Самит о енергетици и светском миру

Сусрет председника Владимира Путина и Доналда Трампа прилика је да се на симболичком плану укаже на отвореност за дијалог и да се две суперсиле приближе, што би био прворазредни политички догађај

Кризе у Украјини и Сирији, као и „мешање“ Москве у америчке изборе, биће главне теме предстојећег самита председника САД и Русије Доналда Трампа и Владимира Путина, 16. јула у Хелсинкију. Избор је тако пао на финску престоницу, а према наводима медија у игри је још био и Беч. Симболика главног града Аустрије је, можда, за неког деловала непримерено, јер је Беч у јуну 1961. био место сусрета совјетског и америчког лидера Никите Хрушчова и Џона Кенедија, годину и по дана пре избијања Кубанске кризе. Следећи самит у Бечу, 1979. године, био је између Џимија Картера и Леонида Брежњева, када је потписан други совјетско-амерички споразум о ограничењу стратешког наоружања (SALT-2), чиме је постављена основа за све касније споразуме две суперсиле у домену редукције нуклеарних потенцијала (1991, 1993 и 2010. године).
С друге стране, Хелсинки је био „место сусрета“ Истока и Запада и пре више од 40 година, када је 1975. у овом граду одржана чувена Конференција КЕБС-а. Историјски гледано, тада је Хелсинки дугорочно донео више користи Американцима, али је и СССР извукао одређене користи за себе. Друга је ствар што Москва Брежњева и Горбачова није умела да капитализује ниједну прилику и тренутке америчке слабости и спремности на попуштање, којих је у то време било. Сада је лопта поново код Путина, у донекле сличним историјским околностима, када је свет већ заморен економском и безбедносном кризом и новим хладним ратом који је у појединим аспектима још опаснији од претходног. Да ли ће Русија у данашњем глобалном распореду снага умети боље да искористи адуте које има у рукама и да ли ће се администрација председника Трампа показати прагматичнијом и спремнијом за постизање компромиса од претходне Барака Обаме?

[restrict]

ИСТОРИЈСКА ПРИЛИКА Посматрачима није промакла промена Трампове реторике у последње време. Најпре је, пре месец дана на Самиту Г7 у Канади, амерички председник указао да је и Русији место у овој групи – одакле је суспендована након припајања Крима 2014. године. Затим је прошле недеље, одговарајући на новинарска питања о могућности да Вашингтон укине санкције Москви и призна Крим делом Русије, одговорио загонетно: „Видећемо“. Наравно да овакви магловити одговори не морају да значе ништа, нити из тога треба извлачити велике закључке, али већ чињеница да се таква питања убацују у јавни простор дају им легитимитет и подстичу друге актере на размишљање. Истовремено, Трамп је конкретно означио теме предстојећег самита са Путином, где је јасно истакао Украјину и Сирију.
Дакле, Крим, део украјинске слагалице, биће на преговарачком столу, упркос томе што из Москве поручују да нема трговине статусом полуострва. Званични представник руског Министарства иностраних послова Марија Захарова подвукла је средином јуна да је „у Руској Федерацији на свим нивоима речено, и то више пута и редовно, да је дискусија о статусу Крима затворена тема. Ако неко има питања о статусу Крима, треба да погледа Устав РФ“, поручила је руска званичница. У том смислу, јасно је, Трампово помињање Крима треба да послужи као полуга да се одобровољи Москва, јер било какво питање статуса може да буде разматрано само у контексту тога да Запад преиспита свој став. Што се, објективно гледано, не може очекивати бар када је у питању САД, јер би то онда значило промену америчке спољне политике из темеља.
Зато је предстојећи самит Путина и Трампа првенствено прилика да се на симболичком плану укаже на отвореност две стране за дијалог и непрекинутост контаката на највишем нивоу – упркос томе што већ скоро десет година није било билатералне посете руског и америчког председника једног другоме. Можда ће сусрет у Хелсинкију бити прилика да се две суперсиле бар делимично приближе, што би у данашњим глобалним околностима био прворазредни политички догађај. Не треба заборавити да је последња билатерална посета САД била она Дмитрија Медведева, 2010. године, када је руски председник провео три дана у Америци, тј. у Сан Франциску и Вашингтону. Још се памте слике из Арлингтона, предграђа Вашингтона, где су Медведев и Обама свратили на хамбургер.
Следећи сусрет требало је да буде у Москви, најкасније 2012. године, али до њега никада није дошло због неспремности и одлагања Обамине администрације. Није тајна да је Вашингтон био изузетно незадовољан што се Путин кандидовао 2012. и бесконачно одлагање Обамине посете био је један од начина да се ово неслагање изрази. Тако падају у воду све теорије о томе да се погоршање руско-америчких односа догодило због Крима и украјинске кризе – то се десило много раније, између осталог и због Путиновог одбијања да послуша „савете“ из Вашингтона у вези с тим да ли да се кандидује на изборима или не. То је било прворазредно мешање САД у унутрашње политичке процесе у Русији и њене изборе, али о томе западни аналитичари радије не говоре – за разлику од руског мешања, о чему су објављене хиљаде новинских чланака, књига и телевизијских емисија.

