Goran V. Đorđević: „Overa“ urušenog pravosudnog sistema

Poslednji tragični događaj u srpskoj advokaturi, ubistvo poznatog beogradskog advokata Dragoslava Miše Ognjanovića, predstavlja brutalni prikaz urušavanja pravnog poretka u celini. Time pucanj u advokata jeste pucanj u pravosudni sistem. Pri tome, ovaj tragični događaj predstavlja zvono koje zvoni na uzbunu ukazujući na zabrinjavajući status ne samo advokata već i drugih nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji

Piše Nevenka  Stojčević Fotografije Lična arhiva

Nedavno, gnusno ubistvo poznatog beogradskog advokata Dragoslava Miše Ognjanovića ponovo je na bolan način otvorilo pitanje – kuda ide srpsko društvo i šta se događa s reformom pravosudnog sistema kao jednog od temelja pravne države. Do odgovora smo pokušali da dođemo u razgovoru s dr Goranom V. Đorđevićem, perspektivnim advokatom mlađe generacije iz Niša, čovekom koji advokaturu smatra neodvojivim delom narušenog pravosudnog sistema Srbije.

Advokatska komora Srbije i Advokatska komora Beograda organizovale su povodom ubistva uglednog advokata Dragoslava Miše Ognjanovića sedmodnevnu obustavu rada, pod motom da je „napad na advokata napad na pravosuđe“. Šta je suštinski razlog „pucanja“ u pravosudni sistem Srbije?

Poslednji tragični događaji u srpskoj advokaturi predstavljaju brutalni prikaz urušavanja pravnog poretka u celini. Time pucanj u advokata jeste pucanj u pravosudni sistem. Pri tome, ovaj tragični događaj predstavlja zvono koje zvoni na uzbunu ukazujući na zabrinjavajući status ne samo advokata već i drugih nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji. U takvim okolnostima advokati postaju žrtve svoje profesije plaćajući najvišu moguću cenu.

Godinama unazad slušamo o reformi pravosudnog sistema u koju EU ulaže velike pare. Da li je ta reforma, i pored svega, sporna, i kakav je odnos između pravosuđa i advokature u vremenu koje živimo?

Situacija u pravosuđu Srbije predstavlja paradigmu procesa kojem smo svi izloženi već nekoliko decenija, s tim što je u pravosuđu taj proces najvidljiviji jer su posledice u njemu najteže. Reforma jeste pokrenuta sa ciljem da naše društvo bude pravno uređeno i da se razvija u skladu s moralnim normama koje kroz istoriju nose svako društvo, pa i srpsko. Međutim, srpsko društvo uopšte, i pravosuđe, suočeni su sa eksperimentima koji pokazuju rezultate. To je na prvom mestu gubitak vere u pravnu državu, u pravdu uopšte. Zato su tako učestale pojave „uzimanja pravde u svoje ruke“. Čovek može ovako ili onako da podnese povećanje ili smanjenje plata i penzija, ali osećanje obespravljenosti, osećanje da se do pravde teško stiže pretvara se u osećanje nemoći u očima običnog čoveka koji od pravosuđa, pa i od advokature kao njegovog neodvojivog dela, očekuje pravdu.

Ubistvo advokata sasvim sigurno ne može rešiti višedecenijske probleme u pravosuđu Srbije, ali odluka advokata da stupe u štrajk dokazuje i njihovo nezadovoljstvo radom svih učesnika u sudskom procesu, počev od sudova, tužilaštva, policije… Kakav je, u tom smislu, značaj upravo oformljenog Stalnog tela za praćenje istraga svih napada na advokate?

Advokatura prati sudbinu čitavog pravosuđa, i advokatura se od pravosuđa ne može odvojiti. Potpuno je jasno da se sve anomalije i slabosti pravosuđa odražavaju i na advokaturu. To su spojeni sudovi. Naravno, cenu plaćaju građani koji od pravosuđa i od advokature s pravom imaju velika očekivanja. Kada se te osnove poremete, svi postaju laka meta. Zato je značajno brzo privođenje pravdi počinilaca ovog i svakog drugog napada na nosioce pravosudnih funkcija. U tom smislu rad formiranog Saveta zaslužuje podršku i pomoć.
[restrict]

Koliko je teško biti advokat danas, kada je društvo ozbiljno kriminalizovano i politizovano, kada se vode otvoreni ratovi mafijaških klanova koji se, neretko, svode na tradicionalnu krvnu osvetu?

