RASPAD ILI NEZAVISNOST

Evropska spoljna politika, koja se do sada zasnivala na „transatlantskom partnerstvu“ i na „multilateralizmu“, nalazi se ili u slepoj ulici ili na svom kraju. Angela Merkel je američku odluku da uvede carine na uvoz čelika i aluminijuma nazvala „nezakonitom“. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker najavio je odlučne kontramere koje će uskoro uvesti EU. Francuska vlada je saopštila da se unutar EU radi na „čvrstom i jedinstvenom odgovoru“, ali da ne želi da pregovara „dok joj je pištolj uperen u glavu“

Situacija na globalnoj političkoj sceni postala je mnogo jasnija posle samita G7, održanog tokom prošlog vikenda u Kanadi, u gradiću La Malbe: političko jedinstvo Zapada više ne postoji. Događaj je već okarakterisan kao „debakl“ i „istorijski fijasko“. O tome za reviju Atlantik izveštava Dejvid Fram: „Još u subotu poslepodne (9. juna) svi učesnici konferencije smatrali su da je fasada zapadnog jedinstva preživela još jedan dan i još jedan samit“. Potom je, navodno, samo jedna serija tvitova američkog predsednika uspela da razori zapadno jedinstvo ili samo njegov „krhki privid“. G7 se preko noći, konstatuje Si-En -En, pretvorio u „G6+1“. Na jednoj strani su ostale SAD, predvođene arogantnim Trampom, na drugoj zbunjena i preplašena Evropa. Ili bi ubuduće trebalo govoriti o „G5+2“, budući da je italijanski premijer podržao Trampov predlog o povratku Rusije u ovaj format? Tramp je, zaključuje Fram, pošao u svoj rat protiv demokratija, „zlostavljajući prijatelje i saveznike“.

[restrict]
Jedan u nizu sasvim skorašnjih događaja koji su razotkrili žalosno stanje „političke Evrope“ bila je ceremonija u Ahenu. „Svet je u neredu“, izveštava o tom događaju Mihael Breker za RP. „U Ahenu se okuplja `politička Evropa`. Francuski predsednik Makron dobija nagradu `Karlo Veliki`, kao`nosilac nade` za novu Evropu“.
Francuski predsednik, stežući pesnice, drži govor u krunskoj sali Gradske većnice o svojoj „viziji Evrope za narednih 30 godina“, za koji je nagrađen snažnim aplauzom. U tom aplauzu, u entuzijazmu kojim se posvuda dočekuje Makron, baš kao i u njegovoj „viziji Evrope“, ima nešto lažno, loše odglumljeno i izdeklamovano naizust. Nepodeljena pažnja se potom usmerava ka Merkelovoj, koja nije političar velikih odluka a ni velikih reči. Njen dugi govor je, uprkos težini trenutka, činovnički suvoparan, skoro dosadan. Sve u svemu, odluka o budućnosti Evrope ponovo je odložena, i to na neko neodređeno vreme. Govor nemačke kancelarke ipak sadrži jednu rečenicu koju su smesta prenele svetske agencije: „Prošlo je vreme kada smo mogli da računamo da će nas SAD štititi“. Međutim, Merkelova ne izgleda nimalo odlučno kada poručuje da „Evropa treba da preuzme sopstvenu sudbinu u svoje ruke“. Ove reči već je izgovorila tačno godinu dana ranije, na jednom predizbornom skupu u Minhenu. Evropska budućnost danas nije nimalo izvesnija nego što je bila tada.
I mesto i prilika koju su Makron i Merkelova izabrali da govore o budućnosti Evrope imaju bogatu simboliku: Ahen je bio prestonica Franačkog carstva koje je obuhvatalo današnju Nemačku i Francusku, a Karlo Veliki prvi car u Zapadnoj Evropi posle pada Zapadnog rimskog carstva. Nazivan je i „ocem Evrope“ – Pater Europae, i „ujediniteljem Zapada“. Evropa je tada imala svoj imperijalni okvir, a zapadnim Evropljanima je pošlo za rukom da, bar na neko vreme, ostvare političko jedinstvo. To jedinstvo je, kako je tvrdio Romano Prodi, posle pada carstva „izgubljeno i nikad nije ponovo nađeno“.

