Opomena Donalda Tuska

Ima li alternative Evropskoj uniji?

Ako se i Berlinski proces, po priznanju njegovih zagovornika, nalazi u stanju raspada, šta nam to govori o nasušnoj potrebi Srbije da preispita svoje geostrateške izbore, ma šta o tome mislio predsednik Evropskog saveta Donald Tusk

Bilo je ovih dana u Londonu teškog paradoksa ispunjenog važnom opomenom, sve i ako je tu opomenu malo ko spreman da primeti a još manje da u skladu s njom i postupi. Jer je, zaboga, „Srbija napravila svoj geostrateški izbor, i nema nazad“, kako je to, posle jednog od prošlogodišnjih susreta s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, (preteći?) rekao Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, Poljak čiji je deda Jozef – eto, da i na njega uzgred podsetimo – bio vojnik Hitlerovog Vermahta.

LONDONSKI SAMIT I BERLINSKI PROCES Taj londonski paradoks, elem, ogleda se u činjenici da je u tom gradu, prestonici dakle zemlje koja upravo nastoji da se iščupa iz Evropske unije, ove nedelje održan samit svih premijera Zapadnog Balkana i nekih predstavnika Evropske unije u okviru Berlinskog procesa, čiji je pak cilj, tako je bilo zamišljeno, da „Zapadni Balkan približi Evropskoj uniji“: „Berlinski proces pokrenut je kako bi se konsolidovala i održala dinamika EU integrativnih procesa u svetlu porasta evroskepticizma.“
Sad, što se ovako nešto održava u zemlji koja postupa sasvim suprotno proklamovanim ciljevima procesa čiji je domaćin, kad se malo bolje razmisli, možda i ne spada u paradoks koliko u potpuno beščasno licemerje. Postupite, naime, onako kako vam kažemo, a ne onako kako sami postupamo… Primetiće to, uostalom, i nemački „Dojče vele“: „Kako jedna zemlja poput Velike Britanije može uopšte verodostojno prodavati prednosti evropskog kluba – koji upravo napušta?“

Da bi utisak potpune nesolidnosti samo upotpunila ostavka domaćina, dosadašnjeg šefa britanske diplomatije Borisa Džonsona. „Dojče vele“ ide i korak dalje: „Bila je to groteskna scena. U ponedeljak, na dan otvaranja samita o Zapadnom Balkanu na istoku Londona, nije bilo domaćina – britanskog šefa diplomatije. Boris Džonson imao je važnijeg posla. Ministar je nekoliko kilometara zapadnije pisao otkaz svojoj šefici, premijerki Terezi Mej.“
Ali u ovom je Džonsonovom činu sadržana i spomenuta opomena. On je, naime, ostavku podneo zbog krajnje usporenog i izrazito mučnog procesa razdruživanja Velike Britanije od Evropske unije; ne možete da izađete iako ste odlučili da izađete, uostalom, ono što je Donald Tusk rekao za Srbiju izgleda da ne važi samo za Srbiju, pa utoliko gore po nas.

Sve u svemu, kako je priznao i Florijan Biber, profesor na Univerzitetu u Gracu i član raznoraznih tink-tenkova i organizacija nadležnih za naše uvlačenje u Evropsku uniju, „Berlinski proces je u raspadu, a za to nije kriv Zapadni Balkan, nego članice EU koje u njemu prisustvuju“.

Slično će, ponovo ga citiramo, i „Dojče vele“: „Samit o Zapadnom Balkanu u Londonu prošao je u lepim rečima i bez konkretnih dogovora… Umesto osvežavajućeg povetarca s jugoistoka Evrope, u Londonu je zavladala sumorna atmosfera.“

A sve to se pak savršeno logično nadovezuje na majski, sećate se, onako gromoglasno najavljivani samit Evropske unije i Zapadnog Balkana u Sofiji, prvi takav posle 15 godina, na kome je, umesto ohrabrenja u EU integracijama u vidu konkretnih obećanja o članstvu Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji jednog lepog dana a možda i pre, „proširenje (bilo) zabranjena reč“, kako je to mnoštvo buke ni oko čega ispravno sumirao portal „Juropien Vestern Balkans“.

16 PLUS 1 A taj mučan utisak koji su mućak u Sofiji, a odmah za njim i ovaj mućak iz Londona, morali da ostave na sve evrofile u Srbiji i šire, dodatno je pojačan drugim velikim skupom koji je ovih dana održan u Sofiji.

Reč je o redovnom godišnjem sastanku u okviru inicijative za saradnju Kine sa 16 zemalja centralne i istočne Evrope (šestorka iz bivše Jugoslavije, Albanija, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska, Litvanija, Letonija i Estonija) na kome je potpisan niz sporazuma o konkretnim infrastrukturnim projektima, ekonomskoj pomoći i drugim vidovima kineskih investicija u ovaj deo sveta.

