Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник
Поводом препоруке Стејт департмента (дате непосредно по шиптарском јавном иживљавању над Марком Ђурићем) којом се налаже „да Београд и Приштина избегну ескалацију и све решавају мирољубиво“, на угледном српском патриотском сајту освануо је редакцијски коментар: „Елементи ове поруке Вашингтона саставни су делови америчке машине за ’млевење српског меса’.“
Да ли је језива метафора о „механичкој обради“ „српског супстрата“ претерана? Рецимо без оклевања – није, а у прилог њеној исправности сведоче чињенице које су минулих недеља обележиле однос државе Србије са својом јужном покрајином. Осокољена подршком, а пре свега пријатељским раменом оних који окрећу точак за поменуто млевење, одметнута област Србије глуми независну државу, и у томе не околиши, не бира средства, путеве, решења. Сломити Србију, опсесија је и циљ удруженог подухвата шиптарских владара српске покрајине и њихових истрајних ментора. Том циљу подређене су и методе: у склопу хибридног антисрпског деловања, психолошки моменат, односно свестрано ломљење свести Срба има високо место. Како се то изводи видели смо у кошмарно-ритуалном понижавању високог службеника српске владе, али је у сенци тог догађаја, незаслужено, остала и епизода иновативног психолошког притиска на Србију.
Изведена са наумом да се српска држава и народ нађу у ситуацији наводно реалне (стварно – пажљиво изрежиране) шизофреније, ова згода била је уприличена у Дану сећања на жртве НАТО агресије 1999. Док је безмало цела Србија прошле суботе, обележавајући ову годишњицу туговала, на 15 одсто њене територије одвијало се разметљиво изражавање захвалности том истом војном савезу! Конкретније – док је Србија, на државној церемонији у оквиру дана сећања на хиљаде жртава НАТО агресије, пред 15.000 људи окупљених у Алексинцу (присуствовао и говорио и председник Вучић), тугу и жаљење изражавала симболичном поруком: Опростићемо, ако будемо могли, заборавити – само ако нас не буде било, у Приштини је, истовремено, текла манифестација, не туговања и протеста већ радости и захвалности. Као врхунац усиљеног празничног лудирања у невреме, на здању косовске владе затегнута је огромна правоугаона крпа, коју је РТК2 ко зна због чега назвао „заставом“, а на њој је писало језгровито: ХВАЛА НАТО! На чему Албанци стварно благодаре (на енглеском језику, наравно) овој „хуманитарној“ сили појаснио је, како преноси исти извор, премијер Рамуш Харадинај у својој поруци да је 24. марта 1999. означен почетак „нове историје Косова“ (отуда на крпи још и порука: „За незаменљиву улогу за ослобођење“).
Онима који дуже памте може се учинити да нешто ипак недостаје у овој жалосној представи. Можда би захвалност искреније звучала уз – музичку пратњу? Данке Дојчланд, на пример! Ако би нешто попут „Руговске свите“ овде било неадекватно, баш би „легао“ незаборавни урадак Новковића и Стипице Калођере, спеван у знак захвалности Немачкој за залагање за признање независности Хрватске 1992. Наравно, и у Приштини би могло да се дода једно Хвала Дојчланд, грешке не би било, јер су, с обзиром на значења, сви ови поменути појмови лако заменљиви. Свеједно је и због тога што су бљутаве поруке можда и више него адресираним примаоцима намењене другој страни, у случају Приштине – Србији. Ако је хрватско удварање било политички кич, шиптарско је гротеска са језивим подтекстом, но не мање и сведочење о својеврсном моралном слому народа који, мимо своје племенске традиције, слави убицу баш на парастосу жртви. Нечасни моменат у предузимљивости шиптарске пропаганде наравно сведочи о једном посебном „развојном“ тренутку овог народа чији је традиционални чврсти дукађинијевски морал, уколико је и био стваран и у складу са митом у који се у Србији веровало све до Жуте куће, претрпео озбиљну реконструкцију и оштећење у прошлом времену.
Не само поводом поменуте крпе већ и низа других догађања, није незанимљиво размотрити чудесне путеве преображаја шиптарског националног бића. Беше ли то народ који се дичио високим етичким принципима постављеним у канонима, или канунима Леке Дукађинија, где неупитну вредност и темељ опстанка чине појмови као што су беса, односно част, часна реч, држање обећања…? Беху ли то вредности које су Шиптарима давале право да у пословице о свом народу уврсте: „Албанац ће радије умрети него погазити реч“, или „част Албанца је вреднија од злата“? Или је све једноставније: New World Order чини да морална ерозија и суноврат народа понекад буду стреловити и брзи.
Албанце на Косову, устрептале у нечасној мржњи, изгледа нема ко да призове памети и упита: да ли је њихова захвалност НАТО-у упућена и за потпуни економски суноврат албанског друштва, за његову биолошку угроженост од последица бомбардовања, за демографско назадовање, еколошку загађеност земље на којој живе, или је само важна, искреном мржњом прожета, захвалност за зло које је НАТО учинио Србима?
Са захвалношћу, међутим, није једноставно, она, као што и поменуто хрватско искуство сведочи, подразумева и низ искушења. Сећамо се, Сања Трумбић је певала свој чувени рефрен, јавност, у чије је име она то чинила, није се уздржавала, пољупци, или жаргонски речено – пусе и пусице само су летеле, нису бирале објекат на циљу означеном као Дојчланд, мада је било и еминентних персоналних адреса. Захвалност која је силином планула у Приштини, такође се манифестује без посебног уздржавања. Харадинај наводи и да ће „људи на Косову“ увек бити захвални Сједињеним Државама, НАТО-у, председнику Билу Клинтону, секретарки Мадлен Олбрајт, генералу Веслију Кларку, бившем британском премијеру Тонију Блеру… Као и у време када се, пре двадесетак и кусур година, читав простор западног Балкана безосећајно спрдао са Данке, и сада је већ на друштвеним мрежама уочена подругљивост, уз једну рационалну ноту. Шиптарском естаблишменту се наиме предлаже да захвалност изразе прибрано, да не инсистирају на персоналном моменту (тај Столтенберг делује исувише хладно!), а коментатори који и у невеселим моментима бивају склони пошалицама, добродушно саветују да се, под притиском емоција, ни у захваљивању не заборави која су места резервисана за „мушке“ пољупце а на која је пак пристојно само бебама пусу остављати!
Ако су ова и слична питања поводом бесе и пусе сада нова албанска брига, шта се може рећи о најважнијим питањима чијем решавању би требало да се окрене Србија, суочена и са притисцима искеженог пропагандног сечива намерног да самеље српско самопоштовање и национално саморазумевање?
Предлоге за практична решења даје искуство. Једно, чини се корисно, објављујемо у овом броју Печата, а сажето је у осврту на сведочења Добрице Ћосића забележена у време агресије 1999. године: „Одмах пошто су пале прве бомбе, Ћосић објављује текст под насловом ’Опстанак нас приморава на најтежи патриотизам’.“ Говорећи практично то исто, дакле фаворизујући „најтежи патриотизам“, Драгослав Бокан се ових дана јавно залаже за „инстинктивно родољубље“, док Слободан Антонић предлаже – „безусловни патриотизам и српски национализам“. У часу када је воденица за млевење српског народа у петобрзинском погону, а у науму непријатеља српска капитулација стварно жељено решење, поменути избори могли би бити мера самоодржања и пут целисходног националног отпора!