Nemačka ili američka Evropa

Makron i Merkelova su dve ključne političke figure od kojih se danas očekuje da definišu političku budućnost Evrope. Makron sebe rado predstavlja kao zanesenjaka, idealistu bez ostatka posvećenog budućnosti kontinenta, a svoju „viziju Evrope“ kao utopiju – „utopiju koja može postati stvarnost“.
Merkelova je, naprotiv, pragmatik, realista koji je dugo godina, gvozdenom pesnicom, faktički vladao Evropskom unijom. Rigidno nametanje „programa štednje“ zemljama članicama učinilo ju je omraženom u većem delu Evrope. Nju stejtsmen ju je nazvao „najopasnijim nemačkim vođom posle Hitlera“, a demonstranti u Atini su spaljivali lutke Merkelove odevene u nacističku uniformu. Ali njena zvezda je sada na zalasku. U svom četvrtom mandatu, ona se suočava sa snažnom opozicijom, u Nemačkoj i unutar Unije, gde se njeni saveznici mogu izbrojati na prste jedne ruke. I sama EU je danas osamljena, i sve osamljenija na spoljnopolitičkom planu. Do sada se spoljna politika EU zasnivala na „multilateralizmu“ i na „transatlantskom partnerstvu“. U praksi, to je značilo gotovo bezuslovnu poslušnost Vašingtonu i interesima SAD. Odgovornost za to, više nego drugi, snosi nemačka kancelarka. „Merkelova je američki projekat“, tvrdi ruski politikolog Valerij Korovin, „zarobljenik veoma rigidnih društvenih stereotipa koji su važili u vreme kad se ona pojavila kao političar“.
Termin „multilateralizam“, koji se koristi u zvaničnim dokumentima EU posvećenim spoljnoj politici i bezbednosti, označava težnju za „ujedinjenim svetom“ – svetom ujedinjenim pod zapadnom dominacijom. Takav Zapad čine dve „strane“ (a ne dva zasebna pola): SAD, kao njegova avangarda i njegov stvarni centar, i Evropa kao njegova periferija, možda bogata ali ipak periferija, koja je u osnovi prinuđena da ga sledi. Obe „strane“, kao lice i naličje, ujedinjuju iste „zajedničke vrednosti“ – ideali i ideje koje dele njihove globalističke elite.
S dolaskom Donalda Trampa na vlast ova situacija se iz korena menja. Amerika kreće putem „novog unilateralizma“, „unilateralizma na Trampov način“. Prioritet više nisu „interesi i vrednosti Zapada“, a ni sumnjive ideološke konstrukcije globalizma, već sasvim opipljivi ekonomski interesi SAD kao svetske supersile. U EU ova poruka nije shvaćena na vreme, a ni na odgovarajući način. Otuda pozivi iz Brisela novoj američkoj administraciji da SAD i ubuduće „štite Evropu“.

