РАСПАД ИЛИ НЕЗАВИСНОСТ

Европска спољна политика, која се до сада заснивала на „трансатлантском партнерству“ и на „мултилатерализму“, налази се или у слепој улици или на свом крају. Ангела Меркел је америчку одлуку да уведе царине на увоз челика и алуминијума назвала „незаконитом“. Председник Европске комисије Жан Клод Јункер најавио је одлучне контрамере које ће ускоро увести ЕУ. Француска влада је саопштила да се унутар ЕУ ради на „чврстом и јединственом одговору“, али да не жели да преговара „док јој је пиштољ уперен у главу“

Ситуација на глобалној политичкој сцени постала је много јаснија после самита Г7, одржаног током прошлог викенда у Канади, у градићу Ла Малбе: политичко јединство Запада више не постоји. Догађај је већ окарактерисан као „дебакл“ и „историјски фијаско“. О томе за ревију Атлантик извештава Дејвид Фрам: „Још у суботу послеподне (9. јуна) сви учесници конференције сматрали су да је фасада западног јединства преживела још један дан и још један самит“. Потом је, наводно, само једна серија твитова америчког председника успела да разори западно јединство или само његов „крхки привид“. Г7 се преко ноћи, констатује Си-Ен -Ен, претворио у „Г6+1“. На једној страни су остале САД, предвођене арогантним Трампом, на другој збуњена и преплашена Европа. Или би убудуће требало говорити о „Г5+2“, будући да је италијански премијер подржао Трампов предлог о повратку Русије у овај формат? Трамп је, закључује Фрам, пошао у свој рат против демократија, „злостављајући пријатеље и савезнике“.

[restrict]
Један у низу сасвим скорашњих догађаја који су разоткрили жалосно стање „политичке Европе“ била је церемонија у Ахену. „Свет је у нереду“, извештава о том догађају Михаел Брекер за РП. „У Ахену се окупља `политичка Европа`. Француски председник Макрон добија награду `Карло Велики`, као`носилац наде` за нову Европу“.
Француски председник, стежући песнице, држи говор у крунској сали Градске већнице о својој „визији Европе за наредних 30 година“, за који је награђен снажним аплаузом. У том аплаузу, у ентузијазму којим се посвуда дочекује Макрон, баш као и у његовој „визији Европе“, има нешто лажно, лоше одглумљено и издекламовано наизуст. Неподељена пажња се потом усмерава ка Меркеловој, која није политичар великих одлука а ни великих речи. Њен дуги говор је, упркос тежини тренутка, чиновнички сувопаран, скоро досадан. Све у свему, одлука о будућности Европе поново је одложена, и то на неко неодређено време. Говор немачке канцеларке ипак садржи једну реченицу коју су сместа пренеле светске агенције: „Прошло је време када смо могли да рачунамо да ће нас САД штитити“. Међутим, Меркелова не изгледа нимало одлучно када поручује да „Европа треба да преузме сопствену судбину у своје руке“. Ове речи већ је изговорила тачно годину дана раније, на једном предизборном скупу у Минхену. Европска будућност данас није нимало извеснија него што је била тада.
И место и прилика коју су Макрон и Меркелова изабрали да говоре о будућности Европе имају богату симболику: Ахен је био престоница Франачког царства које је обухватало данашњу Немачку и Француску, а Карло Велики први цар у Западној Европи после пада Западног римског царства. Називан је и „оцем Европе“ – Pater Europae, и „ујединитељем Запада“. Европа је тада имала свој империјални оквир, а западним Европљанима је пошло за руком да, бар на неко време, остваре политичко јединство. То јединство је, како је тврдио Романо Проди, после пада царства „изгубљено и никад није поново нађено“.

