Учитавање могућег смисла – НАПРЕДНИ ПРЕМИЈЕР У НАЗАДНОМ НАРОДУ

Питање признања друге албанске државе на Балкану, или уласка у НАТО, одвећ је озбиљно да би се одговоран државник смео ослонити на схватања и осећања маса неупућених у тајне високе политике, оптерећених митовима и легендама, Кнежевом вечером, Косовком Девојком и Обилићевим подвигом, на једној страни, а на другој ружним и непрестано подгреваним успоменама из пролећа и лета 1999. То се мора превазићи, а напредном премијеру превазилажење је радна обавеза

Пре месец дана добих писмо од др Момчила Вуксановића, председника Српског националног савјета у Подгорици, са обавештењем да наречени Савјет покреће иницијативу за поништење признања независне државе Косово. На ту је замисао г. Вуксановић дошао после изјаве садашњег црногорског премијера, дате у Приштини на Сретење 2018., да је његова Влада признала „државу“ Косово упркос противљењу 85 посто сопственог народа… Чувши то, Момчило Вуксановић је, из наивности или политичког лукавства (прво не искључује друго) помислио да се премијер каје због тешког огрешења о вољу свог народа, па је, као представник српске мањине, предложио да се грешка исправи. Почео је тражити подршку од појединаца и установа. На списку сам се нашао и ја. Десетог маја послао сам му кратак одговор:
Поштовани и драги г. Вуксановићу
Разуме се да лично, а и као председник Управног одбора
Српске књижевне задруге, подржавам Вашу иницијативу, желећи повољан и заслужен одјек у народу. Признање тзв. државе Косово је тамна сенка пала на
све што смо о Црној Гори некада знали, због чега смо је поштовали и волели.
Као писац, овај корак разумем и као знак оданости његошевској косовској мисли.
За спасавање имена и части никад није касно.
С поштовањем, Ваш ( својеручни потпис)

[restrict]

