КАЉИНКА ИЛИ БАХ, ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Како се протеклог месеца потврдило да за музички живот Београда „по обичају, важи – све или ништа“!

Крајем јуна Београд је врио од музичких догађања. Тако је исте вечери, у суботу 23. јуна, наступио хор Црвене армије „Александров“ на отвореном, догодило се свечано затварање 13. Фестивала ране музике, а у Народном позоришту – обновљена опера Андре Шеније. У Београду све или ништа, по обичају.
Писац ових редова је по жанровском опредељењу пратио рану музику на Коларцу, велико финале двонедељног фестивала (9–23. јун). На концерту су наступили барокни оркестар и солисти – Мартино Нофери из Италије (барокна обоа), Џастин Бланд (барокна труба), чембалисти Душан Тороман и Бојана Димковић, сопрани Радослава Воргић и Зорица Павловић, контратенор Предраг Ђоковић, а дириговао је Предраг Госта. Програм је представио барокну музику у разним облицима, од Баховог Концерта за два чембала у це-молу и Оркестарске свите број три, преко Албинонија (концерт за обоу), Хендлових и Порпориних арија и Телемановог концерта за трубу. Поред примедбе да је гудачки корпус требало да буде већи, а чембала за Бахов концерт снажнијег звука (коришћене су две италијанске једномануалне копије које се обично користе за континуо), као и да је пожељно спровести одређени код облачења за чланице оркестра, остаје утисак да је концерт успешно представио пресек онога што се догађало на фестивалу. Као што је ред, Госта је представио извођаче, али и америчку покровитељку већине Гостиних активности Маргарету Макрис, која се налазила у сали. Госпођа је дискретно показала примером како се делује друштвено одговорно улажући у уметност, што би могли да следе и наши привредници.
На 13. Фестивалу ране музике су се у две седмице представили уметници из земље и иностранства, у групном и солистичком музицирању на копијама историјских инструмената, што представља главни адут активности уметничког директора Госте. Од отварања до затварања сваки од концерата, који су се одвијали у одличној акустици и занимљивој унутрашњој архитектоници Цркве Светог Петра у Македонској, пружио је не само добру музику него и пример шта се и на који начин актуелно догађа у свету ране музике. Храбро је било ставити на програм не много атрактиван концерт за две виоле да гамба (Нора Калаи и Јулија Регеш, Мађарска), са делима култног и не много познатог француског композитора Господина де Сен-Коломба, али и шест Свита за соло барокно виолончело Ј. С. Баха које је маестрално извео стални учесник фестивала Американац Андре Лорен О’Нил – он је иначе са много ентузијазма и префињене интерпретације свирао континуо током фестивала.
Многи барокни инструменти су власништво Студија за рану музику, а посебно импресионира колекција оних са клавијатурама, од неколико чембала и двоје малих оргуља, до недавно набављеног фортепиана, зачетника модерног клавира из доба класике, који је премијерно представљен у дуету Моцартових Соната за виолину и клавир (Катарина Ђорђевић, виолина и Душан Тороман). Обележено је неколико јубилеја, од 400 година од смрти Ђулија Качинија до 20 година ансамбла New Trinity Baroque. Конферансу је, по обичају, на почетку сваког концерта водио уметнички директор, који се исказао и као диригент, певач баритонског тембра, чембалиста у континуу, перкусиониста са даирама, али и у организационо-техничким пословима, јер само он зна где је добро да се поставе рефлектори… Без његове велике енергије, рада, ентузијазма и жеље да се рана музика, музичари и инструменти прикажу у најлепшем и најрепрезeнтативнијем светлу, чини се да не би било ни фестивала. Парафразирајући цитат изнад олтара у Цркви Св. Петра, на месту где су се одржавали концерти, Отвори нам врата раја, Предраг Госта је коначно широм отворио врата за улазак ране и барокне музике у музиколошки сумњичави Београд. Мало ли је.