САНДРА ДАВИДОВИЋ: Како је узурпирана српска имовина на КиМ

Не можете да дођете на нечију територију и да имовину која је јасно регистрована, која има своје власнике, узурпирате и пребаците власништво на неког другог. То је био начин на који је обављена приватизација на КиМ

Разговарала Мила Милосављевић Фотографије Милан Тимотић

Књига Сандре Давидовић, коју је потписала заједно са својим сарадницима Данилом Бабићем и Јеленом Пејић под називом „Приватизација друштвених предузећа на Косову и Метохији под окриљем УНМИК администрације“, изазвала је велико интересовање јавности о коме сведочи и то што је за кратко време распродато њено прво издање. Реч је о студији која разматра више него актуелну проблематику приватизације на Косову и Метохији која до сада није адекватно третирана на пољу научног истраживања, нити смо од тренутка самопрокламовања тзв. државе Косово па до данас имали адекватан одговор на правно неутемељене поступке приватизације српских предузећа и остале имовине.

Књига је објављена крајем прошле године као део пројекта Београдског форума за свет равноправних а под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије. Након вишемесечног истраживања, укључујући и серију истраживачких посета Приштини и Косовској Митровици са циљем прикупљања података и правних аката, рад је уобличен као научно разматрање система и процеса приватизације друштвених предузећа на КиМ, обухвативши преглед политиколошких, економских и међународноправних аспеката, истраживачког проблема који нужно захтева мултидисцлиплинаран приступ.

[restrict]

Како сте одабрали ову тему као предмет свог истраживања?

Као студент мастер студија на Факултету политичких наука размишљала сам о теми коју ћу истраживати а која ће ме на одређен начин и инспирисати. Пошто се већ неколико година бавим темама са Балкана, поготово са Косова и свим оним темама којима су нам данас наметнуте, пало ми је на памет питање шта се тамо дешава са имовином. О томе сам почела да размишљам не само као истраживач већ и као неко ко прати сва та дешавања. Чињеница да се до сада тиме нико није озбиљно позабавио додатно ме је подстакла. Кренула сам најпре са истраживањем по библиотекама, међутим, убрзо сам схватила да на ову тему ништа није написано, или је то врло кратко и штуро.

У овој области сам најпре одбранила мастер тезу, да бих на докторату конкурисала са том темом за један пројекат владе Републике Србије, тачније Канцеларије за Косово и Метохију, која је ту идеју препознала и подржала је као свој званични пројекат а мене подржала као истраживача.

Низ чињеница у вашој књизи сведочи о већ завршеном процесу приватизације. Да ли је, што се овог сегмента тиче, реч о свршеном чину, по којем је имовина српских предузећа отишла неповратно или пак постоје индиције да је могућа ревизија процеса?

Овај, најопипљивији део је нажалост пропуштен, што видим и као пропуст научне заједнице и државних органа који су били задужени за ово питање.

Одабрала сам друштвена предузећа као један сегмент, подобласт имовине на Косову и Метохији, где можете много конкретније да идентификујете ваша права и ваше интересе и да их заступате, јер право својине нема никаквих ограничења у погледу тога да ли је на Косову данас тренутно мисија изградње мира или је привремено суспендован суверенитет, односно власт Републике Србије. Право својине постоји и оно је неповредиво. Заправо представља једно од најзаштићенијих начела у међународном праву и то је простор где је Србија могла да игра на нешто сигурније, опипљивије, што није у директној вези са процесом преговарања о статусу. Значи, виша статусна питања су била на столу, док су ова „нижа“ питања била занемарена, а управо је то могао бити терен за дугорочнију и озбиљнију стратегију како да се заштите права. Моје мишљење је да је Србија оставила ово питање по страни да не би реметила преговоре о статусу, а у суштини паралелно се у преговорима одвијао процес једностраних мера са албанске стране. Док је Србија била уздржана, вероватно са циљем неког компромиса или неотварања тема, имали смо паралелно низ једностраних мера које су доживеле врхунац усвајањем закона о Трепчи 2016, а онда је уследила и одлука косовске владе о преузимању свеукупне имовине која је била уписана на СРЈ и друге органе – на „Републику Косово“. Тада је већ било јасно да је тај терен био потпуно препуштен и да се њиме није довољно бавило.

