Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Povodom preporuke Stejt departmenta (date neposredno po šiptarskom javnom iživljavanju nad Markom Đurićem) kojom se nalaže „da Beograd i Priština izbegnu eskalaciju i sve rešavaju miroljubivo“, na uglednom srpskom patriotskom sajtu osvanuo je redakcijski komentar: „Elementi ove poruke Vašingtona sastavni su delovi američke mašine za ’mlevenje srpskog mesa’.“
Da li je jeziva metafora o „mehaničkoj obradi“ „srpskog supstrata“ preterana? Recimo bez oklevanja – nije, a u prilog njenoj ispravnosti svedoče činjenice koje su minulih nedelja obeležile odnos države Srbije sa svojom južnom pokrajinom. Osokoljena podrškom, a pre svega prijateljskim ramenom onih koji okreću točak za pomenuto mlevenje, odmetnuta oblast Srbije glumi nezavisnu državu, i u tome ne okoliši, ne bira sredstva, puteve, rešenja. Slomiti Srbiju, opsesija je i cilj udruženog poduhvata šiptarskih vladara srpske pokrajine i njihovih istrajnih mentora. Tom cilju podređene su i metode: u sklopu hibridnog antisrpskog delovanja, psihološki momenat, odnosno svestrano lomljenje svesti Srba ima visoko mesto. Kako se to izvodi videli smo u košmarno-ritualnom ponižavanju visokog službenika srpske vlade, ali je u senci tog događaja, nezasluženo, ostala i epizoda inovativnog psihološkog pritiska na Srbiju.
Izvedena sa naumom da se srpska država i narod nađu u situaciji navodno realne (stvarno – pažljivo izrežirane) šizofrenije, ova zgoda bila je upriličena u Danu sećanja na žrtve NATO agresije 1999. Dok je bezmalo cela Srbija prošle subote, obeležavajući ovu godišnjicu tugovala, na 15 odsto njene teritorije odvijalo se razmetljivo izražavanje zahvalnosti tom istom vojnom savezu! Konkretnije – dok je Srbija, na državnoj ceremoniji u okviru dana sećanja na hiljade žrtava NATO agresije, pred 15.000 ljudi okupljenih u Aleksincu (prisustvovao i govorio i predsednik Vučić), tugu i žaljenje izražavala simboličnom porukom: Oprostićemo, ako budemo mogli, zaboraviti – samo ako nas ne bude bilo, u Prištini je, istovremeno, tekla manifestacija, ne tugovanja i protesta već radosti i zahvalnosti. Kao vrhunac usiljenog prazničnog ludiranja u nevreme, na zdanju kosovske vlade zategnuta je ogromna pravougaona krpa, koju je RTK2 ko zna zbog čega nazvao „zastavom“, a na njoj je pisalo jezgrovito: HVALA NATO! Na čemu Albanci stvarno blagodare (na engleskom jeziku, naravno) ovoj „humanitarnoj“ sili pojasnio je, kako prenosi isti izvor, premijer Ramuš Haradinaj u svojoj poruci da je 24. marta 1999. označen početak „nove istorije Kosova“ (otuda na krpi još i poruka: „Za nezamenljivu ulogu za oslobođenje“).
Onima koji duže pamte može se učiniti da nešto ipak nedostaje u ovoj žalosnoj predstavi. Možda bi zahvalnost iskrenije zvučala uz – muzičku pratnju? Danke Dojčland, na primer! Ako bi nešto poput „Rugovske svite“ ovde bilo neadekvatno, baš bi „legao“ nezaboravni uradak Novkovića i Stipice Kalođere, spevan u znak zahvalnosti Nemačkoj za zalaganje za priznanje nezavisnosti Hrvatske 1992. Naravno, i u Prištini bi moglo da se doda jedno Hvala Dojčland, greške ne bi bilo, jer su, s obzirom na značenja, svi ovi pomenuti pojmovi lako zamenljivi. Svejedno je i zbog toga što su bljutave poruke možda i više nego adresiranim primaocima namenjene drugoj strani, u slučaju Prištine – Srbiji. Ako je hrvatsko udvaranje bilo politički kič, šiptarsko je groteska sa jezivim podtekstom, no ne manje i svedočenje o svojevrsnom moralnom slomu naroda koji, mimo svoje plemenske tradicije, slavi ubicu baš na parastosu žrtvi. Nečasni momenat u preduzimljivosti šiptarske propagande naravno svedoči o jednom posebnom „razvojnom“ trenutku ovog naroda čiji je tradicionalni čvrsti dukađinijevski moral, ukoliko je i bio stvaran i u skladu sa mitom u koji se u Srbiji verovalo sve do Žute kuće, pretrpeo ozbiljnu rekonstrukciju i oštećenje u prošlom vremenu.
