SANDRA DAVIDOVIĆ: Kako je uzurpirana srpska imovina na KiM

Ne možete da dođete na nečiju teritoriju i da imovinu koja je jasno registrovana, koja ima svoje vlasnike, uzurpirate i prebacite vlasništvo na nekog drugog. To je bio način na koji je obavljena privatizacija na KiM

Razgovarala Mila Milosavljević Fotografije Milan Timotić

Knjiga Sandre Davidović, koju je potpisala zajedno sa svojim saradnicima Danilom Babićem i Jelenom Pejić pod nazivom „Privatizacija društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji pod okriljem UNMIK administracije“, izazvala je veliko interesovanje javnosti o kome svedoči i to što je za kratko vreme rasprodato njeno prvo izdanje. Reč je o studiji koja razmatra više nego aktuelnu problematiku privatizacije na Kosovu i Metohiji koja do sada nije adekvatno tretirana na polju naučnog istraživanja, niti smo od trenutka samoproklamovanja tzv. države Kosovo pa do danas imali adekvatan odgovor na pravno neutemeljene postupke privatizacije srpskih preduzeća i ostale imovine.

Knjiga je objavljena krajem prošle godine kao deo projekta Beogradskog foruma za svet ravnopravnih a pod pokroviteljstvom Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije. Nakon višemesečnog istraživanja, uključujući i seriju istraživačkih poseta Prištini i Kosovskoj Mitrovici sa ciljem prikupljanja podataka i pravnih akata, rad je uobličen kao naučno razmatranje sistema i procesa privatizacije društvenih preduzeća na KiM, obuhvativši pregled politikoloških, ekonomskih i međunarodnopravnih aspekata, istraživačkog problema koji nužno zahteva multidiscliplinaran pristup.

[restrict]

Kako ste odabrali ovu temu kao predmet svog istraživanja?

Kao student master studija na Fakultetu političkih nauka razmišljala sam o temi koju ću istraživati a koja će me na određen način i inspirisati. Pošto se već nekoliko godina bavim temama sa Balkana, pogotovo sa Kosova i svim onim temama kojima su nam danas nametnute, palo mi je na pamet pitanje šta se tamo dešava sa imovinom. O tome sam počela da razmišljam ne samo kao istraživač već i kao neko ko prati sva ta dešavanja. Činjenica da se do sada time niko nije ozbiljno pozabavio dodatno me je podstakla. Krenula sam najpre sa istraživanjem po bibliotekama, međutim, ubrzo sam shvatila da na ovu temu ništa nije napisano, ili je to vrlo kratko i šturo.

U ovoj oblasti sam najpre odbranila master tezu, da bih na doktoratu konkurisala sa tom temom za jedan projekat vlade Republike Srbije, tačnije Kancelarije za Kosovo i Metohiju, koja je tu ideju prepoznala i podržala je kao svoj zvanični projekat a mene podržala kao istraživača.

Niz činjenica u vašoj knjizi svedoči o već završenom procesu privatizacije. Da li je, što se ovog segmenta tiče, reč o svršenom činu, po kojem je imovina srpskih preduzeća otišla nepovratno ili pak postoje indicije da je moguća revizija procesa?

Ovaj, najopipljiviji deo je nažalost propušten, što vidim i kao propust naučne zajednice i državnih organa koji su bili zaduženi za ovo pitanje.

Odabrala sam društvena preduzeća kao jedan segment, podoblast imovine na Kosovu i Metohiji, gde možete mnogo konkretnije da identifikujete vaša prava i vaše interese i da ih zastupate, jer pravo svojine nema nikakvih ograničenja u pogledu toga da li je na Kosovu danas trenutno misija izgradnje mira ili je privremeno suspendovan suverenitet, odnosno vlast Republike Srbije. Pravo svojine postoji i ono je nepovredivo. Zapravo predstavlja jedno od najzaštićenijih načela u međunarodnom pravu i to je prostor gde je Srbija mogla da igra na nešto sigurnije, opipljivije, što nije u direktnoj vezi sa procesom pregovaranja o statusu. Znači, viša statusna pitanja su bila na stolu, dok su ova „niža“ pitanja bila zanemarena, a upravo je to mogao biti teren za dugoročniju i ozbiljniju strategiju kako da se zaštite prava. Moje mišljenje je da je Srbija ostavila ovo pitanje po strani da ne bi remetila pregovore o statusu, a u suštini paralelno se u pregovorima odvijao proces jednostranih mera sa albanske strane. Dok je Srbija bila uzdržana, verovatno sa ciljem nekog kompromisa ili neotvaranja tema, imali smo paralelno niz jednostranih mera koje su doživele vrhunac usvajanjem zakona o Trepči 2016, a onda je usledila i odluka kosovske vlade o preuzimanju sveukupne imovine koja je bila upisana na SRJ i druge organe – na „Republiku Kosovo“. Tada je već bilo jasno da je taj teren bio potpuno prepušten i da se njime nije dovoljno bavilo.