ТЕМЕ КОЈЕ ЈЕ „ПРОПУСТИО” ОБАМА Још од 2010. ред је на једног америчког председника да посети Русију и тешко је очекивати од Владимира Путина да би нарушио редослед, тим пре што је реципроцитет у односима великих сила правило од кога се веома ретко одступа. Путин је у својству председника боравио у САД седам пута, не увек у билатералним посетама већ и на челу државних делегација које су учествовале у заседањима Генералне скупштине УН. Последњи пут то је било у септембру 2015, непосредно уочи почетка руске интервенције у Сирији, када је још једном позвао америчко руководство на заједнички наступ у борби против тероризма. Најпродуктивнију сарадњу са америчким лидерима Путин је остварио у контактима са Џорџом Бушом Млађим, када су двојица председника један другог посећивала не само на званичним местима већ и далеко од престоница, на имањима где они приватно бораве. Ова пракса је са доласком Обаме отишла у прошлост, а односи две земље у последњих десетак година карактеришу се углавном речима – хладни рат.
Сада је Трамп рекао да ће с Путином „разговарати о миру“. То је још један реторички заокрет, а амерички лидер је најавио да могућност укидања санкција зависи од тога „какве ће кораке предузети Русија“. „Намеравамо да размотримо многа питања с Русијом. Намеравамо да разговарамо о Украјини, о Сирији, о изборима. Ми не желимо да се било ко меша у наше изборе. Разговараћемо о дешавањима у свету. Разговараћемо о миру“, подвукао је Трамп, али није заборавио да нагласи да би на самиту могле да буду отворене и теме које је „пропустио“ Обама. Таква тема би могла да буде и руско припајање Крима, јер је амерички лидер нагласио да је „председник Обама дозволио да се то догоди“. Трамп је посебно указао и на тему разоружања у свету. „Могуће је да ћемо успети да отоплимо ситуацију у свету уз помоћ Кине и Русије. Сматрам да би било добро да изгладимо односе са Кином и Русијом“, изјавио је председник САД.

КОНСТРУКТИВНА УЛОГА РУСИЈЕ Самит долази у тренутку када то одговара обема државама и њиховим лидерима. Трампу је неопходно да консолидује своју позицију, пре свега спољнополитичку, у години када се већ приближава наредна председничка кампања у САД. Иако је то наизглед још далеко, Трамп не крије амбиције да освоји још један мандат у Белој кући, а против таквог сценарија не би по свему судећи имали ништа против ни у Москви, ни у Пекингу. С друге стране, за Путина је важан сваки сусрет са западним лидерима, а посебно са америчким, јер тако додатно легитимизује своју спољну политику, а посебно имајући у виду питања Крима и Донбаса, Сирије, али и изградње „Северног тока 2“, чему се Вашингтон најоштрије противи и блокира ову иницијативу преко својих сателита у Европској унији.
У том смислу, није незапажено прошао долазак руског министра енергетике Александра Новака на форум у САД, где је имао сусрете са америчким колегом Риком Перијем и министром финансија Стивеном Мнучином, а придруживао им се и комесар за енергетику ЕУ Марош Шевчович. Тема је био управо гасовод „Северни ток 2“ и могуће америчке санкције европским компанијама које учествују у овом пројекту. Да би компромис евентуално могао да буде нађен, сведочи и конструктивна улога Русије у разговорима са земљама ОПЕК, где се у последњи час појавила сагласност за повећање производње нафте, што је био један од америчких захтева. Тиме је Москва отворено изашла у сусрет интересима Вашингтона, што би требало да резултира здравијом атмосфером на самиту Трампа и Путина. А конкретан резултат – ако разговори крену по плану – могао би да буде делимично смањење санкција према појединим руским компанијама. И боље перспективе за светски мир.

[/restrict]