ПЕВАЧКИ СЈАЈ ЈЕДНЕ ПРИМАДОНЕ

ТРИ ЖЕНСКА ТЕНОРА НА КОЛАРЦУ

Снага гласа се посебно захтевала и показала на овом концерту ( симфонијски оркестар је окружио певачицу, за разлику од оперског оркестра који се налази „рупи“), а Јасмина Трумбеташ је потврдила да је велика дама и права оперска примадона

Примадона београдске опере Јасмина Трумбеташ Петровић приредила је 17. маја у Задужбини Илије Коларца велики солистички концерт под називом La Divina, праћен оркестром ансамбла МО Станислав Бинички и са две гошће. Тако смо на Коларцу имали догађај који је подсетио на светске наступе три тенора. Солисткиња се определила за целовечерњи програм познатих оперских арија за сопран, што се иначе ретко догађа јер захтева у мало времена велику концентрацију и савршену певачку и физичку кондицију. Италијански богови опере Верди, Пучини, Маскањи представљени су на најбољи начин, праћени већим оркестром него што oобично прати оперу у Народном позоришту, уз диригента Милицу Радивојевић.
Као увод чули смо увертиру из Вердијеве опере Моћ судбине, а затим сопранске арије Русалке из истоимене Дворжакове опере, Адријане Лекуврер (Чилеа – опера А.Лекуврер), култну арију Аиде Ritorna vincitor из Вердијеве истоимене опере, Леоноре (Верди – Трубадур), молитву Дездемоне (Верди-Отело), Тоске из Пучинијеве опере и, као врхунац, арију Леоноре из Вердијеве опере Моћ судбине. У свакој од ових захтевних нумера Јасмина Трумбеташ Петровић је показала снажан али заобљен глас који осваја простор без видних напора и визуелних помагалица, беспрекорну интонацију, природно уживљавање у карактер хероине коју глуми и завидну концентрацију да одржи пажњу током дугог програма. Снага гласа се посебно захтевала и показала на овом концерту, јер је симфонијски оркестар окружио певачицу, за разлику од оперског оркестра који се налази у оперској „рупи“ испод сцене. Тек тада се види колика је певачка моћ солисте, а Трумбеташ је показала да је у свему велика дама и права оперска примадона, која бриљира у великом репертоару који лако носи.
Као гост, сопран Марија Јелић певала је Пучинија – арију Лаурете из опере Ђани Скики и тешку арију Лиу из опере Турандот. Млада певачица са великим гласовним потенцијалом сопрана који осваја бојом и висинама, раскошно се представила у обе арије, да би се потом веома скромно поклонила. Недовољна самосвест на сцени у супротности са извођачким дометом резултат је и тога што Марија припада свету природних наука као и музици, па се још није навикла на манире понашања који обележавају оперску сцену.
Самосвесни мецосопран Сања Анастасиа није имала тај проблем, певајући арије Ацучене (Верди-Трубадур), Сантуце (Маскањи-Кавалерија Рустикана), као и већ од употребе излизану Хабанеру из Бизеове опере Кармен. На жалост, сценске кретње нису певање, па смо чули Бизеа са интонацијом Алојза Хабе (ко зна-зна), као што се често догађа у овој врло ризичној мецосопранској арији код добро изгледајућих певачица које не владају својим вибратом. Иако има снажан глас, дубине и велики распон, Анастасиа би могла да се позабави интонацијом, која је, ипак, основни елемент у свакој, па и оперској интерпретацији. У дуету са Јасмином Трумбеташ, у Офенбаховој Баркароли њен мецосопран је имао све квалитете који су потребни.
На бис, празник за очи и душу, све три солисткиње су отпевале аранжман познате тенорске арије Nesun dorma из Пучинијеве опере Турандот. Оркестар и диригенткиња су одлично пратили оперске арије, звук оркестра је био племенит, израђен и сасвим у функцији, па су сви извођачи заслужено добијали бурне аплаузе између нумера и овације на крају.