ТВ серија „Слушкињина прича“
Друга сезона контроверзне америчке телевизијске серије „Слушкињина прича“, која је при крају премијерног приказивања широм света и налази се и у понуди ХБО-а, наставила је са разрадом дистопијског квазиорвелијанског замишљања „могуће непосредне будућности“ Америке, заправо читавог човечанства у некој неодређеној могуће је ипак сасвим блиској надолазећој реалности. Тај свет настао је из пера награђиване канадске књижевнице Маргарет Атвуд, данас осамдесетогодишњакиње, а који је она створила у истоименој књизи и први пут је објавила 1985. године. У том њеном дистопијском социјално-политичком СФ-у претерано либерални и отуда схваћен као погубно штетни амерички систем замењен је после крволочног државног удара неком врстом хришћанске теократске диктатуре тоталитарног типа у коме су у првом и најсуровијем нивоу тлачења жене и хомосексуалци. Овај идејни концепт њене књиге настао је као својеврсни револт на неопуританско преусмеравање америчког друштва од стране тадашњих владајућих републиканаца на челу са председником Реганом и његовом супругом. Откуд онда актуелно рестартовање управо овог штива за потребе производа који допире до милиона гледалаца широм света? После једне потпуно неуспеле филмске екранизације ове књиге из 1990. године и неколико позоришних адаптација, чак и по једног балета и опере, „Слушкињина прича“ је добила богатобуџетски телевизијски серијал који је освојио публику и још више критику, два „Златна глобуса“, осам „Емија“ и педесетак других награда или номинација за њих. Ништа значајно у тој футуристичкој визији неопуританског социјалног пакла за жене није измењено у односу на оригиналну наводно антирегановску причу Атвудове. Ипак њу су очигледно веома озбиљно схватили актуелни противници Трампове ере у креирању прихватљивих друштвених вредности америчког друштва. Толико да су у међувремену узбуњене најпре славне жене на својим митинзима носиле црвене костиме из серије, односно књиге Атвудове, у које су облачене сурово злостављане слушкиње – њих је повампирени теократизам претворио у сексуалне робиње за оплодњу, што је последица отроване животне средине готово потпуно обогаљеног човечанства када је реч о способности за наставак врсте. Те ретке потенцијално за оплодњу физички способне жене постале су суровим религиозним обучавањем средство за зачеће неплодних супруга владајуће елите. Изложене најсуровијим тортурама и крајње бруталним физичким и психичким казнама, оне су приморане да живе само не би ли обавиле поменуту функцију наставка врсте у одабраним јаловим фамилијама најутицајнијих политичара из врха власти.
[restrict]
Термини орвелијанског речника
Тако нешто, дакако, још није ни близу практичне реализације било где у свету. Није чак на видику ни да би се владајући, иначе на сваке начине далеко погубнији неолиберализам од оног који је наводно критиковала Атвудова пишући „Слушкињину причу“ пре три и по деценије, могао угрозити таквом врстом тоталитарног друштвеног и политичког преврата. Отуда је далеко изгледније да је осавремењивање баш ове визије „могуће будућности света“, иначе у преовлађујућим кадровима њеним, барем овим на којима се упорно инсистира у серији, изузетно сурове и напорне за гледање, могло објаснити баш обратно, не као критика било ког политичког става данас већ као застрашивање масе од било каквог напада на управо тоталитарно инсталирану идилу неолиберализма која би могла да се појави. Идеја да се он на било који начин доведе у питање мора бити толико страшна да се изједначи са апсурдним светом хришћанске диктатуре у њеном најназаднијем могућем замишљању. Све оно што су истицали ретки уздржани критичари штива Атвудове и онда, а и данас у њеном наизглед новом читању, своди се на присутност управо супротног негативног процеса демонтирања свих вредности хришћанства и њихово малициозно деструктивно карикирање кроз „страшну визију будућности“ у којој ће се, ето, кажњавати хомосексуалци и злостављати жене, а све у име хришћанства, не би ли се оправдала диктатура безбожног, нехуманог тоталитарног неолиберализма који је на светској политичкој позорници пласиран данас као прави пут у савршено светски униформисано и једино прихватљиво друштвено уређење. Јасно, у питању је перфидна замена теза терминима орвелијанског речника.
У „Слушкињиној причи“ и онда и данас злостављане жене су обучене као опатице, а мучене и дриловане од стране образовног капоа у виду главне сестре као пресликане из холивудских стереотипа о совјетским гулазима. Религија је у изопаченом огледалу стварности, по шаблону контратерминологије из Орвелових романа, представљена као средство за мучење, потпуно контролу над поданицима, у овом случају превасходно женама, а чију су деградирајућу улогу у друштву са свим казненим мерама у случају непослушности (потпуна изолација, обесправљеност и маргинализација, свођење на сексуални објект са казнама у виду каменовања, шибања и најбруталнијег убијања) и Атвудова и сценаристи серије заправо су преузели из муслиманске, а не хришћанске религије, а што, наравно, нигде није споменуто. У „Слушкињиној причи“ се води рат против хришћанства, а не муслиманске религије што је тек само по себи, мада ипак само на први поглед, занимљиво необјашњива појава. Јер неолиберални глобализам нема никаквих проблема са другим религијама јер са инсистирањем на увођењу политичко-религиозног нивелисања свих нација и сваког појединца унутар њих са сваким другим он једино има проблема са хришћанством које види као носиоца заосталих назора и фабрику задртих идеолога који би свет да уреде противно свим вредностима савремене напредне цивилизације. Иако је садистички и деградирајући однос према женама генерацијски негован и данас присутан у бројним фундаменталистичким муслиманским земљама, Атвудовој, као и ауторима ТВ серије настале по њеном штиву, као далеко бољи баук од тоталитарног теократизма у „изгледно могућем“ дистопијском развоју западне цивилизације служи хришћанство.
