Како је настала медијска хоботница бившег директора ЦИА

Вртоглави каријерни пут Дејвида Петреуса, од главнокомандујућег међународних снага у Ираку и Авганистану, преко шефа ЦИА, до директора финансијског гиганта ККР и медијског магната, сведочи о успостављању новог облика моћи: војно-безбедносно-финансијско-медијске

 Пише Опсерваторија новинарства

Чинило се да је каријера Дејвида Петреуса нагло прекинута када га је секс-скандал приморао да поднесе оставку у ЦИА 2012. године. Поред прељубе, отежавајуће околности за генерала са четири звездице биле су и то што је лагао током истраге и, поготово, што је љубавници одавао државне тајне. Осуђен је условно на две године затвора и на новчану казну од 100.000 долара – тричарија у поређењу са сличним случајевима, као на пример оним Едварда Сноудена, који тврди да су информације које је одао биле далеко мање поверљиве.

Петреус ће се опоравити. Шест месеци након скандала, мастодонтски инвестициони фонд Колберг, Кравис, Робертс и компанија (ККР) поставиће га за директора свог новооснованог Глобалног института.

[restrict]

ВАРВАРИ С ВОЛСТРИТА Седамдесетих и осамдесетих година ККР је био предводник ЛБО-а (leveraged buyout) или „кредитног откупа“, тј. преузимања предузећа помоћу масивног задуживања. Изумитељ тог концепта Џером Колберг убрзо је постао забринут „преовлађујућом похлепом која прожима пословни живот“ и напустио фонд који је основао, остављајући само своје К на почетку скраћенице. Након његовог одласка друго К, Хенри Кравис изазваће прави бум ЛБО-ова доносећи ККР-у незавидни надимак „варвара с Волстрита“. ККР ће остати првак те методе иако она често доводи до распарчавања, па и банкрота откупљених предузећа.

Крајем 2016. Доналд Трамп има у виду Петреуса као кандидата за шефа америчке дипломатије, али он остаје у ККР-у, убудуће као партнер. Кравис и Петреус су такође чланови Савета за међународне односе и редовни учесници састанака Билдерберг групе. Џерусалем пост је Крависа сврстао на 38. место листе најбогатијих Јевреја.

ИНВАЗИЈА ПОЧИЊЕ По преласку у свет бизниса, бивши јавни службеник одмах се доказује увећањем ионако импресивног портфолија ККР-а. Те 2013. године фонд остварује своју прву директну инвестицију у Средњој и Источној Европи куповином Јунајтед групе (СББ/Телемах) за износ који никада није објављен, али се процењује на преко милијарду евра. Јунајтед група је обједињавала највеће интернет провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије у бившој Југославији са скоро два милиона корисника:

СББ (Serbia Broadband) – највећи кабловски оператер и интернет провајдер у Србији са 700.000 корисника;

Телемах – главни кабловски оператер и интернет провајдер у Словенији и Босни и Херцеговини;

Тотал ТВ – прва мрежа сателитске телевизије у Србији, присутна у шест земаља бивше Југославије;

NetTV Plus – главни оператер телевизије преко интернета;

Јунајтед медија – телевизијски канали Спорт клуб, Синеманија, Ултра, Мини ултра, Лов и риболов;

ЦАС медија – највећа агенција за продају рекламног простора на кабловској и сателитској телевизији.

Наредне 2014. године ККР учвршћује превласт. Преко Јунајтед групе купује турбо-фолк гиганта индустрије забаве Гранд продукцију, и преузима контролни пакет црногорског кабловског оператера ББМ. Постаје сувласник најпосећенијег информативног сајта у Србији Блиц.рс, откупом 49 одсто дигиталног дела швајцарске медијске групације Рингиер.

Најзад, ККР покреће сопствену регионалну телевизију Н1 ТВ, ексклузивног партнера Си-Ен-Ена, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву. Тим контроверзним потезом Јунајтед група обједињује дистрибуцију и продукцију медијских садржаја.

Група 2015. године чини још један преседан куповином словеначког Тушмобила, што је први пут да кабловски оператер преузме оператера мобилне телефоније. Даље, 2017. откупљује активности Central European Media Enterprises (CME) у Хрватској и Словенији, укључујући најгледанији хрватски канал ТВ Нова, чији вечерњи дневник је најгледанија емисија у земљи; као и ПОП ТВ, чији је дневник 24ur водећи словеначки информативни програм. За све то време Јунајтед група наставља да проширује своје активности на фиксну и мобилну телефонију и да гута конкуренте, као што су BHB Cable TV (БиХ), М-кабл (Црна Гора), и Иком (Србија).

КО КОГА КРИЈЕ? „Финансијски варвари“ су под Петреусовом командом изградили праву медијску империју, но то су учинили веома дискретно, држећи се подаље од пажње јавности. Ретка, снебивљива и закаснела истраживања на крају су ипак разоткрила понеки детаљ.

Тако је 2015. Извештај о власничкој структури и контроли медија у Србији Савета за борбу против корупције идентификовао нетранспарентност медијског власништва као приоритетни проблем. Наредне године власничка структура Јунајтед групе била је предмет истраживања које је спровео словеначки магазин Дело у сарадњи с Пројектом извештавања о организованом криминалу и корупцији. Њихов чланак На тамној страни Телемаха најзад је становницима региона пружио прилику да завире иза кулиса свог највећег извора информација. Тамо ће пронаћи лавиринт фантомских офшор-компанија, које ничу у пореским рајевима као печурке како би сакриле изворне власнике и њихове финансијске токове.

ПОЛУОТКРИВЕНИ: СМОКВИН ЛИСТ ЈЕ СРБИН Велика мета тог истраживања био је Србин Драган Шолак. Он је 2000. године у Крагујевцу основао локалног кабловског оператера КДС, и док је његов стартап стреловито напредовао, прерастајући 2002. у СББ, 2012. у СББ/Телемах и 2013. у Јунајтед групу, увек је успевао да задржи директорску фотељу. То није била никаква тајна. Право откриће истраживања гласи да Шолак уједно задржава и 20 одсто акција, скривен иза предузећа Gerrard Enterprises које је основао 2001. на Острву Ман.

Тај „краљ кабла“, редовно „недоступан за медије“, нови је пословни магнат у разореном економском пејзажу и нови богаташ међу осиротелим земљацима, с приватним авионима, вилом на Женевском језеру и тереном за голф који је припадао краљу Југославије (Петреусов живот на високој нози такође је био тема говоркања, све до чланака у Хафингтон посту и Вашингтон посту). Србин у региону где су национални ривалитети вазда актуелни, опсенар који отвара три офшор-предузећа дневно и изводи „сад га видиш сад га не видиш“ с милионима евра ‒ и све то без плаћања пореза ‒ много је разлога да новинари Дела и они који су пошли њиховим стопама (Национал, Јутарњи лист, Експрес…) упере рефлекторе у Шолака. А и ризик је био мањи него да су следили траг крупне дивљачи.

УЛОГА АМЕРИЧКИХ АМБАСАДОРА Истраживање Дела с циљем да се размрсе пипци власничке структуре Јунајтед групе разјаснило је бар једну ствар: власници се крију иза низа паравана. Било је мање јасно да ли се Шолак налазио међу власницима или међу параванима.

Шолак није радио сам. Његови прекоатлантски финансијери, међу којима и ККР, били су већински партнери у свим операцијама. Они су га остављали на челу Јунајтед групе и бдели над његовим вртоглавим успоном од самог почетка, о чему сведочи депеша амбасаде САД у Београду објављена на Викиликсу. Штета је што тај извор до сада није узиман у разматрање иако је лако доступан на интернету.

Депеша из 2007. у потпуности је посвећена СББ-у, почев од самог наслова Сербиа броудбенд послује у непријатељском окружењу. Шолак се појављује као главни саговорник амбасаде, до те мере да се можемо упитати о природи његовог односа са америчком дипломатијом. Потписник, амбасадор Мајкл Полт, преноси Шолакову забринутост у Вашингтон и додаје свој извештај о удруженим напорима америчких дипломата и инвеститора да реше проблем. Њихов изговор: спречити тржишну доминацију јавног оператера Телекома који „користи агресивне тактике и политички утицај“ да обезбеди монополистички положај. Данас схватамо да је амбасадор радио управо оно за шта је оптуживао Телеком, само у корист СББ-а. Депеша је датирана 1. јуна 2007, а 27. јуна је објављено историјско закључење првог ЛБО-а у Србији којим је СББ прешао у руке Мид Еуропа партнерс.

Полтов наследник Камерон Мантер је након дипломатије наставио каријеру у Мид Еуропи као саветник СББ-Телемаха у време преговора с Петреусом 2013. године. Полтов претходник, знаменити Вилијам Монтгомери, први који је именован након НАТО бомбардовања 1999. и обојене револуције 5. октобра 2000, утицајан попут империјалног проконзула, био је пословни партнер извесног Брента Садлера. Тај господин је у време бомбардовања био дописник Си-Ен-Ена из Београда, а сада је председник Н1 ТВ, водећег канала Јунајтед групе, ексклузивне филијале Си-Ен-Ена у Источној Европи.

КАД СЕ НЕПРИЈАТЕЉИ УОРТАЧЕ Консултантска кућа Монтгомери Садлер Матић и сарадници  (MSM & associates) окупила је несвакидашњи тројац: бивши амерички амбасадор и репортер постали су ортаци Горана Матића, југословенског савезног министра за информисање 1998. и 1999. године. Исту функцију, у истом периоду, али на српском републичком нивоу, обављао је садашњи председник Србије Александар Вучић.

Непосредно пред бомбардовање, Матић је овако критиковао медије који раде за стране газде: „Ту је ситуација врло јасна јер газда плаћа, газда и тражи пласирање одређених информација.“  Када је НАТО напао, он је изјавио за Си-Ен-Ен: „Спремни смо да се боримо против агресора.“ Када су 23. априла 1999. ракете уништиле Радио-телевизију Србије, одневши животе 16 запослених, Би-Би-Си је пренео његову изјаву: „Ово је чудовишни злочин без преседана у историји.“ У мање речитом извештају његовог будућег компањона Садлера Си-Ен-Ену тај цитат ће спасти на две речи „криминални чин“. Тони Блер ће узвратити да је бомбардовање телевизије било „сасвим оправдано“. На 3. мај, светски дан слободе медија, НАТО ће сравнити са земљом још једну медијску кућу, Радио-телевизију Нови Сад.

Од тада су оба бивша министра за информисање направила заокрет у односу на некадашњег непријатeља, с тим што је Вучићев био нарочито спектакуларан. Његова партија је уосталом унајмила Монтгомерија као саветника, а када су дошли на власт, за саветника владе поставили су Тонија Блера, који је 1999. године међу тим истим људима важио за црног ђавола. Још колико 2005. Вучић је рецензирао монографију елегантног наслова Енглески педерски испрдак Тони Блер (sic). Бивши националиста негује топло пријатељство и с другим протагонистима агресије на своју земљу, Герхардом Шредером и Билом Клинтоном.

ГЕНЕРАЛИ ИНВЕСТИТОРИ Што се Петреуса тиче, он на грудима поносно истиче медаљу НАТО-а за бившу Југославију. Године 1999. у својству ађутанта помагао је генералу Хјуу Шелтону, начелнику Здруженог штаба оружаних снага САД, у планирању и координацији бомбардовања. Пре него што ће се вратити као инвеститор, Петреус је већ био присутан у региону од 2001. до 2002. као заменик начелника СФОР-а (Стабилизационе снаге НАТО-а у БиХ) и као заменик команданта тајне противтерористичке јединице која је била задужена за хватање Срба са хашких потерница. „Тамо је зацртан његов будући курс“, закључује Фред Каплан у својој биографији Побуњеници: Дејвид Петреус и план да се промени амерички начин ратовања (2013, стр. 65).

Његов колега са четири звездице Весли Кларк, главнокомандујући НАТО-а у време бомбардовања Југославије, такође се ушуњао у свет великог бизниса (баш као и генерали Одиерно, Мек Кристал и Мален; треба подсетити на то да је председник САД Двајт Ајзенхауер још 1961. године упозорио на војноиндустријски комплекс). Весли Кларк председава канадској групацији Енвидити енерџи која усред контроверзи преговара о експлоатацији врло значајних налазишта угља на Косову које су његове трупе „ослободиле“ . Петреус је, додуше потајно, био главни преговарач фонда ККР при преузимању Јунајтед групе 2013. године. Са српским премијером Александром Вучићем сретао се у више наврата, како јавно, тако и приватно.

СОРОШЕВИ МИЛИОНИ, ИЛИ КАКО СЕ ВИНУТИ У ВИСИНЕ Викиликсова депеша помиње и преломни тренутак у успону Јунајтед групе. Наиме, малом Шолаковом стартапу се 2002. године осмехнула сасвим изузетна срећа. Успео је да привуче инвестицију вредну десет милиона долара од Инвестиционог фонда Југоисточне Европе (SEEF). Фондом је управљао Сорош инвестмент капитал менаџмент, касније преименован у Бедминстер капитал менаџмент, чији оснивач је био Ђерђ Сорош.

Овај друштвено активни милијардер дели покоју случајну сличност с Крависом из фонда ККР, као што је одмаралиште на обали Атлантика где су комшије, и понеку мање случајну, као што је страст за сакупљање кабловских оператера на Балкану.

Почев од Сорошеве инвестиције, започиње експоненцијални раст СББ-а и његово вртоглаво понирање у мутне меандре међународних финансија. Након Сороша, Европска банка за обнову и развој (EBRD) прати и подиже улог, инвестирајући 15 милиона евра 2004. године. Ова „европска“ банка, чији су највећи деоничар САД, остаје сувласник и суинвеститор Јунајтед групе и данас, крајем 2017. године.

Сорошев фонд ће се умножити у SEEF I и II, који ће истовремено фигурирати као купац и продавац током преузимања СББ-а од стране Мид Еуропе 2007. године. Та приватна инвестициона компанија, којом руководе бивши високи функционери Светске банке и ММФ-а, моћи ће да се похвали да је утростручила своју инвестицију захваљујући астрономској своти коју је инкасирала од ККР-а.

Ђерђу Сорошу (рођеном Шварц) отац есперантиста променио је презиме. Реч „сорос“ би на есперанту значила „винућу се увис . Било је то повољно знамење за малог Ђерђа, као и за Шолаков стартап који је тако далековидо подржао.

А ко је подржао Сороша на почетку каријере? Првобитна средства за његов стартап Дабл игл фонд, касније преименован у Квантум фонд, уложио је Жорж Карлвајс из Банк приве из Лугана, која је власништво барона Едмонда де Ротшилда, као што је писао Вашингтон тајмс. А по писању магазина Тајм, „Ротшилди и други европски богаташи ускоро су додали још шест милиона долара“. Довољно да се вине увис, испоставиће се…  

Ово истраживање спроведено је на Балкану током последњег тромесечја 2017, ексклузивно за француски портал „Опсерваторија новинарства“. Други део истраживања објављујемо у следећем броју „Печата“

[/restrict]