Šamar u lice Evropi

I Makron i Merkelova su tokom aprila, u razmaku od samo nekoliko dana, posetili Vašington. Obe posete imale su isti cilj: očuvati, i to po svaku cenu, „političko jedinstvo Zapada“. Šta Tramp misli o tome pokazao je samo nekoliko dana kasnije, odlukom da SAD, suprotno željama i interesima evropskih saveznika, jednostrano istupe iz nuklearnog sporazuma s Iranom.
„Ponižavajući neuspeh“ evropskih državnika, piše Džefri Saks, „da ubede Trampa da ne istupi iz Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana (JCPOA) sa Iranom mogao je da se predvidi“. Prema Saksu, objašnjenje za to spada u domen psihopatologije: Tramp jednostavno „uživa u ponižavanju evropskih lidera“, „njihovo koprcanje je njegov trijumf“. Ako je Saksovo opažanje tačno, ovom „sadističkom porivu“ odgovara mazohistički kompleks evropskih liberalnih elita. „Najveći izazov Evrope“, zaključuje Džefri Saks, „nije pravni, pa čak ni geopolitički. On je psihološki. Evropski lideri se ponašaju kao da Ameriku i dalje zanima transatlantsko savezništvo zajedničkih interesa, vrednosti i pristupa. Nažalost, to više nije slučaj.“ „Transatlantsko savezništvo zajedničkih interesa i vrednosti“ ovde treba čitati kao „ujedinjujuću ideologiju globalizma“.
U stvari, kako uočava Finijan Kaningem, američka rukavica nije bačena samo u lice Iranu, nego, u prvom redu, Evropi: „Američki predsednik je ubo prstom u oko svoje evropske saveznike… Napuštanje nuklearnog sporazuma je samo još jedan šamar u lice u nizu američkih šamara Evropi“. Za Evropu je konačno nastupio trenutak istine: „Sada je Evropa prinuđena da bira između vazalstva ili nezavisnosti“.
„Zapad koji smo poznavali više ne postoji“, konstatovao je sa rezignacijom Klaus Brinkbaumer u uvodniku nemačkog Špigla. „Sada je pitanje da li će transatlantska saradnja uopšte postojati“. Ostatak njegovog komentara zapravo je lament, jadikovka s prizvukom melodrame.
Kratak i jednostavan odgovor na postavljeno pitanje glasi: „Transatlantska saradnja ubuduće neće postojati!“ Vest je izazvala tihu konsternaciju na sastanku starijih urednika Špigla, koji se održava redovno svake srede, u 11:30 prepodne. U vazduhu je lebdelo neizgovoreno pitanje „Šta sada?“ „Retko kad je bilo onako tiho kao tokom ovog sastanka.“

Transatlantski savez je mrtav

Zaista, „šta sada?“, pita se i Amerikanac Džejms Traub na stranicama časopisa Forin polisi, u svojevrsnom nekrologu „transatlantskom partnerstvu“, objavljenom pod efektnim naslovom Počivaj u miru, transatlantski savezu (1945-2018):
„Atlantski savez, izgrađen da zaustavi Sovjetski Savez posle Drugog svetskog rata, počeo je da umire čim je Hladni rat bio završen. Ono što ga je još držalo u životu tokom poslednje tri decenije bila je manje strateška nužnost a više konvergencija vrednosti – vrednosti liberalnog posleratnog poretka. Sada je stariji partner u ovom savezu izgubio interes za to. Alijansa je već bila leš, ali Donald Tramp je zakucao poslednji ekser u sanduk kada je odlučio da se povuče iz nuklearnog sporazuma sa Iranom“.
Šta će se dešavati u budućnosti između dojučerašnjih zapadnih saveznika? „Sjedinjene Države će posrtati od krize do krize, ali će se Evropa suočiti sa mnogo egzistencijalnijim pitanjima: ona je proterana iz vrta – a to je veoma bolno – koga je čuvala američka vojna i diplomatska moć, i sada mora da izgradi svoj novi dom. Evropske diplomate, bivše diplomate i naučnici s kojim sam razgovarao proteklih dana se u tome slažu. Ali oni nisu sigurni da je Evropa na visini tog zadatka.“
Sudeći po izjavama evropskih dužnosnika i reakcijama medija – Evropljani ne samo da nisu na visini zadatka, već nisu svesni čak ni razmera opasnosti koja se nadvija nad Evropom. Prema Špiglu, to je samo „privremeni kraj“, koji će trajati samo dok Donald Tramp stanuje u Beloj kući. Francuski ambasador u Ujedinjenim nacijama Fransoa Delatr je oprezniji: novi američki predsednik (posle Trampa) možda bi mogao obnoviti multilateralizam. „Ali ja se bojim da je (američko) povlačenje (iz Evrope) trajno. Razdvajanje je počelo pod predsednikom Trampom, ali će ono verovatno trajati i posle njega.“
U stvarnosti, Amerika nikad i nije bila zaštitnica Evrope. O tome svedoči činjenica da je Evropa i danas okupirana od strane SAD i da je vojno i politički kontrolisana od struktura poput Atlantskog vojnog saveza. Zvanično, NATO je osnovan radi „obuzdavanja sovjetske pretnje“. Nezvanično, ova Alijansa je osnovana „radi opstanka i procvata Amerike, obezbeđivanja njenih konkretnih ekonomskih i (geo)političkih interesa, a ne u cilju zaštite njenih zapadnoevropskih saveznika“. U tom poretku, NATO je imao ulogu „institucionalnog cementa `atlantske civilizacije`“, čija je stvarna svrha bila da učvrsti „unutrašnju koheziju među zapadnim saveznicima… NATO alijansa je predstavljala institucionalni okvir takvog Zapada i njegovu vrhovnu vojnu i političku strukturu“ (Dmitrij Minjin), sa jednim jedinim ciljem: da osigura američke investicije i američku hegemoniju u Evropi.
U tom poretku, prema lakonskom opažanju jednog američkog generala izrečenom pre tridesetak godina, Evropa je predstavljala „ekonomskog džina, političkog patuljka i vojnog crva“. A tako je i danas.