Uloga advokature se nije promenila bez obzira na društvene tokove. Štaviše, utisak je da je potreba za delotvornom advokaturom veća nego ikada pre. Uostalom, u uslovima krize najviše se oseća potreba za uređenim društvom i pravnom državom. Sudnice jesu mesto na kojima se traga za istinom i pravdom, ma kako to danas čudno zvučalo. Svi ti događaji kojima je opterećena naša svakodnevica ne dobijaju samo sudski ili neki drugi administrativni epilog u sudnici. Ne, u tim sudnicama prepliću se ljudske sudbine, motivi, emocije, žrtve i okrivljeni. Tu u sudnicama svi oni očekuju svoje parče pravde ili svoje parče razumevanja. U brojnim slučajevima isprepletani su mnogi životni i istorijski događaji, pa je često advokatima zapalo u zadatak da osvetle događaje i da odgovore na značajna pitanja, koja su tek na prvi pogled građanskopravnog ili krivičnopravnog karaktera. Po svojim dometima, uloga advokata često prevazilazi domete sudskih osuda za pojedinačna dela. Na takvim nivoima shvatanja uloge, advokatura dobija svoj puni smisao. To pokazuje koliko je važna advokatura u jednom civilizovanom društvu. I kada je marginalizovana, i kada je stavljena na stub srama i kada je opterećuju unutrašnji konflikti, jasno je da je bez advokature put do pravne države težak, a put do pravde je nemoguć.

Ipak, stiče se utisak da je advokatura kao profesija, kao uostalom i mnoge druge intelektualne profesije čiji nosioci treba da budu društvena elita, istinski ponižena. Koliko je ta činjenica u vezi s pravosudnim i sveukupnim reformama?

Svakako, srpska advokatura i intelektualci uopšte su žrtve ovih procesa. Derogiranje državnih sektora odrazilo se i na advokaturu, pa je advokatura od korektiva vlasti i nosilaca ideja progresa proterana na marginu društva. Valja podsetiti da je srpska advokatura oduvek bila jedan od simbola borbe za slobodu, jedan od najorganizovanijih nosilaca patriotizma u dugim procesima oslobođenja i ujedinjenja. Srpski advokati iz Vojvodine na svojim plećima izneli su gotovo celokupan proces ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom. U kasnijim godinama srpska advokatura postavljala se kao ozbiljna brana svakom totalitarizmu, slobodi govora, ali i dezintegracionim procesima s kojima se suočavala država. Verujem da je i danas većina advokata sposobna i spremna da radi u interesu države Srbije.

Vaša koleginica, advokat Zora Dobričanin Nikodinović izjavila je povodom ubistva advokata Dragoslava Miše Ognjanovića da su napadi na advokate „put u anarhiju“, jer postoji tendencija da se advokati poistovete sa svojim klijentima i označe glavnim krivcima za stanje u pravosuđu, a da u takvim namerama prednjače novinari. Da li vam je blisko ovakvo razmišljanje?

Svako ubistvo jeste put u anarhiju. Svaka nesankcionisana protivpravnost predstavlja jedan udar na pravni poredak. Pravni sistem se brani kroz sankcionisanje počinilaca, ali taj proces ima svoja pravila koja i najvećem zločincu garantuju određena prava, i to pravo na odbranu, što predstavlja izvesnu garanciju da će sudski postupak biti pravedan. Na taj način i osuda ili oslobađajuća presuda imaju svoje pokriće. Advokatura je ustavna kategorija, jer je značaj advokature prepoznat u svim uređenim društvima. Zato su podjednako opasni potezi koji umanjuju značaj advokature, a u reformama pravnog sistema, i advokatura je ostala uskraćena za adekvatno mesto u sistemu pravne zaštite, preteći da se pretvori u neku običnu pravnu službu.

Pravosuđe u Srbiji je stalni izvor nezadovoljstva i njenih građana, i Evropske unije koja značajnim sredstvima učestvuje u reformi. Može li ta činjenica, između ostalih uslovljavanja, da bude opravdanje za stalno odlaganje prijema Srbije u EU?

Prigovore koji dolaze iz EU i svode se na opaske o troškovima reforme pravosuđa ne treba uzimati ozbiljno. Problem reformi pravosuđa ne izražava se novčanim ekvivalentom, problem pravosuđa u odnosima sa EU jeste agresivno insistiranje na unifikaciji pravnih propisa sa EU. Pri tome, ni mnoge zemlje EU nisu u potpunosti ujednačile svoje zakonodavstvo sa EU. Štaviše, brojne razlike poslednjih nekoliko godina dolaze do izražaja sve više i više. Uzrok tome je što pojedine zemlje članice EU jasno razaznaju dokle dovodi nasilna unifikacija propisa. Neke zemlje već dižu glas protiv toga. Pogledajte poslednje događaje u Italiji, Mađarskoj, Poljskoj ili Češkoj.

Osim što insistira na napretku u vladavini prava, jačanju nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa, kao i pravu na suđenje u razumnom roku, EU preko Venecijanske komisije zahteva potpuno usklađivanje srpskog zakonodavstva sa evropskim i tako nesvesno afirmiše „resavsku školu“ prepisivača tuđih zakona. Mogu li takvi zakoni da se „prime“ u Srbiji?