Немачка или америчка Европа

Макрон и Меркелова су две кључне политичке фигуре од којих се данас очекује да дефинишу политичку будућност Европе. Макрон себе радо представља као занесењака, идеалисту без остатка посвећеног будућности континента, а своју „визију Европе“ као утопију – „утопију која може постати стварност“.
Меркелова је, напротив, прагматик, реалиста који је дуго година, гвозденом песницом, фактички владаo Европском унијом. Ригидно наметање „програма штедње“ земљама чланицама учинило ју је омраженом у већем делу Европе. Њу стејтсмен ју је назвао „најопаснијим немачким вођом после Хитлера“, а демонстранти у Атини су спаљивали лутке Меркелове одевене у нацистичку униформу. Али њена звезда је сада на заласку. У свом четвртом мандату, она се суочава са снажном опозицијом, у Немачкој и унутар Уније, где се њени савезници могу избројати на прсте једне руке. И сама ЕУ је данас осамљена, и све осамљенија на спољнополитичком плану. До сада се спољна политика ЕУ заснивала на „мултилатерализму“ и на „трансатлантском партнерству“. У пракси, то је значило готово безусловну послушност Вашингтону и интересима САД. Одговорност за то, више него други, сноси немачка канцеларка. „Меркелова је амерички пројекат“, тврди руски политиколог Валериј Коровин, „заробљеник веома ригидних друштвених стереотипа који су важили у време кад се она појавила као политичар“.
Термин „мултилатерализам“, који се користи у званичним документима ЕУ посвећеним спољној политици и безбедности, означава тежњу за „уједињеним светом“ – светом уједињеним под западном доминацијом. Такав Запад чине две „стране“ (а не два засебна пола): САД, као његова авангарда и његов стварни центар, и Европа као његова периферија, можда богата али ипак периферија, која је у основи принуђена да га следи. Обе „стране“, као лице и наличје, уједињују исте „заједничке вредности“ – идеали и идеје које деле њихове глобалистичке елите.
С доласком Доналда Трампа на власт ова ситуација се из корена мења. Америка креће путем „новог унилатерализма“, „унилатерализма на Трампов начин“. Приоритет више нису „интереси и вредности Запада“, а ни сумњиве идеолошке конструкције глобализма, већ сасвим опипљиви економски интереси САД као светске суперсиле. У ЕУ ова порука није схваћена на време, а ни на одговарајући начин. Отуда позиви из Брисела новој америчкој администрацији да САД и убудуће „штите Европу“.

Шамар у лице Европи

И Макрон и Меркелова су током априла, у размаку од само неколико дана, посетили Вашингтон. Обе посете имале су исти циљ: очувати, и то по сваку цену, „политичко јединство Запада“. Шта Трамп мисли о томе показао је само неколико дана касније, одлуком да САД, супротно жељама и интересима европских савезника, једнострано иступе из нуклеарног споразума с Ираном.
„Понижавајући неуспех“ европских државника, пише Џефри Сакс, „да убеде Трампа да не иступи из Заједничког свеобухватног акционог плана (JCPOA) са Ираном могао је да се предвиди“. Према Саксу, објашњење за то спада у домен психопатологије: Трамп једноставно „ужива у понижавању европских лидера“, „њихово копрцање је његов тријумф“. Ако је Саксово опажање тачно, овом „садистичком пориву“ одговара мазохистички комплекс европских либералних елита. „Највећи изазов Европе“, закључује Џефри Сакс, „није правни, па чак ни геополитички. Он је психолошки. Европски лидери се понашају као да Америку и даље занима трансатлантско савезништво заједничких интереса, вредности и приступа. Нажалост, то више није случај.“ „Трансатлантско савезништво заједничких интереса и вредности“ овде треба читати као „уједињујућу идеологију глобализма“.
У ствари, како уочава Финијан Канингем, америчка рукавица није бачена само у лице Ирану, него, у првом реду, Европи: „Амерички председник је убо прстом у око своје европске савезнике… Напуштање нуклеарног споразума је само још један шамар у лице у низу америчких шамара Европи“. За Европу је коначно наступио тренутак истине: „Сада је Европа принуђена да бира између вазалства или независности“.
„Запад који смо познавали више не постоји“, констатовао је са резигнацијом Клаус Бринкбаумер у уводнику немачког Шпигла. „Сада је питање да ли ће трансатлантска сарадња уопште постојати“. Остатак његовог коментара заправо је ламент, јадиковка с призвуком мелодраме.
Кратак и једноставан одговор на постављено питање гласи: „Трансатлантска сарадња убудуће неће постојати!“ Вест је изазвала тиху констернацију на састанку старијих уредника Шпигла, који се одржава редовно сваке среде, у 11:30 преподне. У ваздуху је лебдело неизговорено питање „Шта сада?“ „Ретко кад је било онако тихо као током овог састанка.“