Tihi bes ujedinjuje Evropu

Slično Severnoatlantskom vojnom savezu, ni Evropsku uniju nisu stvarali Evropljani, već je ona građena pod budnim nadzorom SAD i isključivo po meri američkih interesa. Evropske političke elite i evropske institucije jednostavno nisu spremne za multipolarni svet u kome bi EU igrala ulogu nezavisnog geopolitičkog pola – sile čiji se interesi razlikuju od interesa Vašingtona. Evropski lideri i danas govore o multilateralizmu, baš kao u vreme kada je Zapad bio ujedinjen pred zajedničkim neprijateljem. Zato EU „nastavlja da promoviše multilateralizam kao alat za spasavanje globalizma u trenutku kad američka dominacija posrće“ (Leonid Savin). To je onaj edenski, rajski „vrt“ za liberalne evropske elite o kome govori Traub, iz koga ih je, navodno, izgnao Donald Tramp.
Minhenski zidojče cajtung pominje „bes protiv Trampa koji ujedinjuje Evropu“ i „strah da je to kraj strateškog savezništva sa Amerikom“. Frankfurter algemajne cajtung samo nemoćno konstatuje da „Zapad stoji pred realnom pretnjom raspada“. Prema već pomenutom Špiglu, „trijumfalistički antiamerikanizam sada je podjednako opasan kao i poslušnost“. Tek na kraju teksta Brinkbaumer, i to stidljivo, pominje nekakav „otpor“: „Pametan otpor je nužan, koliko god to tužno i apsurdno zvučalo. Otpor Americi.“
Ukratko, kako primećuje dopisnik RTS-a iz Beča Vesna Knežević, „svi mediji spominju `tihi bes` u kom se lideri EU okupljaju ovih dana“. „Prema prvoj reakciji nemačke kancelarke Angele Merkel, ne bi se reklo da Unija ima jasnu ideju šta dalje… To je samo dokaz da EU shvata kako je saterana uza zid, i ništa više.“
Prema uredniku magazina Cuerst Manuelu Oksenrajteru, nemačke političke vođe sada se nalaze u stanju tihog šoka: „Problem nemačkog političkog rukovodstva je u tome što oni nisu spremni da u SAD vide ono što one zaista jesu: drugu državu, koja je veoma daleko od Nemačke, sa kojom se mi zapravo takmičimo. Oni vide Vašington kao Velikog brata, lidera, garanta `zajedničkih liberalnih vrednosti`. Sa Trampom je iznenada u Belu kuću ušao poslovni čovek koji je otvoreno objavio da je Amerika na prvom mestu (`America first`). Berlin se našao u šoku. Berlin želi `liberalnu dadilju` koja vlada u Vašingtonu, daje neke smernice i govori saveznicima šta da rade – i šta da ne rade. Da oni brinu o nama.“

