Опијум и друге приче о среброљубљу

ДЕМОНТАЖА ДЕФИЦИТА

Насилан извоз наркотика био је главни механизам британског пеглања дефицита у трговини са Кином XVIII и XIX века

Можда ће доћи дан када ће се процват Запада боље сагледавати

                                                                                                                     Жак Жерне

Таман када се помислило да је трговински рат Вашингтона са Пекингом био привремени пролећни северац, заустављен нагло као што је почео, пре економске мећаве – администрација председника Доналда Трампа огласила је прошлог петка увођење додатних царинских тарифа на увоз кинеских производа по општој стопи од 25 одсто. На протекционистичком нишану колта 45 Трампове администрације нашли су се кинески производи вредни педесетак милијарди долара, претежно аутомобили, машине, роботи, производи од нових материјала и други.
Пекинг је одговорио истом мером, циљајући 659 подједнако вредних америчких производа.
Трамп је, попут бизона у продавници порцелана, како смо га описали у једном од претходних бројева „Печата“, у међувремену заподео царинску кавгу и са чланицама Г7, те Европске уније, узрокујући највећу структурну кризу унутар самог Запада, невиђену још од бомбардовања СР Југославије.
Па ипак, његова симултанка на спољнополитичком родеу, који је сам приредио, само је повод за једну знатно занимљивију тему од репризног указивања на извесност неочекиваног унутар Беле куће.
Вратимо се, стога, у епохе последњих Бурбона у Француској, Ћинга у Кини, те Хановера, односно Сакс Кобург и Гота у Британији, чији се наследници данас презивају Виндзор.

[restrict]
ЧАЈ, СВИЛА, ПАМУК У првој половини XVIII века у Европи расте тражња за чајем. Године 1720. у (западну) Европу је из Кине увезено 12 хиљада тона чаја. Сто десет година касније годишњи увоз чаја из Кине у Европу је повећан на 360 хиљада тона.
Паралелно са чајем, Кина Европи све више продаје и остале производе. У првом реду то су свила и фини памучни производи. Примера ради, Европљани су 1750. увезли око 1.200 пикула свиле (пикула је 60,48 килограма). До 1830. годишњи увоз свиле у Европу повећан је на 6.400 пикула. Фини памучни производи, у Европи тога доба познати као нанђинг, крајем XVIII века достижу увоз од 338 хиљада комада. До 1820. године број увезених финих памучних производа из Кине у Европи је повећан на 1.415.000.
Британска империја XVIII века нашла се пред великим изазовом, баш као Доналд Трамп приближно два и по века касније. Тај изазов био је огроман дефицит у трговини са Кином. Британски одговор један је од кључева за разумевање савремене геополитике и модерног Запада уопште.
Збирно име тог одговора је опијум, односно трговина наркотицима.