Наставак приче је занимљивији. После месец дана писмо се вратило пошиљаоцу, са назнаком да је прималац непознат. Та реч је била исписана неуредним и мрзовољним латиничким словима, што би могло значити да се прегледачи преписке тек увежбавају у том писму, као и у новоуведеној националној припадности. Писмо ми се, уз то, вратило отворено, а да не бих помислио да се то десило случајно, са унутрашње стране омотнице залепљен је листић са текстом на словеначком и енглеском језику ( obvestilo o vročitvi/ advice of receipt/ of delivery), што је, ваљда, нека врста хумора и значи да ће пошиљка бити уручена на Куково лето.
Сетих се старих лоших времена кад су ми се писма, посебно из иностранства, или губила, или су долазила отворена, са подвученим сумњивим местима. Постојале су црне листе, као и спискови сумњивих лица. Хоће ли неко писмо стићи до свога адресата, или неће, зависило је од његовог садржаја. Тиме се може објаснити тешкоћа око проналажења седишта Српског националног савјета у Подгорици. Оно непознат, пак, значи да поштар не жели да зна за дотичну особу. Може она постојати колико јој драго, то је приватна ствар, а за исправномислеће контролоре преписке то је persona ingrata , односно клеветник коначно успостављеног демократског поретка.
Ако је о демократији реч, требало би видети ко се у овом случају о њу огрешио: званичник који изјављује да је донео једну важну одлуку против мишљења и расположења осамдесет пет посто својих бирача, или представник националне мањине који предлаже да се грешка исправи, на начин предвиђен законом.
Момчило Вуксановић је, очигледно, погрешно разумео смисао премијерове изјаве. Председник владе се није жалио и кајао због кршења народне воље; он се тиме хвалио. Демос заслужује поштовање онда кад се изјашњава у складу са вољом својих мудрих руководилаца. Тада је његов глас божанска објава. У противном, на њ пада осуда Селим-везира у писму главарима и Владици:
Пучина је стока једна грдна,
добре душе кад јој ребра пучу.
Овакав презир народних маса доличи турском моћнику из 17. века, у окупираном вилајету, док данас, безочно испољен, ни у колонијалним демократијама није знак пристојности. Ниподаштавања народних тежњи има и на цивилизованом Западу, али се то тамо изводи обазривије и прикривеније. Пре десетак година Французи су се, на референдуму, изјаснили против неких мера усмерених на ограничавање националног суверенитета, што је предлагала Бриселска комисија. Ондашњи председник Републике, Саркози, није се дао збунити неповољним исходом гласања. Читаву годину дана је тражио околишни пут за усвајање одбаченог предлога да га, незнатно измењеног на саветовањима у Лисабону и Ници, протури као законски акт. И Ирци су, на референдуму, одбацили један други, пријатељски захтев Брисела. Саветовано им је да понове гласање, и да излазе на изборе све донде док не дадну задовољавајући одговор, што се на крају и догодило.
Пада у очи страх политичке класе од референдума. Кад га Додик (Змај од Босне, да не речем грмаљ из Лакташа) помене, то понегде одјекне као претња атомском бомбом. Наши усрећитељи боље од нас самих знају шта је за нас добро; вођени тим знањем су нам исцртали границе према тренутној снази и важности, и народ не треба да се у то меша. Плутарх (први век нове ере) наводи Демостена (четврти век старе) да на свету постоје три неукротиве животиње: сова, змија и народ. Плебсу свака част али нек не умишља да је свезнајућ и свемогућ.
Могло би се рећи да у говору и у твору наведеног председника Владе, поред циничне отворености, постоји и једна мера храбрости. Није шала успротивити се убедљивој већини својих бирача. Онамо надмоћно мноштво, утолико јаче што је политички неписменије, а оптерећено назадним уверењима и незнањем; овамо шачица напредних усамљеника која, самим тим што стоји на брду, више види него они у подножју. У нормалном демократском поретку овакав иступ био би ризичан за политичку каријеру. У овом случају, пресудитељ је негде другде, далеко и високо, и ризик је незнатан…Питање признања друге албанске државе на Балкану, или уласка у НАТО, одвећ је озбиљно да би се одговоран државник смео ослонити на схватања и осећања маса неупућених у тајне високе политике, оптерећених митовима и легендама, Кнежевом вечером, Косовком Девојком и Обилићевим подвигом, на једној страни, а на другој ружним и непрестано подгреваним успоменама из пролећа и лета 1999. То се мора превазићи, а напредном премијеру превазилажење је радна обавеза. Владавина народа, то је добро ако се може, а ако се не може онда ћемо како се мора. Најбољи интерес народа није увек видљив голим оком; понекад ваља деловати против његове воље а опет у његову корист.
Случај трагикомичног премијера могао би се дуго бранити и правдати а да оне, који верују у непомерљива значења неких речи, ни у шта не убедимо. Демократија је сложеница искована у колевци европске цивилизације; она значи то што значи, или не значи ништа. Дакако, има ситуација у којима умни и просвећени вођа дејствује против схватања својих бирача. Може се владати и по кодексу просвећеног апсолутизма; он тражи изабранике плаве крви, друштвену и интелектуалну елиту какву је данас, на Балкану, тешко наћи. Па и она се уздржава од омаловажавања верних јој поданика – пука, пучине, руље, гомиле, светине, простака, неотесанаца, репоња, гејака, безрепе стоке и других комплимената додељиваних „онима доље“, како их је звао доживотни и посмртни председник у мукама преминуле Југославије.
На слободним изборима потврђени изабраник народа морао би узимати у обзир осећања пучине, каква год она била. Он другог легитимитета нема. А ако већ издаје њено поверење не мора се тиме хвалисати: неукусно је, а дало је, ето, повода за покретање једне неприхватљиве иницијативе за проверу народног става, каква је дошла на ум Момчилу Вуксановићу.

[/restrict]