Evropa više nije geostrateški centar

Konstatacije o smrti „transatlantskog partnerstva“ bile bi možda preterane, smatra Džejms Traub, kada bi „problem zaista bio samo Tramp“. Problem je, međutim, neuporedivo dublji: „Zapravo, Evropa je prestala da bude svetski geostrateški centar kada je nestala sovjetska pretnja“. Posle 11. septembra, SAD se gotovo opsesivno fokusiraju na Bliski istok. Ali već tokom Obaminog mandata „stvarni interesi SAD se usmeravaju ka Pacifiku, ka Istočnopacifičkom regionu“. Evropa za SAD prestaje da bude privilegovani saveznik i postaje balast i ekonomski konkurent.
Iz tih razloga, u grčevitom nastojanju da spasi sopstvenu ekonomiju, Amerika nameće sankcije i ekonomske ratove i neprijateljima i „saveznicima“. Iran je samo poslednji primer u nizu. Godine 2014. Nemačka je kratkovido prihvatila ultimatum Vašingtona i proglasila antiruske sankcije, što ju je koštalo na desetine milijardi dolara godišnje. Gađajući Rusiju, SAD su u stvari gađale Evropu.
Glavni sukob, kako uočava Zlatko Dizdarević, stoga je onaj koji se sada vodi između Amerike i Evrope: „Tramp i njegovi mentori takvoj Evropi sada su kobajagi povodom Irana otvoreno podnijeli nož pod grlo ucjenjujući je hladnim saopštenjem `boltonovaca` i sličnih da sankcije zločinačkom Teheranu neće ni slučajno zaobići i sve evropske banke, ekonomiju i njihov biznis, ako se samo drznu da se ne povinuju presudi iz Vašingtona.“

Otvorena ili tiha izdaja Evrope

„Površno gledano“, dodaje Vesna Knežević, „dilema EU je ili `pokret otpora`, ili podviti rep pa se u `tihom besu` vratiti u Trampov tabor, gde će im svaki dan biti nov, zanimljiv, pun izazova impulsivne politike jedine globalne supersile.“
Postoji, doduše, i treća mogućnost. Ali takva perspektiva ostaje van moći poimanja evropskih političkih elita. „Nemačka je jedina zemlja“, smatra Vesna Knežević, „a u njoj kancelarka Angela Merkel jedina osoba, koja poseduje dovoljno i institucionalne i neformalne vlasti da sa Rusijom otvori novi ciklus odnosa… Angela Merkel ponovo izlazi na ispit istorije. Impresivno je koliko je poslednjih nekoliko godina polagala taj ispit, ekskluzivno sastavljen samo za jednu osobu, za lidera trenutno najmoćnije zemlje EU. Izlazila, i svaki put padala.“
Usledio je susret Merkelove s Putinom u Sočiju, na koji je nemačka kancelarka otišla praznih ruku, „s dugom listom pitanja, može se reći molbi“ (Špigl). Ministar spoljnih poslova Hajko Mas se u Moskvi susreo sa ruskim kolegom Lavrovim, ali je tamo, kako primećuje Velt, „dočekan hladno“.
Evropsko političko jedinstvo i evropska solidarnost su se do sada slamali i pred mnogo bezazlenijim izazovima. Zemljama članicama EU preostaje da ćutke, jedna po jedna, prihvataju američke ultimatume – sve do konačnog sloma iluzije političkog jedinstva. I to je faktor na koji računa nova administracija. Dilema je, ukratko, otvorena ili tiha izdaja Evrope.
Poljska se, sudeći prema izjavama visokih vladinih zvaničnika, podrškom SAD a ne Briselu u sporu oko Irana odlučila na otvorenu izdaju Evrope. Tome u prilog govori i ponuda poljskog premijera Mateuša Moravjeckog da zastupa američke interese u ulozi „neformalnog posrednika“ između Amerike i evropskih zemalja.
Reč je, u stvari, kako zaključuje Zlatko Dizdarević, o ključnom pitanju ne samo političke budućnosti Evrope. Evropske političke vođe stoje pred veoma jednostavnim izborom: „Ili uz velike finansijske žrtve sačuvati kičmu, dostojanstvo i prosperitetnu budućnost, ili se zakovati dugoročno u vazalski pa i ponižavajući odnos s nesagledivim posljedicama, ekonomskim, političkim, kulturološkim, bezbjednosnim, temeljno civilizacijskim…“

[/restrict]