Učitavanje mogućeg smisla – NAPREDNI PREMIJER U NAZADNOM NARODU

Pitanje priznanja druge albanske države na Balkanu, ili ulaska u NATO, odveć je ozbiljno da bi se odgovoran državnik smeo osloniti na shvatanja i osećanja masa neupućenih u tajne visoke politike, opterećenih mitovima i legendama, Kneževom večerom, Kosovkom Devojkom i Obilićevim podvigom, na jednoj strani, a na drugoj ružnim i neprestano podgrevanim uspomenama iz proleća i leta 1999. To se mora prevazići, a naprednom premijeru prevazilaženje je radna obaveza

Pre mesec dana dobih pismo od dr Momčila Vuksanovića, predsednika Srpskog nacionalnog savjeta u Podgorici, sa obaveštenjem da narečeni Savjet pokreće inicijativu za poništenje priznanja nezavisne države Kosovo. Na tu je zamisao g. Vuksanović došao posle izjave sadašnjeg crnogorskog premijera, date u Prištini na Sretenje 2018., da je njegova Vlada priznala „državu“ Kosovo uprkos protivljenju 85 posto sopstvenog naroda… Čuvši to, Momčilo Vuksanović je, iz naivnosti ili političkog lukavstva (prvo ne isključuje drugo) pomislio da se premijer kaje zbog teškog ogrešenja o volju svog naroda, pa je, kao predstavnik srpske manjine, predložio da se greška ispravi. Počeo je tražiti podršku od pojedinaca i ustanova. Na spisku sam se našao i ja. Desetog maja poslao sam mu kratak odgovor:
Poštovani i dragi g. Vuksanoviću
Razume se da lično, a i kao predsednik Upravnog odbora
Srpske književne zadruge, podržavam Vašu inicijativu, želeći povoljan i zaslužen odjek u narodu. Priznanje tzv. države Kosovo je tamna senka pala na
sve što smo o Crnoj Gori nekada znali, zbog čega smo je poštovali i voleli.
Kao pisac, ovaj korak razumem i kao znak odanosti njegoševskoj kosovskoj misli.
Za spasavanje imena i časti nikad nije kasno.
S poštovanjem, Vaš ( svojeručni potpis)

[restrict]