Е сад, шта су наши адути, то је врло сложено питање. Наиме, до 2008. године правни оквир приватизације Косова је био заснован на међународном нивоу, односно на правном систему и организацији УНМИК-ове администрације која је тамо представљала државу. Све уредбе, на челу са пре свега Резолуцијом 1244, која је највиши правни акт, стварале су тај правни систем Косова. Након 2008. на снагу ступа Ахтисаријев план, као правни акт који није прихваћен од стране Савета безбедности. Није имао ту снагу коју има Резолуција 1244 и није могао да је замени. Он је ипак постао основ за даљи развој правног система Косова, тако да ту имамо два паралелна система, један заснован на Резолуцији 1244 и други практично заснован на плану који је по свим својим тачкама у супротности са том резолуцијом. С обзиром на то да Косово није члан многих међународних организација, то је добро. Србија не може, рецимо, да се обраћа међународним правним инстанцама, јер би се у том случају према Косову односила као држава према држави, и надам се да до тога неће доћи. С друге стране, правни систем послова и цео процес приватизације је предвидео неке правне механизме заштите, и у књизи је истакнуто да је зарад приватизације основана пословно-повереничка агенција и посебна привредна комора Косова, а поред тога основан је и омбдусман који није био директно везан за приватизацију, али свакако је орган заштите права. То су правни механизми којима би се евентуални потражиоци права у односу на процес приватизације могли обратити. Међутим, постоји серија проблема везана за те правне механизме заштите. Први и основни проблем је што Србија није била довољно укључена у заступање својих грађана, својих предузећа, па и поверилаца којима је дуги низ година плаћала дугове. Познато је да је Србија плаћала суверени део дуга Косова, тако да су грађани превасходно били неинформисани о својим правима и нису могли да их остваре, друго, било их је немогуће остварити јер нису постојали елементарни безбедносни услови. Пролазили су рокови а није постојао никакав пуномоћни правни механизам УНМИК-а, који би рецимо информисао грађане и трудио се да се та права и искористе, а не да то остане мртво слово на папиру. Тај процес је пролазио а ти механизми су имали и много процедуралних мана. Када имате територију на којој сте физички измештени, рецимо у централну Србију, морате да имате један период да поднесете жалбу. Тек после 2008. она је уведена као правни инструмент, али за то време прошли су многи спорови и многе могућности које су могле да се искористе пропуштене су. Друго, процес у доношењу административне процене од стране косовске повереничке агенције која је била задужена за цео процес приватизације је такође вишеструко споран, почев од тога да није било прилике за власнике да доказују своја права. Значи, то је био интерни поступак који није био јаван и након њега је косовска поверилачка агенција процењивала да ли је неко предузеће друштвено или није и самим тим да ли спада у њену надлежност. Има још много ствари, али једна серија административних потешкоћа, нејасноћа, преклапања правних прописа, правних режима је отежала деловање, што дефинитивно не оправдава органе Србије који су морали да се адекватно организују, да се информишу и да много боље заступају своје грађане и своја предузећа, јер велики број тих предузећа има своја представништва у централној Србији и Војводини, тако да су дефинитивно многе ствари пропуштене нашом кривицом.

Упркос чињеници да су многе шансе на овом плану пропуштене, може ли ту ишта да се поправи и на који начин?

