Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
DEMONTAŽA DEFICITA
Nasilan izvoz narkotika bio je glavni mehanizam britanskog peglanja deficita u trgovini sa Kinom XVIII i XIX veka
Možda će doći dan kada će se procvat Zapada bolje sagledavati
Žak Žerne
Taman kada se pomislilo da je trgovinski rat Vašingtona sa Pekingom bio privremeni prolećni severac, zaustavljen naglo kao što je počeo, pre ekonomske mećave – administracija predsednika Donalda Trampa oglasila je prošlog petka uvođenje dodatnih carinskih tarifa na uvoz kineskih proizvoda po opštoj stopi od 25 odsto. Na protekcionističkom nišanu kolta 45 Trampove administracije našli su se kineski proizvodi vredni pedesetak milijardi dolara, pretežno automobili, mašine, roboti, proizvodi od novih materijala i drugi.
Peking je odgovorio istom merom, ciljajući 659 podjednako vrednih američkih proizvoda.
Tramp je, poput bizona u prodavnici porcelana, kako smo ga opisali u jednom od prethodnih brojeva „Pečata“, u međuvremenu zapodeo carinsku kavgu i sa članicama G7, te Evropske unije, uzrokujući najveću strukturnu krizu unutar samog Zapada, neviđenu još od bombardovanja SR Jugoslavije.
Pa ipak, njegova simultanka na spoljnopolitičkom rodeu, koji je sam priredio, samo je povod za jednu znatno zanimljiviju temu od repriznog ukazivanja na izvesnost neočekivanog unutar Bele kuće.
Vratimo se, stoga, u epohe poslednjih Burbona u Francuskoj, Ćinga u Kini, te Hanovera, odnosno Saks Koburg i Gota u Britaniji, čiji se naslednici danas prezivaju Vindzor.
[restrict]
ČAJ, SVILA, PAMUK U prvoj polovini XVIII veka u Evropi raste tražnja za čajem. Godine 1720. u (zapadnu) Evropu je iz Kine uvezeno 12 hiljada tona čaja. Sto deset godina kasnije godišnji uvoz čaja iz Kine u Evropu je povećan na 360 hiljada tona.
Paralelno sa čajem, Kina Evropi sve više prodaje i ostale proizvode. U prvom redu to su svila i fini pamučni proizvodi. Primera radi, Evropljani su 1750. uvezli oko 1.200 pikula svile (pikula je 60,48 kilograma). Do 1830. godišnji uvoz svile u Evropu povećan je na 6.400 pikula. Fini pamučni proizvodi, u Evropi toga doba poznati kao nanđing, krajem XVIII veka dostižu uvoz od 338 hiljada komada. Do 1820. godine broj uvezenih finih pamučnih proizvoda iz Kine u Evropi je povećan na 1.415.000.
Britanska imperija XVIII veka našla se pred velikim izazovom, baš kao Donald Tramp približno dva i po veka kasnije. Taj izazov bio je ogroman deficit u trgovini sa Kinom. Britanski odgovor jedan je od ključeva za razumevanje savremene geopolitike i modernog Zapada uopšte.
Zbirno ime tog odgovora je opijum, odnosno trgovina narkoticima.
ŽIVETI SE NE MORA, BOMBARDOVATI SE MORA Opijum je u Kini bio poznat još u pozno doba dinastije Ming (1368–1644). Početkom XVIII veka čitava Kina godišnje je uvozila oko dvesta džakova opijuma. Godine 1729. Kina zabranjuje uvoz narkotika. Ova odluka potvrđena je 1731. i važila je za čitavu teritoriju carstva.