ЖИВЕТИ СЕ НЕ МОРА, БОМБАРДОВАТИ СЕ МОРА Опијум је у Кини био познат још у позно доба династије Минг (1368–1644). Почетком XVIII века читава Кина годишње је увозила око двеста џакова опијума. Године 1729. Кина забрањује увоз наркотика. Ова одлука потврђена је 1731. и важила је за читаву територију царства.
„Међутим, крајем XVIII века, после енглеске окупације Индије, узгајање опијума постепено расте. Источноиндијска компанија стиче прва територијална права у Бенгалу 1757. године. Затим их 1765. проширује на Бихар. Године 1773. компанија се домогла монопола на кријумчарење опијума у Кини и развила узгајање мака, најпре у Бенгалу, затим у Малви, у централној Индији. Од 1810. године, када је у Кантон (данашња провинција Гуангдунг на југу Кине, прим. аут.) уношено четири до пет хиљада врећа, са по 65 килограма дроге, упркос свим забранама кинеске владе којих је бивало све више од краја XVIII века (1796, 1813, 1814, 1839, 1859), допремане количине се убрзано повећавају.
„Године 1816. Источноиндијска компанија, чији ће монопол ускоро добити конкуренцију у слободној продаји (компанија ће бити угашена 1833), доноси одлуку да систематски развија овај уносан посао. Увоз опијума у поседу Енглеза из Индије (Бенгал, Малва) и, у много мањој мери, из Турске, неће престајати убрзано да се повећава од приближно 1820, па током читавог XIX века. Продаја ове дроге је током више од шездесет година представљала главни извор прихода британске империје у Индији и њеним односима са Кином. Захваљујући томе, енглеска трговина у Кини не бележи дефицит“, написао је највећи синолог модерног доба Жак Жерне.
У Пекингу тог доба, дакле почетком XIX века, присутне су три политичке струје, када је у питању однос према увозу опијума. Неки од саветника на двору залажу се за строгу забрану, други су за озакоњење наркотика, а трећи се залажу за потпуну дерегулацију, надајући се да ће шверц на тај начин бити лишен најважнијег интереса. Победу односе конзервативци, присталице строге забране увоза и трговине наркотицима, на челу са знаменитим Лин Цесуом (1785–1850). Он 1839. године у Кантону плени двадесет хиљада врећа британског опијума, а енглеске кријумчаре протерује.
Почевши од 3. јуна 1839. године 500 службеника кинеске државе 23 дана је уништавало опијум енглеских трговаца, бацајући га у море. Дан када су Лин Цесуови људи завршили уништавање опијума, 26. јун, данас се обележава као Међународни дан борбе против злоупотребе и кријумчарења дроге.
Британски одговор био је пиратски, бруталан. Уследило је оружано насиље у делти Бисерне реке, као и на обалама провинције Џеђијанг. Енглезима убрзо стиже појачање, па падају градови Сјамен, Нингбо и Дингхај. Угрожени су Тијенђин на северу и Хангџоу на југу, као и доњи ток реке Јангце. Енглези продиру до Нанђинга.
Након тога кинеска влада пристаје на преговоре и 1842. године потписује споразум са агресором чије тековине савремени свет осећа и данас. Кина споразумом у Нанђингу британској империји уступа Хонгконг и пристаје на исплату „одштете“ од 21 милиона долара у сребру. Осим тога, обавезује се и на отварање лука Амој, Шангај и Нингбо, пре свега за увоз опијума. Додатним споразумом из 1843. уведен је принцип екстратериторијалности за британске поданике у Кини, који су изузети из система домаћег правосуђа. Звучи однекуд познато, зар не? У кинеским приобалним градовима установљава се систем концесија које ће, како наводи Жак Жерне, западним народима омогућити стављање Кине под свој утицај и све веће ограничавање њене независности и суверенитета.

ЛИН ЦЕСУОВО ПИСМО КРАЉИЦИ Озлојеђен, али и у немоћи господствен, Лин Цесу се одлучио да упути писмо британској краљици Викторији, али кажу да оно никада до ње није стигло.
Ево шта је Лин Цесу поручио Лондону:
„Налазимо да је ваша земља шездесет или седамдесет хиљада лија далеко од Кине. Ипак, постоје варварски бродови који настоје да дођу овамо ради трговине како би остварили велику добит. Богатство Кине користи се за добит варвара. То ће рећи да је велика добит коју остваре варвари сва узета од законитог кинеског дела. По ком праву онда они заузврат користе отровну дрогу да повреде кинески народ? Чак и ако варвари нису нужно намеравали да нам нанесу штету, грабећи добит до крајњих граница, они безобзирно повређују друге. Хајде да питамо, где вам је савест?“
Да трагедија по Кину буде већа, енглеска сила на Далеком истоку била је сразмерно мала, али је технички била супериорна. Енглеске јединице које су 1841. напале Кантон (Гуангдунг) нису имале више од 2.400 људи. Појачања која су им стигла следеће године нису била бројнија од неколико хиљада. Чини се да су Кинези олако уступили несразмерно велика права Британцима. Жак Жерне сматра да су напади јапанских гусара и других бандита у приморским кинеским провинцијама били разорнији и опаснији од енглеских.
Главна слабост Кине тог доба била је привредна уздрманост која је након 1825. године прешла у рецесију. Осим тога, владајућа династија Ћинг, манџурског порекла, због дубоко укорењеног номадског начина размишљања није посвећивала довољно пажње ватреном оружју, нарочито техничком развоју артиљеријских оруђа, започетог пред крај владавине Минга.
Жак Жерне, поред ових слабости, главну кинеску немоћ проналази у корупцији, бирократији, мањку координације у царству, великој површини империје и незадовољству поданика које ће експлодирати устанком Тајпинга. Жерне сматра да кинеском поразу у Првом опијумском рату нису кумовали недостатак борбености и евентуална недисциплина царских трупа.