Трансатлантски савез је мртав

Заиста, „шта сада?“, пита се и Американац Џејмс Трауб на страницама часописа Форин полиси, у својеврсном некрологу „трансатлантском партнерству“, објављеном под ефектним насловом Почивај у миру, трансатлантски савезу (1945-2018):
„Атлантски савез, изграђен да заустави Совјетски Савез после Другог светског рата, почео је да умире чим је Хладни рат био завршен. Оно што га је још држало у животу током последње три деценије била је мање стратешка нужност а више конвергенција вредности – вредности либералног послератног поретка. Сада је старији партнер у овом савезу изгубио интерес за то. Алијанса је већ била леш, али Доналд Трамп је закуцао последњи ексер у сандук када је одлучио да се повуче из нуклеарног споразума са Ираном“.
Шта ће се дешавати у будућности између дојучерашњих западних савезника? „Сједињене Државе ће посртати од кризе до кризе, али ће се Европа суочити са много егзистенцијалнијим питањима: она је протерана из врта – а то је веома болно – кога је чувала америчка војна и дипломатска моћ, и сада мора да изгради свој нови дом. Европске дипломате, бивше дипломате и научници с којим сам разговарао протеклих дана се у томе слажу. Али они нису сигурни да је Европа на висини тог задатка.“
Судећи по изјавама европских дужносника и реакцијама медија – Европљани не само да нису на висини задатка, већ нису свесни чак ни размера опасности која се надвија над Европом. Према Шпиглу, то је само „привремени крај“, који ће трајати само док Доналд Трамп станује у Белој кући. Француски амбасадор у Уједињеним нацијама Франсоа Делатр је опрезнији: нови амерички председник (после Трампа) можда би могао обновити мултилатерализам. „Али ја се бојим да је (америчко) повлачење (из Европе) трајно. Раздвајање је почело под председником Трампом, али ће оно вероватно трајати и после њега.“
У стварности, Америка никад и није била заштитница Европе. О томе сведочи чињеница да је Европа и данас окупирана од стране САД и да је војно и политички контролисана од структура попут Атлантског војног савеза. Званично, НАТО је основан ради „обуздавања совјетске претње“. Незванично, ова Алијанса је основана „ради опстанка и процвата Америке, обезбеђивања њених конкретних економских и (гео)политичких интереса, а не у циљу заштите њених западноевропских савезника“. У том поретку, НАТО је имао улогу „институционалног цемента `атлантске цивилизације`“, чија је стварна сврха била да учврсти „унутрашњу кохезију међу западним савезницима… НАТО алијанса је представљала институционални оквир таквог Запада и његову врховну војну и политичку структуру“ (Дмитриј Мињин), са једним јединим циљем: да осигура америчке инвестиције и америчку хегемонију у Европи.
У том поретку, према лаконском опажању једног америчког генерала изреченом пре тридесетак година, Европа је представљала „економског џина, политичког патуљка и војног црва“. А тако је и данас.

Тихи бес уједињује Европу

Слично Северноатлантском војном савезу, ни Европску унију нису стварали Европљани, већ је она грађена под будним надзором САД и искључиво по мери америчких интереса. Европске политичке елите и европске институције једноставно нису спремне за мултиполарни свет у коме би ЕУ играла улогу независног геополитичког пола – силе чији се интереси разликују од интереса Вашингтона. Европски лидери и данас говоре о мултилатерализму, баш као у време када је Запад био уједињен пред заједничким непријатељем. Зато ЕУ „наставља да промовише мултилатерализам као алат за спасавање глобализма у тренутку кад америчка доминација посрће“ (Леонид Савин). То је онај еденски, рајски „врт“ за либералне европске елите о коме говори Трауб, из кога их је, наводно, изгнао Доналд Трамп.
Минхенски зидојче цајтунг помиње „бес против Трампа који уједињује Европу“ и „страх да је то крај стратешког савезништва са Америком“. Франкфуртер алгемајне цајтунг само немоћно констатује да „Запад стоји пред реалном претњом распада“. Према већ поменутом Шпиглу, „тријумфалистички антиамериканизам сада је подједнако опасан као и послушност“. Тек на крају текста Бринкбаумер, и то стидљиво, помиње некакав „отпор“: „Паметан отпор је нужан, колико год то тужно и апсурдно звучало. Отпор Америци.“
Укратко, како примећује дописник РТС-а из Беча Весна Кнежевић, „сви медији спомињу `тихи бес` у ком се лидери ЕУ окупљају ових дана“. „Према првој реакцији немачке канцеларке Ангеле Меркел, не би се рекло да Унија има јасну идеју шта даље… То је само доказ да ЕУ схвата како је сатерана уза зид, и ништа више.“
Према уреднику магазина Цуерст Мануелу Оксенрајтеру, немачке политичке вође сада се налазе у стању тихог шока: „Проблем немачког политичког руководства је у томе што они нису спремни да у САД виде оно што оне заиста јесу: другу државу, која је веома далеко од Немачке, са којом се ми заправо такмичимо. Они виде Вашингтон као Великог брата, лидера, гаранта `заједничких либералних вредности`. Са Трампом је изненада у Белу кућу ушао пословни човек који је отворено објавио да је Америка на првом месту (`America first`). Берлин се нашао у шоку. Берлин жели `либералну дадиљу` која влада у Вашингтону, даје неке смернице и говори савезницима шта да раде – и шта да не раде. Да они брину о нама.“