E sad, šta su naši aduti, to je vrlo složeno pitanje. Naime, do 2008. godine pravni okvir privatizacije Kosova je bio zasnovan na međunarodnom nivou, odnosno na pravnom sistemu i organizaciji UNMIK-ove administracije koja je tamo predstavljala državu. Sve uredbe, na čelu sa pre svega Rezolucijom 1244, koja je najviši pravni akt, stvarale su taj pravni sistem Kosova. Nakon 2008. na snagu stupa Ahtisarijev plan, kao pravni akt koji nije prihvaćen od strane Saveta bezbednosti. Nije imao tu snagu koju ima Rezolucija 1244 i nije mogao da je zameni. On je ipak postao osnov za dalji razvoj pravnog sistema Kosova, tako da tu imamo dva paralelna sistema, jedan zasnovan na Rezoluciji 1244 i drugi praktično zasnovan na planu koji je po svim svojim tačkama u suprotnosti sa tom rezolucijom. S obzirom na to da Kosovo nije član mnogih međunarodnih organizacija, to je dobro. Srbija ne može, recimo, da se obraća međunarodnim pravnim instancama, jer bi se u tom slučaju prema Kosovu odnosila kao država prema državi, i nadam se da do toga neće doći. S druge strane, pravni sistem poslova i ceo proces privatizacije je predvideo neke pravne mehanizme zaštite, i u knjizi je istaknuto da je zarad privatizacije osnovana poslovno-poverenička agencija i posebna privredna komora Kosova, a pored toga osnovan je i ombdusman koji nije bio direktno vezan za privatizaciju, ali svakako je organ zaštite prava. To su pravni mehanizmi kojima bi se eventualni potražioci prava u odnosu na proces privatizacije mogli obratiti. Međutim, postoji serija problema vezana za te pravne mehanizme zaštite. Prvi i osnovni problem je što Srbija nije bila dovoljno uključena u zastupanje svojih građana, svojih preduzeća, pa i poverilaca kojima je dugi niz godina plaćala dugove. Poznato je da je Srbija plaćala suvereni deo duga Kosova, tako da su građani prevashodno bili neinformisani o svojim pravima i nisu mogli da ih ostvare, drugo, bilo ih je nemoguće ostvariti jer nisu postojali elementarni bezbednosni uslovi. Prolazili su rokovi a nije postojao nikakav punomoćni pravni mehanizam UNMIK-a, koji bi recimo informisao građane i trudio se da se ta prava i iskoriste, a ne da to ostane mrtvo slovo na papiru. Taj proces je prolazio a ti mehanizmi su imali i mnogo proceduralnih mana. Kada imate teritoriju na kojoj ste fizički izmešteni, recimo u centralnu Srbiju, morate da imate jedan period da podnesete žalbu. Tek posle 2008. ona je uvedena kao pravni instrument, ali za to vreme prošli su mnogi sporovi i mnoge mogućnosti koje su mogle da se iskoriste propuštene su. Drugo, proces u donošenju administrativne procene od strane kosovske povereničke agencije koja je bila zadužena za ceo proces privatizacije je takođe višestruko sporan, počev od toga da nije bilo prilike za vlasnike da dokazuju svoja prava. Znači, to je bio interni postupak koji nije bio javan i nakon njega je kosovska poverilačka agencija procenjivala da li je neko preduzeće društveno ili nije i samim tim da li spada u njenu nadležnost. Ima još mnogo stvari, ali jedna serija administrativnih poteškoća, nejasnoća, preklapanja pravnih propisa, pravnih režima je otežala delovanje, što definitivno ne opravdava organe Srbije koji su morali da se adekvatno organizuju, da se informišu i da mnogo bolje zastupaju svoje građane i svoja preduzeća, jer veliki broj tih preduzeća ima svoja predstavništva u centralnoj Srbiji i Vojvodini, tako da su definitivno mnoge stvari propuštene našom krivicom.

Uprkos činjenici da su mnoge šanse na ovom planu propuštene, može li tu išta da se popravi i na koji način?