УВОД У ПРОПАСТ СТАРЕ КИНЕ Први опијумски рат и енглеско насилно пеглање дефицита у трговини са Кином били су увод у серију унутрашњих устанака (Тајпинга, Нијана, муслиманских Хуија…), пораза у ратовима и исплата превисоких „одштета“ западним силама, предвођених Великом Британијом и Француском, којима су се понекад придруживали Јапан и Русија.
Тако је од 1856. до 1860. године вођен Други опијумски рат. Након овог рата Кина је пристала на нове баснословне одштете, шире отварање за увоз робе са Запада и на територијалне уступке Русији. Том приликом британски и француски војници упали су у Пекинг, опљачкавши Забрањени град и Стару летњу палату.
Изгребану позлату са великих противпожарних посуда за воду у Забрањеном граду и рушевине Старе летње палате (Yuanming Yuan) аутор ових редова је посматрао више пута. Насиље, рушење и пљачка драгоцености у Пекингу септембра 1860. године спада у најдраматичније странице историје људског бешчашћа.
Жерне наводи да је од 1800. до 1820. у Кину ушло око десет милиона љанга у сребру. За свега две године, од 1831. до 1833, из Кине је изнета иста количина сребрног новца. Огромно одливање сребра из Кине, највише захваљујући присилном увозу опијума, биће настављено током читавог XIX века.
Крајем тог века увоз опијума чиниће трећину укупног кинеског увоза. Крај једне епохе, у кинеском случају епохе династије Ћинг, тиме се приближио крају.
У контексту ових редова данас треба читати вести о трговинским претњама Пекингу, али и тумачити осетљивост Пекинга на притиске сваке врсте.

ЗАПАДНА ИНТЕРВЕНЦИЈА ПРИКАЗИВАНА У ПОВОЉНОМ СВЕТЛУ

Жак Жерне наводи да је западна интервенција у Кини до сада приказивана у повољном светлу, из угла самољубља европских држава и САД. Ево шта каже о суштини односа Кине са Западом:
„Западњаци су допринели да Кина изађе из своје хиљадугодишње изолације, они су је подстакли на развој научне и индустријске цивилизације, принудили је да се отвори према остатку света. Традиционалистичком духу, корупцији мандарина, тиранији царева, наивном веровању Кинеза да се налазе у центру универзума и сујеверју сиромашног народа, супротстављени су предузетнички дух, идеја напретка, науке и технике, слобода, западни универзализам, хришћанство.
„С друге стране, продор западних земаља у источну Азију имао је, у овом делу света, као и другде, тако тешке последице, да се традиционална историјска перспектива Далеког истока радикално мења од тог тренутка. За већину историчара, прво испаљивање салви са британског једрењака у Бисерној реци означава почетак сасвим нове епохе у историји Кине. Тај нови период се утолико више уградио у историју света пошто је постао интегрални део историје Запада чији се развој, од античког периода до данашњих дана, сматра доминантним у читавој светској историји. На тај начин, целокупна претходна историја кинеског света која се не везује за историју Запада као да губи свој суштински интерес и значење.
Такав став значи непризнавање повезаности цивилизација, непознавање светске улоге Кине у прошлости, њене повезаности са централном Азијом, Ираном, Индијом, исламским светом и југоисточном Азијом, као и кретања трговине, технологија и религија које никада није обустављено на евроазијском континенту, а без којег европске државе не би упознале модерна времена.
„То значи ниподаштавање устројства и специфичне традиције кинеског света: колико год у XIX веку био угрожен спољашњим опасностима и колико год се продубљивала еволуција, унутрашњи проблеми су били ти којима се (тај свет) прворазредно бавио. У функцији таквог устројства и тих традиција мењао се кинески свет. То објашњава доследност у неким ставовима и потезима који данашњу Кину доводе у везу са оном јучерашњом.“

СТРУКТУРА КОЛОНИСТА

Жернеов опис друштвене структуре западњака који су колонизовали Кину током XIX и у првој половини XX века веома је директан и јасан:
„Док су језуитски мисионари XVII века били култивисани људи, научници, који су хтели да ступе у контакт са кинеском елитом, представници велике колонијалне експанзије XIX и XX века били су најчешће необразовани. У контакту само са особама са маргине кинеског друштва – слугама и трговачким посредницима, образовали су затворено интернационално друштво, изоловано од кинеских друштвених кругова већ по самој лакоћи свог постојања, осећању сопствене супериорности и презиру према кинеским обичајима и свакодневној беди и пороцима што су притискали Кину. Готово да нису показивали интересовање за њима потпуно страну, тешко разумљиву цивилизацију која им се чинила крајње декадентна. Западне земље су на основу њихових сведочанстава изградиле слику о савременој Кини.“

[/restrict]