„Međutim, krajem XVIII veka, posle engleske okupacije Indije, uzgajanje opijuma postepeno raste. Istočnoindijska kompanija stiče prva teritorijalna prava u Bengalu 1757. godine. Zatim ih 1765. proširuje na Bihar. Godine 1773. kompanija se domogla monopola na krijumčarenje opijuma u Kini i razvila uzgajanje maka, najpre u Bengalu, zatim u Malvi, u centralnoj Indiji. Od 1810. godine, kada je u Kanton (današnja provincija Guangdung na jugu Kine, prim. aut.) unošeno četiri do pet hiljada vreća, sa po 65 kilograma droge, uprkos svim zabranama kineske vlade kojih je bivalo sve više od kraja XVIII veka (1796, 1813, 1814, 1839, 1859), dopremane količine se ubrzano povećavaju.
„Godine 1816. Istočnoindijska kompanija, čiji će monopol uskoro dobiti konkurenciju u slobodnoj prodaji (kompanija će biti ugašena 1833), donosi odluku da sistematski razvija ovaj unosan posao. Uvoz opijuma u posedu Engleza iz Indije (Bengal, Malva) i, u mnogo manjoj meri, iz Turske, neće prestajati ubrzano da se povećava od približno 1820, pa tokom čitavog XIX veka. Prodaja ove droge je tokom više od šezdeset godina predstavljala glavni izvor prihoda britanske imperije u Indiji i njenim odnosima sa Kinom. Zahvaljujući tome, engleska trgovina u Kini ne beleži deficit“, napisao je najveći sinolog modernog doba Žak Žerne.
U Pekingu tog doba, dakle početkom XIX veka, prisutne su tri političke struje, kada je u pitanju odnos prema uvozu opijuma. Neki od savetnika na dvoru zalažu se za strogu zabranu, drugi su za ozakonjenje narkotika, a treći se zalažu za potpunu deregulaciju, nadajući se da će šverc na taj način biti lišen najvažnijeg interesa. Pobedu odnose konzervativci, pristalice stroge zabrane uvoza i trgovine narkoticima, na čelu sa znamenitim Lin Cesuom (1785–1850). On 1839. godine u Kantonu pleni dvadeset hiljada vreća britanskog opijuma, a engleske krijumčare proteruje.
Počevši od 3. juna 1839. godine 500 službenika kineske države 23 dana je uništavalo opijum engleskih trgovaca, bacajući ga u more. Dan kada su Lin Cesuovi ljudi završili uništavanje opijuma, 26. jun, danas se obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv zloupotrebe i krijumčarenja droge.
Britanski odgovor bio je piratski, brutalan. Usledilo je oružano nasilje u delti Biserne reke, kao i na obalama provincije Džeđijang. Englezima ubrzo stiže pojačanje, pa padaju gradovi Sjamen, Ningbo i Dinghaj. Ugroženi su Tijenđin na severu i Hangdžou na jugu, kao i donji tok reke Jangce. Englezi prodiru do Nanđinga.
Nakon toga kineska vlada pristaje na pregovore i 1842. godine potpisuje sporazum sa agresorom čije tekovine savremeni svet oseća i danas. Kina sporazumom u Nanđingu britanskoj imperiji ustupa Hongkong i pristaje na isplatu „odštete“ od 21 miliona dolara u srebru. Osim toga, obavezuje se i na otvaranje luka Amoj, Šangaj i Ningbo, pre svega za uvoz opijuma. Dodatnim sporazumom iz 1843. uveden je princip ekstrateritorijalnosti za britanske podanike u Kini, koji su izuzeti iz sistema domaćeg pravosuđa. Zvuči odnekud poznato, zar ne? U kineskim priobalnim gradovima ustanovljava se sistem koncesija koje će, kako navodi Žak Žerne, zapadnim narodima omogućiti stavljanje Kine pod svoj uticaj i sve veće ograničavanje njene nezavisnosti i suvereniteta.
LIN CESUOVO PISMO KRALJICI Ozlojeđen, ali i u nemoći gospodstven, Lin Cesu se odlučio da uputi pismo britanskoj kraljici Viktoriji, ali kažu da ono nikada do nje nije stiglo.