Тако је суштински „Слушкињина прича“ постала средство за превентивни најпре идеолошки, а онда и политички бој за нове „вредности“. То што су у међувремену, најпре између снимања прве и друге сезоне ове серије, на видело изашле гадости холивудских могула управо на плану злостављања жена, само им иде наруку иако тај смер нецивилизацијског понашања према женама није политички мотивисан, нити је инструмент државне тортуре. Улазак Трампа у Белу кућу је такође добро дошао као мотивациони фактор за хваљење далековидости атвудове и њене књиге, јер се нови председник истакао, између осталих својих иначе стално променљивих „назора“, и тиме да се наводно заложио за забрану абортуса и није се баш истакао у величању права геј комуне, односно приклонио се онима који су за ревитализацију озбиљно угрожених хришћанских вредности која се, какве ли назадности, противе гејизацији наше цивилизације. Све га је то, као човека склоног екстремним политичким ставовима и одлукама, поставило у позицију доказног материјала да би се свет из „Слушкињине приче“ врло лако могао барем у неком виду, ако не и у потпуности, материјализовати у непосредној будућности америчког друштва. Без обзира што је то апсурд и својеврсна бесмислица чак и за неко фантастично промишљање зарад занимљивости телевизијске забаве, чињеница је да је значајан број врло озбиљних људи, као и скоро комплетан гледалачки корпус, ову серију прихватио и гледа је далеко озбиљнијим очима него што се уобичајено прихвата забава посредством малих екрана.
Хулу конгломерат и његова агенда
Иначе није нимало безначајно да је „Слушкињина прича“ производ, и то један од досад наујспешнијих и из разних разлога најзначајнијих продуката америчког медијског конгломерата „Хулу“, иза кога стоји моћно удружење он-лајн огранака „Дизнија“, „Фокса“, „Ворнер-Тарнер система“ и „Ен-Би-Сијевог“ „Комкаста“, чије производе посредством сопственог претплатничког односа са конзументима преузимају и све остале моћне он-лајн продукције и сервиси укључујући и ХБО, па и наизглед њихове директне ривале као што су „Нетфликс“ и „Амазон“. У том што се тржишта тиче свеобухватном заједничком пословном подухвату „Хулу“ и дружина имају позицију политичког трендсетера и усмеривачку силу која практично нема адекватног, ако уопште има било каквог, противника. Управо су такви системи главне полуге наметања прихватања глобалистичких назора неолиберализма и скретање пажње са упозорења дезавуисаних противника којима су на челу залепљене лудачке етикете залуђеника теоријама завере на „напредне и исправне“ вредности модерног и једино прихватљивог друштва. Пошто је поменутим моћним системима за забавну едукацију маса који су кроз уједињење звано „Хулу“ пласирали свој манифест у виду „Слушкињине приче“, примарна мисија није забава већ зарада, односно њено несметано генерисање у виду непрестаног увећавања, а за шта је системски најспособнија полуга неолиберални систем вредности, оваква „забавна“ понуда сигурно неће бити усамљена. Испирање мозга у једино могућем правцу свеопштег просперитета „Хулуа“ наставиће се откривањем за такве потребе сличног пригодног штива попут „Слушкињине приче“, односно, а пошто је то главни смисао пословног удруживања поменутих компанија, преузимања од других овакве понуде и дистрибуирања кроз своје претплатничке стриминг сервисе. Изузетна је моћ овако удружених компанија које су забаву злоупотребиле зарад потурања идеја које служе у сасвим другачије сврхе од на први поглед пропагираних. Тој моћи се нико не супротставља и нико не зна или не жели да говори о томе ко заправо има највећу корист од ње. А баш таква је конституција тоталитаризма. Једино нам недостаје апокалиптично финале цивилизације какву смо до јуче препознавали као своју и једино исправну, не би ли смо ушли у дистопијску фантазију СФ романа којом нас сада плаше, а заправо све чине да до баш таквог света дођу што пре. Ко ће бити слушкиња у таквом свету, а ко господар само је реторичко питање. Заправо та подела и однос унутар ње већ постоји и сасвим добро функционише. Тим пре што његове слушкиње не само да ћуте већ, још боље, и не знају да су слушкиње. А оне које знају страхом су приморане да ћуте и примерно рецитују вредности савршеног друштва у коме углавном врло бедно, али у орвелијански прокламованој слободи и једнакости, животаре.
[/restrict]