Kako je istakla kineska (državna) novinska agencija „Sinhua“, premijer Li Kećijang pozvao je u Sofiji na „produbljivanje otvorene i pragmatične saradnje“ zarad „promovisanja zajedničkog prosperiteta i razvoja“: „Sve dok insistiramo na otvorenoj saradnji, zajedničkoj koristi i rezultatima u kojima svi dobijaju, saradnja 16+1 postojano će napredovati.“

O tome, uostalom, svedoče i brojke; s prosečnim godišnjim rastom od 6,5 odsto, u poslednjih šest godina od kada se ovakvi skupovi održavaju, trgovinska razmena između Kine i ovih 16 zemalja porasla je s 40 na gotovo 70 milijardi dolara godišnje.

Pri čemu, našao je premijer Li Kećijang za shodno da napomene, „Kina nije geopolitički motivisana za promociju svoje saradnje sa državama centralne i istočne Evrope“ nego je – vraćamo se toj formuli – reč o ekonomskoj saradnji u kojoj svi dobijaju.

POVRATAK „JUŽNOM TOKU“ Svemu ovome treba dodati i vest koju je nedavno emitovao „Sputnjik“, da će 26. jula biti objavljeno ime pobednika tendera za projektovanje i izgradnju gasovoda u Bugarskoj, što nije vest važna samo Bugarskoj utoliko što ovaj gasovod treba da bude sproveden skroz do njihove granice s Turskom, to jest do gasovoda „Turski tok“. „Sputnjik“ će podsetiti i da je bugarski premijer Bojko Borisov u maju priznao ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da je Bugarska ipak zainteresovana za isporuke ruskog gasa – nakon što je, pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država i Evropske komisije, minirala gasovod „Južni tok“ – pa čak i da je, „ne sačekavši jasan odgovor iz Moskve, Borisov saopštio svojim građanima da će zemlja biti obezbeđena gasom uz pomoć ’Turskog toka’“.

A sve ovo zapravo znači da se sad vraćamo nekoliko godina unazad, odnosno da smo sve bliži svojevrsnoj reanimaciji gasovoda „Južni tok“, takoreći na mala vrata, ali tendencija je evidentna.

SVE I SVJA Nego, vratimo se ponovo Evropskoj uniji da bismo još jednim bitnim elementom upotpunili ovu priču o srpskom, rečima Donalda Tuska, geostrateškom izboru.

U nedavnom intervjuu agenciji „Fonet“, EU ambasador u Srbiji Sem Fabrici rekao je i da Srbija, „eventualnim potpisivanjem pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, neće automatski postati članica EU, napominjući da postoji ’35 poglavlja i da su dve oblasti najvažnije – normalizacija odnosa sa Prištinom i vladavina prava’“.

A nešto slično nam je, početkom ovog meseca posle sastanka s predsednikom Vučićem, poručio i EU komesar za pregovore o proširenju Johanes Han, rekavši da je „svima poznato“ da je Kosovo „otvoreno pitanje“, ali da nije i „sve i svja“ da bi Srbija napredovala na evropskom putu. „Ima još mnogo drugih pitanja“, rekao je Han, i time nam zapravo otvoreno najavio budućnost koja nam je zagarantovana ako se usudimo da potpišemo ono što se od nas traži. A to nije prijem u Evropsku uniju nego novi uslovi, još neizgovoreni ili tek nagovešteni, koji nas na tom putu tek čekaju.

I čije je krajnje ishodište uglavnom do potpuno neizvesno. Ne samo zato što je budućnost Evropske unije veoma neizvesna nego zato što nam još od Kopenhagena 1993. godine i formulisanja onih čuvenih pristupnih kriterijuma ona sama poručuje da sasvim lako može da nam se desi da ispunimo sve te kriterijume, sve uslove koji se pred nas izruče, pa da opet ne budemo primljeni, jer EU oseća da za to nema dovoljno apsorpcionog kapaciteta… Upravo je zato, uostalom, onomad u Sofiji proširenje i bilo zabranjena reč.

Kakav se zaključak, uz kakvo pitanje, iz svega ovoga neminovno nameće? Iz nepostojeće EU perspektive ispunjene teškim uslovima s jedne strane, i sve konkretnije i plodonosnije saradnje s Kinom i Rusijom na opštu korist i bez ikakvih propratnih uslova s druge strane. Zaključak je, naravno, jasan: Evropska unija dobila je očiglednu alternativu koja nam stiže s Istoka. Štaviše, ako ćemo realno, sav potencijal da se razvijemo i da eventualno zaista počnemo da živimo kao sav normalan svet danas samo odatle i može da stigne, a da je sa Zapada uopšte ikada mogao da stigne, pa, već bi stigao. A primeri Hrvatske i Rumunije, o kojima smo na ovim stranicama već pisali, pokazuju da im ni ulazak u EU ni ulazak u NATO nisu poboljšali životni standard, naprotiv.

Zbog svega ovoga, došlo je krajnje vreme da ozbiljno priupitamo, i Donalda Tuska i njegove ovdašnje sagovornike, zašto nema nazad u geostrateškom izboru koji smo tobože napravili iako nas niko ništa zapravo nije ni pitao. Pošto je argumenata u korist takvog izbora, ako ih je ikada i bilo, iz dana u dan sve manje, dok je alternativa tom izboru sve ozbiljnija, a uz to i bez propratnih teških uslova.