Ne samo povodom pomenute krpe već i niza drugih događanja, nije nezanimljivo razmotriti čudesne puteve preobražaja šiptarskog nacionalnog bića. Beše li to narod koji se dičio visokim etičkim principima postavljenim u kanonima, ili kanunima Leke Dukađinija, gde neupitnu vrednost i temelj opstanka čine pojmovi kao što su besa, odnosno čast, časna reč, držanje obećanja…? Behu li to vrednosti koje su Šiptarima davale pravo da u poslovice o svom narodu uvrste: „Albanac će radije umreti nego pogaziti reč“, ili „čast Albanca je vrednija od zlata“? Ili je sve jednostavnije: New World Order čini da moralna erozija i sunovrat naroda ponekad budu streloviti i brzi.
Albance na Kosovu, ustreptale u nečasnoj mržnji, izgleda nema ko da prizove pameti i upita: da li je njihova zahvalnost NATO-u upućena i za potpuni ekonomski sunovrat albanskog društva, za njegovu biološku ugroženost od posledica bombardovanja, za demografsko nazadovanje, ekološku zagađenost zemlje na kojoj žive, ili je samo važna, iskrenom mržnjom prožeta, zahvalnost za zlo koje je NATO učinio Srbima?
Sa zahvalnošću, međutim, nije jednostavno, ona, kao što i pomenuto hrvatsko iskustvo svedoči, podrazumeva i niz iskušenja. Sećamo se, Sanja Trumbić je pevala svoj čuveni refren, javnost, u čije je ime ona to činila, nije se uzdržavala, poljupci, ili žargonski rečeno – puse i pusice samo su letele, nisu birale objekat na cilju označenom kao Dojčland, mada je bilo i eminentnih personalnih adresa. Zahvalnost koja je silinom planula u Prištini, takođe se manifestuje bez posebnog uzdržavanja. Haradinaj navodi i da će „ljudi na Kosovu“ uvek biti zahvalni Sjedinjenim Državama, NATO-u, predsedniku Bilu Klintonu, sekretarki Madlen Olbrajt, generalu Vesliju Klarku, bivšem britanskom premijeru Toniju Bleru… Kao i u vreme kada se, pre dvadesetak i kusur godina, čitav prostor zapadnog Balkana bezosećajno sprdao sa Danke, i sada je već na društvenim mrežama uočena podrugljivost, uz jednu racionalnu notu. Šiptarskom establišmentu se naime predlaže da zahvalnost izraze pribrano, da ne insistiraju na personalnom momentu (taj Stoltenberg deluje isuviše hladno!), a komentatori koji i u neveselim momentima bivaju skloni pošalicama, dobrodušno savetuju da se, pod pritiskom emocija, ni u zahvaljivanju ne zaboravi koja su mesta rezervisana za „muške“ poljupce a na koja je pak pristojno samo bebama pusu ostavljati!
Ako su ova i slična pitanja povodom bese i puse sada nova albanska briga, šta se može reći o najvažnijim pitanjima čijem rešavanju bi trebalo da se okrene Srbija, suočena i sa pritiscima iskeženog propagandnog sečiva namernog da samelje srpsko samopoštovanje i nacionalno samorazumevanje?
Predloge za praktična rešenja daje iskustvo. Jedno, čini se korisno, objavljujemo u ovom broju Pečata, a sažeto je u osvrtu na svedočenja Dobrice Ćosića zabeležena u vreme agresije 1999. godine: „Odmah pošto su pale prve bombe, Ćosić objavljuje tekst pod naslovom ’Opstanak nas primorava na najteži patriotizam’.“ Govoreći praktično to isto, dakle favorizujući „najteži patriotizam“, Dragoslav Bokan se ovih dana javno zalaže za „instinktivno rodoljublje“, dok Slobodan Antonić predlaže – „bezuslovni patriotizam i srpski nacionalizam“. U času kada je vodenica za mlevenje srpskog naroda u petobrzinskom pogonu, a u naumu neprijatelja srpska kapitulacija stvarno željeno rešenje, pomenuti izbori mogli bi biti mera samoodržanja i put celishodnog nacionalnog otpora!
