

Адвокатура по природи ствари прати судбину правног система у целини. Тренутно су могућности адвокатуре умањене, јер је адвокатура као професија прокажена и маргинализована. Креатори реформи морају да схвате да је адвокатура интегрални део правног система, неодвојиви део правосуђа. Зато се коначно мора успоставити партнерски однос са адвокатуром. Адвокатура се с друге стране мора тргнути из овог егзистенцијалног дремежа. Схватити свој значај, своје место и своју улогу. Сви смо на истом задатку. И грађани, и правосуђе и адвокатура. Сви постојано подносимо све тешкоће с којима се суочава наша држава. Али ствари се морају мењати. У предстојећим променама адвокатура свакако има незаобилазно место.

РЕФОРМА ИЛИ ЕКСПЕРИМЕНТ?

Свако организовано друштво, и свака озбиљна држава подразумевају да реформа захтева дубинско сагледавање суштине проблема, али уз уважавање правне традиције и важећег система вредности становништва. Уосталом, на том нивоу долази до изражаја и подела на активну и пасивну државу. Односно активна држава је у стању да сама кроз свој систем вредности који јесте и локалан и универзалан препозна све аномалије свог друштва и бори се против њих, док пасивна држава ово није у стању, већ се пуким преписивањем туђих законских решења претвара у објекат на коме се спроводе бројни експерименти. 

ПРАВДА НЕМА ЦЕНУ

У данашњем друштву елементи тржишне економије тријумфовали су у односу на принципе правде и материјалне истине. У таквим условима борба за правду се свела на борбу за процесну економију и што краће трајање поступка. Правда се изгубила у тим лавиринтима нарушеног система, и резултати су видљиви. Несигурност на сваком кораку. И за судије и за адвокате. Шта остаје грађанима?

[/restrict] микрозайм онлайн займ денег москвасрочный займ на киви без отказамтс займ денег