Citirala bih Marka Đurića, direktora Kancelarije za Kosovo I Metohiju, sa konferencije u okviru unutrašnjeg dijaloga gde sam bila pozvana zbog knjige. Rekao je tom prilikom da će tražiti reviziju privatizacije. To znači preispitivanje svih procesa privatizacije koji su završeni do danas. Da je UNMIK osnovao Kosovsku poverilačku agenciju, mesto gde bismo mogli da potražimo pravdu je Međunarodni sud pravde. Srbija bi mogla da tuži UNMIK pred Međunarodnim sudom pravde. Međutim, UNMIK nije moguće goniti pravno jer nema međunarodno pravni subjektivitet. Međutim, ako Kosovo postane član UN, onda bismo se odnosili kao država prema državi, ali to naravno nije nimalo dobro za nas. Nadam se da do toga neće doći. Uz to, postoji mnogo međunarodnih foruma, postoji UN, gde se treba obraćati i informisati, te međunarodni forumi o načinima na koji je sprovedena privatizacija, o tome da postoji struktura vlasnika i poverilaca čija su prava narušena, i, jednostavno, da se pokuša da se nađe ad hok mehanizam zaštite tih prava pošto je cela privatizacija izvedena na ad hok način i cela administracija je bila ad hok. Teško je identifikovati instancu koja bi bila nadležna za to pitanje, pogotovo što je ostalo nerešeno pitanje statusa, zbog sukoba pravnih režima. Svakako, dobra adresa za to je Generalna skupština UN.

Vaša knjiga predstavlja jedinstveni zbir dokumenata i činjenica vezanih za privatizaciju društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji. To je, reklo bi se, vrh ledenog brega. Budući da ste do tančina upoznati sa ovim pitanjem, kako vidite buduću borbu za povraćaj praktično nam otete imovine?

Moramo da imamo sve dokumentovano, da svu dokumentaciju imamo na jednom mestu. Ovo je jedina knjiga u kojoj su prvi put sakupljene sve uredbe koje su se ticale imovinsko-pravnih ovlašćenja UMNIK-a i privatizacije. Odatle se u stvari počelo. Ne postoji neki registar u tom smislu. Neophodno je napraviti tim u okviru Kancelarije za KIM, pošto su oni za to nadležni, da se pozabave tim pitanjem. To znači da se identifikuju vlasnici, broj privatizovanih preduzeća, način na koji su preduzeća privatizovana, koji su gubici proizašli iz te privatizacije, zatim poverioci u odnosu na svako konkretno preduzeće, da se napravi registar kupaca koji su kupili ta preduzeća, i da se sva ta dokumentacija sakupi na jednom mestu. Ta vrsta tapije ima vrednost za sebe. Moramo da budemo spremni i da se ne ponašamo kao pre petnaest godina kada se pred našim očima privatizacija odvijala tako kako se odvijala, a mi nismo odgovorili kako treba na taj čin.

Suština jeste da je rešenje u tome da se na neki način uobliči strategija. Faktičko stanje nam ne ide u korist, međutim, vrlo je važno insistirati na pravnom segmentu, ne samo kada je u pitanju status Kosova nego kada su u pitanju i pojedinačne stvari, a imovina jeste prostor na kome se problem Kosova može sagledavati na realan način koji nas očekuje. To su stvari opipljive, materijalne koje imaju praktičnu upotrebnu vrednost. Ovde govorimo i o pravnom aspektu, jer ne možete da dođete na nečiju teritoriju i da imovinu koja je jasno registrovana, koja ima svoje vlasnike, uzurpirate i prebacite vlasništvo na nekog drugog. To je bio način na koji je privatizacija obavljena.

U kojoj meri ste se u svojim istraživanjima bavili pitanjem crkvenih tapija, imovine SPC na teritoriji Kosova i Metohije?

Nisam se bavila pitanjem crkvene imovine, ali volela bih da istaknem jedan pozitivan primer, uspeh manastira Dečani da vrati svoju zemlju. Bilo je to odlukom Ustavnog suda Kosova iz maja 2016. kada je manastiru vraćen deo zemljišta posle duge i teške borbe unutar pravnog sistema Kosova, jer je manastiru to bio jedini način da se izbori za svoja prava. To je deo odgovora na vaše pitanje koja je adresa za potraživanje prava. Manastir se obratio Ustavnom sudu, i izborio se za svoje. Srbija mora da se obraća međunarodnim forumima, radnici koji imaju prava na isplate tog privatizacionog prihoda takođe moraju da idu na Kosovo kako bi ostvarili svoja prava. To je jedan složen, konfuzni pravni sistem za koji postoji jasan uzrok, a to je nasilno nametanje Ahtisarijevog plana kao osnova za pravno i političko uređenje Kosova; na taj način je stvoren jedan hibridni pravni sistem i paralelno postojanje dva sistema: jedan koji je zasnovan na UNMIK-u i Rezoluciji 1244, a drugi na neformalnom aktu koji nikad nije prihvaćen od strane Saveta bezbednosti.

Privatizacija sprovedena na KiM ima neka opšta obeležja privatizacije i uopšte procesa tranzicije istočnoevropskih zemalja koje su izašle iz socijalizma, al, s druge strane, ona je jedinstven, specifični slučaj privatizacije zbog teritorije na kojoj se odvijala, zbog toga što je ta teritorija bila pod međunarodnom upravom. To je bio složen proces, konfuzan i pravno i politički, tako da konačnog odgovora nema…            

[/restrict]