Samit o energetici i svetskom miru

Susret predsednika Vladimira Putina i Donalda Trampa prilika je da se na simboličkom planu ukaže na otvorenost za dijalog i da se dve supersile približe, što bi bio prvorazredni politički događaj

Krize u Ukrajini i Siriji, kao i „mešanje“ Moskve u američke izbore, biće glavne teme predstojećeg samita predsednika SAD i Rusije Donalda Trampa i Vladimira Putina, 16. jula u Helsinkiju. Izbor je tako pao na finsku prestonicu, a prema navodima medija u igri je još bio i Beč. Simbolika glavnog grada Austrije je, možda, za nekog delovala neprimereno, jer je Beč u junu 1961. bio mesto susreta sovjetskog i američkog lidera Nikite Hruščova i Džona Kenedija, godinu i po dana pre izbijanja Kubanske krize. Sledeći samit u Beču, 1979. godine, bio je između Džimija Kartera i Leonida Brežnjeva, kada je potpisan drugi sovjetsko-američki sporazum o ograničenju strateškog naoružanja (SALT-2), čime je postavljena osnova za sve kasnije sporazume dve supersile u domenu redukcije nuklearnih potencijala (1991, 1993 i 2010. godine).
S druge strane, Helsinki je bio „mesto susreta“ Istoka i Zapada i pre više od 40 godina, kada je 1975. u ovom gradu održana čuvena Konferencija KEBS-a. Istorijski gledano, tada je Helsinki dugoročno doneo više koristi Amerikancima, ali je i SSSR izvukao određene koristi za sebe. Druga je stvar što Moskva Brežnjeva i Gorbačova nije umela da kapitalizuje nijednu priliku i trenutke američke slabosti i spremnosti na popuštanje, kojih je u to vreme bilo. Sada je lopta ponovo kod Putina, u donekle sličnim istorijskim okolnostima, kada je svet već zamoren ekonomskom i bezbednosnom krizom i novim hladnim ratom koji je u pojedinim aspektima još opasniji od prethodnog. Da li će Rusija u današnjem globalnom rasporedu snaga umeti bolje da iskoristi adute koje ima u rukama i da li će se administracija predsednika Trampa pokazati pragmatičnijom i spremnijom za postizanje kompromisa od prethodne Baraka Obame?

[restrict]

ISTORIJSKA PRILIKA Posmatračima nije promakla promena Trampove retorike u poslednje vreme. Najpre je, pre mesec dana na Samitu G7 u Kanadi, američki predsednik ukazao da je i Rusiji mesto u ovoj grupi – odakle je suspendovana nakon pripajanja Krima 2014. godine. Zatim je prošle nedelje, odgovarajući na novinarska pitanja o mogućnosti da Vašington ukine sankcije Moskvi i prizna Krim delom Rusije, odgovorio zagonetno: „Videćemo“. Naravno da ovakvi magloviti odgovori ne moraju da znače ništa, niti iz toga treba izvlačiti velike zaključke, ali već činjenica da se takva pitanja ubacuju u javni prostor daju im legitimitet i podstiču druge aktere na razmišljanje. Istovremeno, Tramp je konkretno označio teme predstojećeg samita sa Putinom, gde je jasno istakao Ukrajinu i Siriju.
Dakle, Krim, deo ukrajinske slagalice, biće na pregovaračkom stolu, uprkos tome što iz Moskve poručuju da nema trgovine statusom poluostrva. Zvanični predstavnik ruskog Ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova podvukla je sredinom juna da je „u Ruskoj Federaciji na svim nivoima rečeno, i to više puta i redovno, da je diskusija o statusu Krima zatvorena tema. Ako neko ima pitanja o statusu Krima, treba da pogleda Ustav RF“, poručila je ruska zvaničnica. U tom smislu, jasno je, Trampovo pominjanje Krima treba da posluži kao poluga da se odobrovolji Moskva, jer bilo kakvo pitanje statusa može da bude razmatrano samo u kontekstu toga da Zapad preispita svoj stav. Što se, objektivno gledano, ne može očekivati bar kada je u pitanju SAD, jer bi to onda značilo promenu američke spoljne politike iz temelja.
Zato je predstojeći samit Putina i Trampa prvenstveno prilika da se na simboličkom planu ukaže na otvorenost dve strane za dijalog i neprekinutost kontakata na najvišem nivou – uprkos tome što već skoro deset godina nije bilo bilateralne posete ruskog i američkog predsednika jednog drugome. Možda će susret u Helsinkiju biti prilika da se dve supersile bar delimično približe, što bi u današnjim globalnim okolnostima bio prvorazredni politički događaj. Ne treba zaboraviti da je poslednja bilateralna poseta SAD bila ona Dmitrija Medvedeva, 2010. godine, kada je ruski predsednik proveo tri dana u Americi, tj. u San Francisku i Vašingtonu. Još se pamte slike iz Arlingtona, predgrađa Vašingtona, gde su Medvedev i Obama svratili na hamburger.
Sledeći susret trebalo je da bude u Moskvi, najkasnije 2012. godine, ali do njega nikada nije došlo zbog nespremnosti i odlaganja Obamine administracije. Nije tajna da je Vašington bio izuzetno nezadovoljan što se Putin kandidovao 2012. i beskonačno odlaganje Obamine posete bio je jedan od načina da se ovo neslaganje izrazi. Tako padaju u vodu sve teorije o tome da se pogoršanje rusko-američkih odnosa dogodilo zbog Krima i ukrajinske krize – to se desilo mnogo ranije, između ostalog i zbog Putinovog odbijanja da posluša „savete“ iz Vašingtona u vezi s tim da li da se kandiduje na izborima ili ne. To je bilo prvorazredno mešanje SAD u unutrašnje političke procese u Rusiji i njene izbore, ali o tome zapadni analitičari radije ne govore – za razliku od ruskog mešanja, o čemu su objavljene hiljade novinskih članaka, knjiga i televizijskih emisija.

TEME KOJE JE „PROPUSTIO” OBAMA Još od 2010. red je na jednog američkog predsednika da poseti Rusiju i teško je očekivati od Vladimira Putina da bi narušio redosled, tim pre što je reciprocitet u odnosima velikih sila pravilo od koga se veoma retko odstupa. Putin je u svojstvu predsednika boravio u SAD sedam puta, ne uvek u bilateralnim posetama već i na čelu državnih delegacija koje su učestvovale u zasedanjima Generalne skupštine UN. Poslednji put to je bilo u septembru 2015, neposredno uoči početka ruske intervencije u Siriji, kada je još jednom pozvao američko rukovodstvo na zajednički nastup u borbi protiv terorizma. Najproduktivniju saradnju sa američkim liderima Putin je ostvario u kontaktima sa Džordžom Bušom Mlađim, kada su dvojica predsednika jedan drugog posećivala ne samo na zvaničnim mestima već i daleko od prestonica, na imanjima gde oni privatno borave. Ova praksa je sa dolaskom Obame otišla u prošlost, a odnosi dve zemlje u poslednjih desetak godina karakterišu se uglavnom rečima – hladni rat.
Sada je Tramp rekao da će s Putinom „razgovarati o miru“. To je još jedan retorički zaokret, a američki lider je najavio da mogućnost ukidanja sankcija zavisi od toga „kakve će korake preduzeti Rusija“. „Nameravamo da razmotrimo mnoga pitanja s Rusijom. Nameravamo da razgovaramo o Ukrajini, o Siriji, o izborima. Mi ne želimo da se bilo ko meša u naše izbore. Razgovaraćemo o dešavanjima u svetu. Razgovaraćemo o miru“, podvukao je Tramp, ali nije zaboravio da naglasi da bi na samitu mogle da budu otvorene i teme koje je „propustio“ Obama. Takva tema bi mogla da bude i rusko pripajanje Krima, jer je američki lider naglasio da je „predsednik Obama dozvolio da se to dogodi“. Tramp je posebno ukazao i na temu razoružanja u svetu. „Moguće je da ćemo uspeti da otoplimo situaciju u svetu uz pomoć Kine i Rusije. Smatram da bi bilo dobro da izgladimo odnose sa Kinom i Rusijom“, izjavio je predsednik SAD.

KONSTRUKTIVNA ULOGA RUSIJE Samit dolazi u trenutku kada to odgovara obema državama i njihovim liderima. Trampu je neophodno da konsoliduje svoju poziciju, pre svega spoljnopolitičku, u godini kada se već približava naredna predsednička kampanja u SAD. Iako je to naizgled još daleko, Tramp ne krije ambicije da osvoji još jedan mandat u Beloj kući, a protiv takvog scenarija ne bi po svemu sudeći imali ništa protiv ni u Moskvi, ni u Pekingu. S druge strane, za Putina je važan svaki susret sa zapadnim liderima, a posebno sa američkim, jer tako dodatno legitimizuje svoju spoljnu politiku, a posebno imajući u vidu pitanja Krima i Donbasa, Sirije, ali i izgradnje „Severnog toka 2“, čemu se Vašington najoštrije protivi i blokira ovu inicijativu preko svojih satelita u Evropskoj uniji.
U tom smislu, nije nezapaženo prošao dolazak ruskog ministra energetike Aleksandra Novaka na forum u SAD, gde je imao susrete sa američkim kolegom Rikom Perijem i ministrom finansija Stivenom Mnučinom, a pridruživao im se i komesar za energetiku EU Maroš Ševčovič. Tema je bio upravo gasovod „Severni tok 2“ i moguće američke sankcije evropskim kompanijama koje učestvuju u ovom projektu. Da bi kompromis eventualno mogao da bude nađen, svedoči i konstruktivna uloga Rusije u razgovorima sa zemljama OPEK, gde se u poslednji čas pojavila saglasnost za povećanje proizvodnje nafte, što je bio jedan od američkih zahteva. Time je Moskva otvoreno izašla u susret interesima Vašingtona, što bi trebalo da rezultira zdravijom atmosferom na samitu Trampa i Putina. A konkretan rezultat – ako razgovori krenu po planu – mogao bi da bude delimično smanjenje sankcija prema pojedinim ruskim kompanijama. I bolje perspektive za svetski mir.

[/restrict]