Цитирала бих Марка Ђурића, директора Канцеларије за Косово И Метохију, са конференције у оквиру унутрашњег дијалога где сам била позвана због књиге. Рекао је том приликом да ће тражити ревизију приватизације. То значи преиспитивање свих процеса приватизације који су завршени до данас. Да је УНМИК основао Косовску поверилачку агенцију, место где бисмо могли да потражимо правду је Међународни суд правде. Србија би могла да тужи УНМИК пред Међународним судом правде. Међутим, УНМИК није могуће гонити правно јер нема међународно правни субјективитет. Међутим, ако Косово постане члан УН, онда бисмо се односили као држава према држави, али то наравно није нимало добро за нас. Надам се да до тога неће доћи. Уз то, постоји много међународних форума, постоји УН, где се треба обраћати и информисати, те међународни форуми о начинима на који је спроведена приватизација, о томе да постоји структура власника и поверилаца чија су права нарушена, и, једноставно, да се покуша да се нађе ад хок механизам заштите тих права пошто је цела приватизација изведена на ад хок начин и цела администрација је била ад хок. Тешко је идентификовати инстанцу која би била надлежна за то питање, поготово што је остало нерешено питање статуса, због сукоба правних режима. Свакако, добра адреса за то је Генерална скупштина УН.

Ваша књига представља јединствени збир докумената и чињеница везаних за приватизацију друштвених предузећа на Косову и Метохији. То је, рекло би се, врх леденог брега. Будући да сте до танчина упознати са овим питањем, како видите будућу борбу за повраћај практично нам отете имовине?

Морамо да имамо све документовано, да сву документацију имамо на једном месту. Ово је једина књига у којој су први пут сакупљене све уредбе које су се тицале имовинско-правних овлашћења УМНИК-а и приватизације. Одатле се у ствари почело. Не постоји неки регистар у том смислу. Неопходно је направити тим у оквиру Канцеларије за КИМ, пошто су они за то надлежни, да се позабаве тим питањем. То значи да се идентификују власници, број приватизованих предузећа, начин на који су предузећа приватизована, који су губици произашли из те приватизације, затим повериоци у односу на свако конкретно предузеће, да се направи регистар купаца који су купили та предузећа, и да се сва та документација сакупи на једном месту. Та врста тапије има вредност за себе. Морамо да будемо спремни и да се не понашамо као пре петнаест година када се пред нашим очима приватизација одвијала тако како се одвијала, а ми нисмо одговорили како треба на тај чин.

Суштина јесте да је решење у томе да се на неки начин уобличи стратегија. Фактичко стање нам не иде у корист, међутим, врло је важно инсистирати на правном сегменту, не само када је у питању статус Косова него када су у питању и појединачне ствари, а имовина јесте простор на коме се проблем Косова може сагледавати на реалан начин који нас очекује. То су ствари опипљиве, материјалне које имају практичну употребну вредност. Овде говоримо и о правном аспекту, јер не можете да дођете на нечију територију и да имовину која је јасно регистрована, која има своје власнике, узурпирате и пребаците власништво на неког другог. То је био начин на који је приватизација обављена.

У којој мери сте се у својим истраживањима бавили питањем црквених тапија, имовине СПЦ на територији Косова и Метохије?

Нисам се бавила питањем црквене имовине, али волела бих да истакнем један позитиван пример, успех манастира Дечани да врати своју земљу. Било је то одлуком Уставног суда Косова из маја 2016. када је манастиру враћен део земљишта после дуге и тешке борбе унутар правног система Косова, јер је манастиру то био једини начин да се избори за своја права. То је део одговора на ваше питање која је адреса за потраживање права. Манастир се обратио Уставном суду, и изборио се за своје. Србија мора да се обраћа међународним форумима, радници који имају права на исплате тог приватизационог прихода такође морају да иду на Косово како би остварили своја права. То је један сложен, конфузни правни систем за који постоји јасан узрок, а то је насилно наметање Ахтисаријевог плана као основа за правно и политичко уређење Косова; на тај начин је створен један хибридни правни систем и паралелно постојање два система: један који је заснован на УНМИК-у и Резолуцији 1244, а други на неформалном акту који никад није прихваћен од стране Савета безбедности.

Приватизација спроведена на КиМ има нека општа обележја приватизације и уопште процеса транзиције источноевропских земаља које су изашле из социјализма, ал, с друге стране, она је јединствен, специфични случај приватизације због територије на којој се одвијала, због тога што је та територија била под међународном управом. То је био сложен процес, конфузан и правно и политички, тако да коначног одговора нема…            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *