Izmisli sluškinje da uplaše sluge

TV serija „Sluškinjina priča“

Druga sezona kontroverzne američke televizijske serije „Sluškinjina priča“, koja je pri kraju premijernog prikazivanja širom sveta i nalazi se i u ponudi HBO-a, nastavila je sa razradom distopijskog kvaziorvelijanskog zamišljanja „moguće neposredne budućnosti“ Amerike, zapravo čitavog čovečanstva u nekoj neodređenoj moguće je ipak sasvim bliskoj nadolazećoj realnosti. Taj svet nastao je iz pera nagrađivane kanadske književnice Margaret Atvud, danas osamdesetogodišnjakinje, a koji je ona stvorila u istoimenoj knjizi i prvi put je objavila 1985. godine. U tom njenom distopijskom socijalno-političkom SF-u preterano liberalni i otuda shvaćen kao pogubno štetni američki sistem zamenjen je posle krvoločnog državnog udara nekom vrstom hrišćanske teokratske diktature totalitarnog tipa u kome su u prvom i najsurovijem nivou tlačenja žene i homoseksualci. Ovaj idejni koncept njene knjige nastao je kao svojevrsni revolt na neopuritansko preusmeravanje američkog društva od strane tadašnjih vladajućih republikanaca na čelu sa predsednikom Reganom i njegovom suprugom. Otkud onda aktuelno restartovanje upravo ovog štiva za potrebe proizvoda koji dopire do miliona gledalaca širom sveta? Posle jedne potpuno neuspele filmske ekranizacije ove knjige iz 1990. godine i nekoliko pozorišnih adaptacija, čak i po jednog baleta i opere, „Sluškinjina priča“ je dobila bogatobudžetski televizijski serijal koji je osvojio publiku i još više kritiku, dva „Zlatna globusa“, osam „Emija“ i pedesetak drugih nagrada ili nominacija za njih. Ništa značajno u toj futurističkoj viziji neopuritanskog socijalnog pakla za žene nije izmenjeno u odnosu na originalnu navodno antireganovsku priču Atvudove. Ipak nju su očigledno veoma ozbiljno shvatili aktuelni protivnici Trampove ere u kreiranju prihvatljivih društvenih vrednosti američkog društva. Toliko da su u međuvremenu uzbunjene najpre slavne žene na svojim mitinzima nosile crvene kostime iz serije, odnosno knjige Atvudove, u koje su oblačene surovo zlostavljane sluškinje – njih je povampireni teokratizam pretvorio u seksualne robinje za oplodnju, što je posledica otrovane životne sredine gotovo potpuno obogaljenog čovečanstva kada je reč o sposobnosti za nastavak vrste. Te retke potencijalno za oplodnju fizički sposobne žene postale su surovim religioznim obučavanjem sredstvo za začeće neplodnih supruga vladajuće elite. Izložene najsurovijim torturama i krajnje brutalnim fizičkim i psihičkim kaznama, one su primorane da žive samo ne bi li obavile pomenutu funkciju nastavka vrste u odabranim jalovim familijama najuticajnijih političara iz vrha vlasti.

[restrict]
Termini orvelijanskog rečnika

Tako nešto, dakako, još nije ni blizu praktične realizacije bilo gde u svetu. Nije čak na vidiku ni da bi se vladajući, inače na svake načine daleko pogubniji neoliberalizam od onog koji je navodno kritikovala Atvudova pišući „Sluškinjinu priču“ pre tri i po decenije, mogao ugroziti takvom vrstom totalitarnog društvenog i političkog prevrata. Otuda je daleko izglednije da je osavremenjivanje baš ove vizije „moguće budućnosti sveta“, inače u preovlađujućim kadrovima njenim, barem ovim na kojima se uporno insistira u seriji, izuzetno surove i naporne za gledanje, moglo objasniti baš obratno, ne kao kritika bilo kog političkog stava danas već kao zastrašivanje mase od bilo kakvog napada na upravo totalitarno instaliranu idilu neoliberalizma koja bi mogla da se pojavi. Ideja da se on na bilo koji način dovede u pitanje mora biti toliko strašna da se izjednači sa apsurdnim svetom hrišćanske diktature u njenom najnazadnijem mogućem zamišljanju. Sve ono što su isticali retki uzdržani kritičari štiva Atvudove i onda, a i danas u njenom naizgled novom čitanju, svodi se na prisutnost upravo suprotnog negativnog procesa demontiranja svih vrednosti hrišćanstva i njihovo maliciozno destruktivno karikiranje kroz „strašnu viziju budućnosti“ u kojoj će se, eto, kažnjavati homoseksualci i zlostavljati žene, a sve u ime hrišćanstva, ne bi li se opravdala diktatura bezbožnog, nehumanog totalitarnog neoliberalizma koji je na svetskoj političkoj pozornici plasiran danas kao pravi put u savršeno svetski uniformisano i jedino prihvatljivo društveno uređenje. Jasno, u pitanju je perfidna zamena teza terminima orvelijanskog rečnika.
U „Sluškinjinoj priči“ i onda i danas zlostavljane žene su obučene kao opatice, a mučene i drilovane od strane obrazovnog kapoa u vidu glavne sestre kao preslikane iz holivudskih stereotipa o sovjetskim gulazima. Religija je u izopačenom ogledalu stvarnosti, po šablonu kontraterminologije iz Orvelovih romana, predstavljena kao sredstvo za mučenje, potpuno kontrolu nad podanicima, u ovom slučaju prevashodno ženama, a čiju su degradirajuću ulogu u društvu sa svim kaznenim merama u slučaju neposlušnosti (potpuna izolacija, obespravljenost i marginalizacija, svođenje na seksualni objekt sa kaznama u vidu kamenovanja, šibanja i najbrutalnijeg ubijanja) i Atvudova i scenaristi serije zapravo su preuzeli iz muslimanske, a ne hrišćanske religije, a što, naravno, nigde nije spomenuto. U „Sluškinjinoj priči“ se vodi rat protiv hrišćanstva, a ne muslimanske religije što je tek samo po sebi, mada ipak samo na prvi pogled, zanimljivo neobjašnjiva pojava. Jer neoliberalni globalizam nema nikakvih problema sa drugim religijama jer sa insistiranjem na uvođenju političko-religioznog nivelisanja svih nacija i svakog pojedinca unutar njih sa svakim drugim on jedino ima problema sa hrišćanstvom koje vidi kao nosioca zaostalih nazora i fabriku zadrtih ideologa koji bi svet da urede protivno svim vrednostima savremene napredne civilizacije. Iako je sadistički i degradirajući odnos prema ženama generacijski negovan i danas prisutan u brojnim fundamentalističkim muslimanskim zemljama, Atvudovoj, kao i autorima TV serije nastale po njenom štivu, kao daleko bolji bauk od totalitarnog teokratizma u „izgledno mogućem“ distopijskom razvoju zapadne civilizacije služi hrišćanstvo.
Tako je suštinski „Sluškinjina priča“ postala sredstvo za preventivni najpre ideološki, a onda i politički boj za nove „vrednosti“. To što su u međuvremenu, najpre između snimanja prve i druge sezone ove serije, na videlo izašle gadosti holivudskih mogula upravo na planu zlostavljanja žena, samo im ide naruku iako taj smer necivilizacijskog ponašanja prema ženama nije politički motivisan, niti je instrument državne torture. Ulazak Trampa u Belu kuću je takođe dobro došao kao motivacioni faktor za hvaljenje dalekovidosti atvudove i njene knjige, jer se novi predsednik istakao, između ostalih svojih inače stalno promenljivih „nazora“, i time da se navodno založio za zabranu abortusa i nije se baš istakao u veličanju prava gej komune, odnosno priklonio se onima koji su za revitalizaciju ozbiljno ugroženih hrišćanskih vrednosti koja se, kakve li nazadnosti, protive gejizaciji naše civilizacije. Sve ga je to, kao čoveka sklonog ekstremnim političkim stavovima i odlukama, postavilo u poziciju dokaznog materijala da bi se svet iz „Sluškinjine priče“ vrlo lako mogao barem u nekom vidu, ako ne i u potpunosti, materijalizovati u neposrednoj budućnosti američkog društva. Bez obzira što je to apsurd i svojevrsna besmislica čak i za neko fantastično promišljanje zarad zanimljivosti televizijske zabave, činjenica je da je značajan broj vrlo ozbiljnih ljudi, kao i skoro kompletan gledalački korpus, ovu seriju prihvatio i gleda je daleko ozbiljnijim očima nego što se uobičajeno prihvata zabava posredstvom malih ekrana.

Hulu konglomerat i njegova agenda

Inače nije nimalo beznačajno da je „Sluškinjina priča“ proizvod, i to jedan od dosad naujspešnijih i iz raznih razloga najznačajnijih produkata američkog medijskog konglomerata „Hulu“, iza koga stoji moćno udruženje on-lajn ogranaka „Diznija“, „Foksa“, „Vorner-Tarner sistema“ i „En-Bi-Sijevog“ „Komkasta“, čije proizvode posredstvom sopstvenog pretplatničkog odnosa sa konzumentima preuzimaju i sve ostale moćne on-lajn produkcije i servisi uključujući i HBO, pa i naizgled njihove direktne rivale kao što su „Netfliks“ i „Amazon“. U tom što se tržišta tiče sveobuhvatnom zajedničkom poslovnom poduhvatu „Hulu“ i družina imaju poziciju političkog trendsetera i usmerivačku silu koja praktično nema adekvatnog, ako uopšte ima bilo kakvog, protivnika. Upravo su takvi sistemi glavne poluge nametanja prihvatanja globalističkih nazora neoliberalizma i skretanje pažnje sa upozorenja dezavuisanih protivnika kojima su na čelu zalepljene ludačke etikete zaluđenika teorijama zavere na „napredne i ispravne“ vrednosti modernog i jedino prihvatljivog društva. Pošto je pomenutim moćnim sistemima za zabavnu edukaciju masa koji su kroz ujedinjenje zvano „Hulu“ plasirali svoj manifest u vidu „Sluškinjine priče“, primarna misija nije zabava već zarada, odnosno njeno nesmetano generisanje u vidu neprestanog uvećavanja, a za šta je sistemski najsposobnija poluga neoliberalni sistem vrednosti, ovakva „zabavna“ ponuda sigurno neće biti usamljena. Ispiranje mozga u jedino mogućem pravcu sveopšteg prosperiteta „Hulua“ nastaviće se otkrivanjem za takve potrebe sličnog prigodnog štiva poput „Sluškinjine priče“, odnosno, a pošto je to glavni smisao poslovnog udruživanja pomenutih kompanija, preuzimanja od drugih ovakve ponude i distribuiranja kroz svoje pretplatničke striming servise. Izuzetna je moć ovako udruženih kompanija koje su zabavu zloupotrebile zarad poturanja ideja koje služe u sasvim drugačije svrhe od na prvi pogled propagiranih. Toj moći se niko ne suprotstavlja i niko ne zna ili ne želi da govori o tome ko zapravo ima najveću korist od nje. A baš takva je konstitucija totalitarizma. Jedino nam nedostaje apokaliptično finale civilizacije kakvu smo do juče prepoznavali kao svoju i jedino ispravnu, ne bi li smo ušli u distopijsku fantaziju SF romana kojom nas sada plaše, a zapravo sve čine da do baš takvog sveta dođu što pre. Ko će biti sluškinja u takvom svetu, a ko gospodar samo je retoričko pitanje. Zapravo ta podela i odnos unutar nje već postoji i sasvim dobro funkcioniše. Tim pre što njegove sluškinje ne samo da ćute već, još bolje, i ne znaju da su sluškinje. A one koje znaju strahom su primorane da ćute i primerno recituju vrednosti savršenog društva u kome uglavnom vrlo bedno, ali u orvelijanski proklamovanoj slobodi i jednakosti, životare.

[/restrict]