Evo šta je Lin Cesu poručio Londonu:
„Nalazimo da je vaša zemlja šezdeset ili sedamdeset hiljada lija daleko od Kine. Ipak, postoje varvarski brodovi koji nastoje da dođu ovamo radi trgovine kako bi ostvarili veliku dobit. Bogatstvo Kine koristi se za dobit varvara. To će reći da je velika dobit koju ostvare varvari sva uzeta od zakonitog kineskog dela. Po kom pravu onda oni zauzvrat koriste otrovnu drogu da povrede kineski narod? Čak i ako varvari nisu nužno nameravali da nam nanesu štetu, grabeći dobit do krajnjih granica, oni bezobzirno povređuju druge. Hajde da pitamo, gde vam je savest?“
Da tragedija po Kinu bude veća, engleska sila na Dalekom istoku bila je srazmerno mala, ali je tehnički bila superiorna. Engleske jedinice koje su 1841. napale Kanton (Guangdung) nisu imale više od 2.400 ljudi. Pojačanja koja su im stigla sledeće godine nisu bila brojnija od nekoliko hiljada. Čini se da su Kinezi olako ustupili nesrazmerno velika prava Britancima. Žak Žerne smatra da su napadi japanskih gusara i drugih bandita u primorskim kineskim provincijama bili razorniji i opasniji od engleskih.
Glavna slabost Kine tog doba bila je privredna uzdrmanost koja je nakon 1825. godine prešla u recesiju. Osim toga, vladajuća dinastija Ćing, mandžurskog porekla, zbog duboko ukorenjenog nomadskog načina razmišljanja nije posvećivala dovoljno pažnje vatrenom oružju, naročito tehničkom razvoju artiljerijskih oruđa, započetog pred kraj vladavine Minga.
Žak Žerne, pored ovih slabosti, glavnu kinesku nemoć pronalazi u korupciji, birokratiji, manjku koordinacije u carstvu, velikoj površini imperije i nezadovoljstvu podanika koje će eksplodirati ustankom Tajpinga. Žerne smatra da kineskom porazu u Prvom opijumskom ratu nisu kumovali nedostatak borbenosti i eventualna nedisciplina carskih trupa.
UVOD U PROPAST STARE KINE Prvi opijumski rat i englesko nasilno peglanje deficita u trgovini sa Kinom bili su uvod u seriju unutrašnjih ustanaka (Tajpinga, Nijana, muslimanskih Huija…), poraza u ratovima i isplata previsokih „odšteta“ zapadnim silama, predvođenih Velikom Britanijom i Francuskom, kojima su se ponekad pridruživali Japan i Rusija.
Tako je od 1856. do 1860. godine vođen Drugi opijumski rat. Nakon ovog rata Kina je pristala na nove basnoslovne odštete, šire otvaranje za uvoz robe sa Zapada i na teritorijalne ustupke Rusiji. Tom prilikom britanski i francuski vojnici upali su u Peking, opljačkavši Zabranjeni grad i Staru letnju palatu.
Izgrebanu pozlatu sa velikih protivpožarnih posuda za vodu u Zabranjenom gradu i ruševine Stare letnje palate (Yuanming Yuan) autor ovih redova je posmatrao više puta. Nasilje, rušenje i pljačka dragocenosti u Pekingu septembra 1860. godine spada u najdramatičnije stranice istorije ljudskog beščašća.
Žerne navodi da je od 1800. do 1820. u Kinu ušlo oko deset miliona ljanga u srebru. Za svega dve godine, od 1831. do 1833, iz Kine je izneta ista količina srebrnog novca. Ogromno odlivanje srebra iz Kine, najviše zahvaljujući prisilnom uvozu opijuma, biće nastavljeno tokom čitavog XIX veka.
Krajem tog veka uvoz opijuma činiće trećinu ukupnog kineskog uvoza. Kraj jedne epohe, u kineskom slučaju epohe dinastije Ćing, time se približio kraju.
U kontekstu ovih redova danas treba čitati vesti o trgovinskim pretnjama Pekingu, ali i tumačiti osetljivost Pekinga na pritiske svake vrste.
ZAPADNA INTERVENCIJA PRIKAZIVANA U POVOLJNOM SVETLU
Žak Žerne navodi da je zapadna intervencija u Kini do sada prikazivana u povoljnom svetlu, iz ugla samoljublja evropskih država i SAD. Evo šta kaže o suštini odnosa Kine sa Zapadom:
„Zapadnjaci su doprineli da Kina izađe iz svoje hiljadugodišnje izolacije, oni su je podstakli na razvoj naučne i industrijske civilizacije, prinudili je da se otvori prema ostatku sveta. Tradicionalističkom duhu, korupciji mandarina, tiraniji careva, naivnom verovanju Kineza da se nalaze u centru univerzuma i sujeverju siromašnog naroda, suprotstavljeni su preduzetnički duh, ideja napretka, nauke i tehnike, sloboda, zapadni univerzalizam, hrišćanstvo.
„S druge strane, prodor zapadnih zemalja u istočnu Aziju imao je, u ovom delu sveta, kao i drugde, tako teške posledice, da se tradicionalna istorijska perspektiva Dalekog istoka radikalno menja od tog trenutka. Za većinu istoričara, prvo ispaljivanje salvi sa britanskog jedrenjaka u Bisernoj reci označava početak sasvim nove epohe u istoriji Kine. Taj novi period se utoliko više ugradio u istoriju sveta pošto je postao integralni deo istorije Zapada čiji se razvoj, od antičkog perioda do današnjih dana, smatra dominantnim u čitavoj svetskoj istoriji. Na taj način, celokupna prethodna istorija kineskog sveta koja se ne vezuje za istoriju Zapada kao da gubi svoj suštinski interes i značenje.
Takav stav znači nepriznavanje povezanosti civilizacija, nepoznavanje svetske uloge Kine u prošlosti, njene povezanosti sa centralnom Azijom, Iranom, Indijom, islamskim svetom i jugoistočnom Azijom, kao i kretanja trgovine, tehnologija i religija koje nikada nije obustavljeno na evroazijskom kontinentu, a bez kojeg evropske države ne bi upoznale moderna vremena.
„To znači nipodaštavanje ustrojstva i specifične tradicije kineskog sveta: koliko god u XIX veku bio ugrožen spoljašnjim opasnostima i koliko god se produbljivala evolucija, unutrašnji problemi su bili ti kojima se (taj svet) prvorazredno bavio. U funkciji takvog ustrojstva i tih tradicija menjao se kineski svet. To objašnjava doslednost u nekim stavovima i potezima koji današnju Kinu dovode u vezu sa onom jučerašnjom.“
STRUKTURA KOLONISTA
Žerneov opis društvene strukture zapadnjaka koji su kolonizovali Kinu tokom XIX i u prvoj polovini XX veka veoma je direktan i jasan:
„Dok su jezuitski misionari XVII veka bili kultivisani ljudi, naučnici, koji su hteli da stupe u kontakt sa kineskom elitom, predstavnici velike kolonijalne ekspanzije XIX i XX veka bili su najčešće neobrazovani. U kontaktu samo sa osobama sa margine kineskog društva – slugama i trgovačkim posrednicima, obrazovali su zatvoreno internacionalno društvo, izolovano od kineskih društvenih krugova već po samoj lakoći svog postojanja, osećanju sopstvene superiornosti i preziru prema kineskim običajima i svakodnevnoj bedi i porocima što su pritiskali Kinu. Gotovo da nisu pokazivali interesovanje za njima potpuno stranu, teško razumljivu civilizaciju koja im se činila krajnje dekadentna. Zapadne zemlje su na osnovu njihovih svedočanstava izgradile sliku o savremenoj Kini.“
[/restrict]