Nastavak priče je zanimljiviji. Posle mesec dana pismo se vratilo pošiljaocu, sa naznakom da je primalac nepoznat. Ta reč je bila ispisana neurednim i mrzovoljnim latiničkim slovima, što bi moglo značiti da se pregledači prepiske tek uvežbavaju u tom pismu, kao i u novouvedenoj nacionalnoj pripadnosti. Pismo mi se, uz to, vratilo otvoreno, a da ne bih pomislio da se to desilo slučajno, sa unutrašnje strane omotnice zalepljen je listić sa tekstom na slovenačkom i engleskom jeziku ( obvestilo o vročitvi/ advice of receipt/ of delivery), što je, valjda, neka vrsta humora i znači da će pošiljka biti uručena na Kukovo leto.
Setih se starih loših vremena kad su mi se pisma, posebno iz inostranstva, ili gubila, ili su dolazila otvorena, sa podvučenim sumnjivim mestima. Postojale su crne liste, kao i spiskovi sumnjivih lica. Hoće li neko pismo stići do svoga adresata, ili neće, zavisilo je od njegovog sadržaja. Time se može objasniti teškoća oko pronalaženja sedišta Srpskog nacionalnog savjeta u Podgorici. Ono nepoznat, pak, znači da poštar ne želi da zna za dotičnu osobu. Može ona postojati koliko joj drago, to je privatna stvar, a za ispravnomisleće kontrolore prepiske to je persona ingrata , odnosno klevetnik konačno uspostavljenog demokratskog poretka.
Ako je o demokratiji reč, trebalo bi videti ko se u ovom slučaju o nju ogrešio: zvaničnik koji izjavljuje da je doneo jednu važnu odluku protiv mišljenja i raspoloženja osamdeset pet posto svojih birača, ili predstavnik nacionalne manjine koji predlaže da se greška ispravi, na način predviđen zakonom.
Momčilo Vuksanović je, očigledno, pogrešno razumeo smisao premijerove izjave. Predsednik vlade se nije žalio i kajao zbog kršenja narodne volje; on se time hvalio. Demos zaslužuje poštovanje onda kad se izjašnjava u skladu sa voljom svojih mudrih rukovodilaca. Tada je njegov glas božanska objava. U protivnom, na nj pada osuda Selim-vezira u pismu glavarima i Vladici:
Pučina je stoka jedna grdna,
dobre duše kad joj rebra puču.
Ovakav prezir narodnih masa doliči turskom moćniku iz 17. veka, u okupiranom vilajetu, dok danas, bezočno ispoljen, ni u kolonijalnim demokratijama nije znak pristojnosti. Nipodaštavanja narodnih težnji ima i na civilizovanom Zapadu, ali se to tamo izvodi obazrivije i prikrivenije. Pre desetak godina Francuzi su se, na referendumu, izjasnili protiv nekih mera usmerenih na ograničavanje nacionalnog suvereniteta, što je predlagala Briselska komisija. Ondašnji predsednik Republike, Sarkozi, nije se dao zbuniti nepovoljnim ishodom glasanja. Čitavu godinu dana je tražio okolišni put za usvajanje odbačenog predloga da ga, neznatno izmenjenog na savetovanjima u Lisabonu i Nici, proturi kao zakonski akt. I Irci su, na referendumu, odbacili jedan drugi, prijateljski zahtev Brisela. Savetovano im je da ponove glasanje, i da izlaze na izbore sve donde dok ne dadnu zadovoljavajući odgovor, što se na kraju i dogodilo.
Pada u oči strah političke klase od referenduma. Kad ga Dodik (Zmaj od Bosne, da ne rečem grmalj iz Laktaša) pomene, to ponegde odjekne kao pretnja atomskom bombom. Naši usrećitelji bolje od nas samih znaju šta je za nas dobro; vođeni tim znanjem su nam iscrtali granice prema trenutnoj snazi i važnosti, i narod ne treba da se u to meša. Plutarh (prvi vek nove ere) navodi Demostena (četvrti vek stare) da na svetu postoje tri neukrotive životinje: sova, zmija i narod. Plebsu svaka čast ali nek ne umišlja da je sveznajuć i svemoguć.
Moglo bi se reći da u govoru i u tvoru navedenog predsednika Vlade, pored cinične otvorenosti, postoji i jedna mera hrabrosti. Nije šala usprotiviti se ubedljivoj većini svojih birača. Onamo nadmoćno mnoštvo, utoliko jače što je politički nepismenije, a opterećeno nazadnim uverenjima i neznanjem; ovamo šačica naprednih usamljenika koja, samim tim što stoji na brdu, više vidi nego oni u podnožju. U normalnom demokratskom poretku ovakav istup bio bi rizičan za političku karijeru. U ovom slučaju, presuditelj je negde drugde, daleko i visoko, i rizik je neznatan…Pitanje priznanja druge albanske države na Balkanu, ili ulaska u NATO, odveć je ozbiljno da bi se odgovoran državnik smeo osloniti na shvatanja i osećanja masa neupućenih u tajne visoke politike, opterećenih mitovima i legendama, Kneževom večerom, Kosovkom Devojkom i Obilićevim podvigom, na jednoj strani, a na drugoj ružnim i neprestano podgrevanim uspomenama iz proleća i leta 1999. To se mora prevazići, a naprednom premijeru prevazilaženje je radna obaveza. Vladavina naroda, to je dobro ako se može, a ako se ne može onda ćemo kako se mora. Najbolji interes naroda nije uvek vidljiv golim okom; ponekad valja delovati protiv njegove volje a opet u njegovu korist.
Slučaj tragikomičnog premijera mogao bi se dugo braniti i pravdati a da one, koji veruju u nepomerljiva značenja nekih reči, ni u šta ne ubedimo. Demokratija je složenica iskovana u kolevci evropske civilizacije; ona znači to što znači, ili ne znači ništa. Dakako, ima situacija u kojima umni i prosvećeni vođa dejstvuje protiv shvatanja svojih birača. Može se vladati i po kodeksu prosvećenog apsolutizma; on traži izabranike plave krvi, društvenu i intelektualnu elitu kakvu je danas, na Balkanu, teško naći. Pa i ona se uzdržava od omalovažavanja vernih joj podanika – puka, pučine, rulje, gomile, svetine, prostaka, neotesanaca, reponja, gejaka, bezrepe stoke i drugih komplimenata dodeljivanih „onima dolje“, kako ih je zvao doživotni i posmrtni predsednik u mukama preminule Jugoslavije.
Na slobodnim izborima potvrđeni izabranik naroda morao bi uzimati u obzir osećanja pučine, kakva god ona bila. On drugog legitimiteta nema. A ako već izdaje njeno poverenje ne mora se time hvalisati: neukusno je, a dalo je, eto, povoda za pokretanje jedne neprihvatljive inicijative za proveru narodnog stava, kakva je došla na um Momčilu Vuksanoviću.

[/restrict]