Pravni sistem je osetljiv sistem. U tom smislu reforme ovog sistema su nemoguće bez uvažavanja elementarnih temelja na kojima već evo dva veka od osnivanja moderne srpske države leži naš pravi sistem, a naši temelji su još stariji. Tako i sva sredstva koja se izdvajaju za reformu pravnog sistema postaju potpuno nebitna ukoliko je rezultat vidljiv a to je kreiranje pravnog sistema koji se svodi na banalnu imitaciju traženja pravde. Pri tome, potpuno je nevažno nezadovoljstvo pravnim sistemom iz dvorišta EU. Mi smo svedoci svih nedostataka našeg pravnog sistema, ali potrebno je da se pravni sistem reformiše na jedan nepatvoren i nenasilan način. Tu, po prirodi stvari, nema mesta za puko prepisivanje tuđih zakonskih rešenja. Zakonska rešenja moraju da predstavljaju rezultat adekvatnog sagledavanja stvarnosti. Tek tada zakonodavac može reagovati na tu narušenu stvarnost kroz zakonske propise. Svaka reakcija podrazumeva jedno dubinsko sagledavanje koje podrazumeva i pravnu tradiciju i shvatanja stanovništva.

Zar sve to ne obesmišljava napore stranaca, koji misle da je dovoljno usvojiti zakone nastale u sasvim drugačijem sistemu vrednosti, i da oni mogu da se „prime“ u zemlji Srbiji bez obzira na to da li je njihova primena moguća i obezbeđena neophodnim zakonskim podaktima?

Srpski pravni sistem predugo je zarobljenik ideoloških matrica o reformama radi reformi. Domaće zakonodavstvo, pre svega krivično, u proteklih dvadesetak godina, nekritički i često snishodljivo, novelirano je brojnim institutima koji nemaju ni epistemološko, ni antropološko utemeljenje u pravnoj kulturi našeg sveta. Empirijski rezultati reformi pravnog sistema su poražavajući, na svakom nivou. Nekritički i brzopleto se ušlo u puko prepisivanje zakonskih normi i procesnih rešenja koja nisu imala empirijsko pokriće, čak ni u zemljama koje su pre nas prihvatile nova rešenja. U svojoj reformskoj žurbi nije se shvatilo da se iza poziva na reformu kriju i ozbiljni geopolitički ciljevi. U tom smislu ilustrativni su uvidi dr Davidova iz Novog Sada koji jasno prepoznaje da se radi o projektu „prevrednovanja vrednosti“. Svi protivnici ove prinudne pravne unifikacije pretvoreni su u protivnike reformi.

Posle svega, očekujete li da se advokati „probude“ i na najprofesionalniji i najstručniji način odgovore potrebama društvenog trenutka već u bliskoj budućnosti?

Advokatura po prirodi stvari prati sudbinu pravnog sistema u celini. Trenutno su mogućnosti advokature umanjene, jer je advokatura kao profesija prokažena i marginalizovana. Kreatori reformi moraju da shvate da je advokatura integralni deo pravnog sistema, neodvojivi deo pravosuđa. Zato se konačno mora uspostaviti partnerski odnos sa advokaturom. Advokatura se s druge strane mora trgnuti iz ovog egzistencijalnog dremeža. Shvatiti svoj značaj, svoje mesto i svoju ulogu. Svi smo na istom zadatku. I građani, i pravosuđe i advokatura. Svi postojano podnosimo sve teškoće s kojima se suočava naša država. Ali stvari se moraju menjati. U predstojećim promenama advokatura svakako ima nezaobilazno mesto.

REFORMA ILI EKSPERIMENT?

Svako organizovano društvo, i svaka ozbiljna država podrazumevaju da reforma zahteva dubinsko sagledavanje suštine problema, ali uz uvažavanje pravne tradicije i važećeg sistema vrednosti stanovništva. Uostalom, na tom nivou dolazi do izražaja i podela na aktivnu i pasivnu državu. Odnosno aktivna država je u stanju da sama kroz svoj sistem vrednosti koji jeste i lokalan i univerzalan prepozna sve anomalije svog društva i bori se protiv njih, dok pasivna država ovo nije u stanju, već se pukim prepisivanjem tuđih zakonskih rešenja pretvara u objekat na kome se sprovode brojni eksperimenti. 

PRAVDA NEMA CENU

U današnjem društvu elementi tržišne ekonomije trijumfovali su u odnosu na principe pravde i materijalne istine. U takvim uslovima borba za pravdu se svela na borbu za procesnu ekonomiju i što kraće trajanje postupka. Pravda se izgubila u tim lavirintima narušenog sistema, i rezultati su vidljivi. Nesigurnost na svakom koraku. I za sudije i za advokate. Šta ostaje građanima?

[/restrict] mikrozaйm onlaйn zaйm deneg moskvasročnый zaйm na kivi bez otkazamts zaйm deneg