Европа више није геостратешки центар

Констатације о смрти „трансатлантског партнерства“ биле би можда претеране, сматра Џејмс Трауб, када би „проблем заиста био само Трамп“. Проблем је, међутим, неупоредиво дубљи: „Заправо, Европа је престала да буде светски геостратешки центар када је нестала совјетска претња“. После 11. септембра, САД се готово опсесивно фокусирају на Блиски исток. Али већ током Обаминог мандата „стварни интереси САД се усмеравају ка Пацифику, ка Источнопацифичком региону“. Европа за САД престаје да буде привилеговани савезник и постаје баласт и економски конкурент.
Из тих разлога, у грчевитом настојању да спаси сопствену економију, Америка намеће санкције и економске ратове и непријатељима и „савезницима“. Иран је само последњи пример у низу. Године 2014. Немачка је кратковидо прихватила ултиматум Вашингтона и прогласила антируске санкције, што ју је коштало на десетине милијарди долара годишње. Гађајући Русију, САД су у ствари гађале Европу.
Главни сукоб, како уочава Златко Диздаревић, стога је онај који се сада води између Америке и Европе: „Трамп и његови ментори таквој Европи сада су кобајаги поводом Ирана отворено поднијели нож под грло уцјењујући је хладним саопштењем `болтоноваца` и сличних да санкције злочиначком Техерану неће ни случајно заобићи и све европске банке, економију и њихов бизнис, ако се само дрзну да се не повинују пресуди из Вашингтона.“

Отворена или тиха издаја Европе

„Површно гледано“, додаје Весна Кнежевић, „дилема ЕУ је или `покрет отпора`, или подвити реп па се у `тихом бесу` вратити у Трампов табор, где ће им сваки дан бити нов, занимљив, пун изазова импулсивне политике једине глобалне суперсиле.“
Постоји, додуше, и трећа могућност. Али таква перспектива остаје ван моћи поимања европских политичких елита. „Немачка је једина земља“, сматра Весна Кнежевић, „а у њој канцеларка Ангела Меркел једина особа, која поседује довољно и институционалне и неформалне власти да са Русијом отвори нови циклус односа… Ангела Меркел поново излази на испит историје. Импресивно је колико је последњих неколико година полагала тај испит, ексклузивно састављен само за једну особу, за лидера тренутно најмоћније земље ЕУ. Излазила, и сваки пут падала.“
Уследио је сусрет Меркелове с Путином у Сочију, на који је немачка канцеларка отишла празних руку, „с дугом листом питања, може се рећи молби“ (Шпигл). Министар спољних послова Хајко Мас се у Москви сусрео са руским колегом Лавровим, али је тамо, како примећује Велт, „дочекан хладно“.
Европско политичко јединство и европска солидарност су се до сада сламали и пред много безазленијим изазовима. Земљама чланицама ЕУ преостаје да ћутке, једна по једна, прихватају америчке ултиматуме – све до коначног слома илузије политичког јединства. И то је фактор на који рачуна нова администрација. Дилема је, укратко, отворена или тиха издаја Европе.
Пољска се, судећи према изјавама високих владиних званичника, подршком САД а не Бриселу у спору око Ирана одлучила на отворену издају Европе. Томе у прилог говори и понуда пољског премијера Матеуша Моравјецког да заступа америчке интересе у улози „неформалног посредника“ између Америке и европских земаља.
Реч је, у ствари, како закључује Златко Диздаревић, о кључном питању не само политичке будућности Европе. Европске политичке вође стоје пред веома једноставним избором: „Или уз велике финансијске жртве сачувати кичму, достојанство и просперитетну будућност, или се заковати дугорочно у вазалски па и понижавајући однос с несагледивим посљедицама, економским, политичким, културолошким, безбједносним, темељно цивилизацијским…“

[/restrict]