Uvek taj Karađorđe!

CIA je svojevremeno napisala, planirajući razbijanje Jugoslavije, uz pohvale karakteru srpske nacije, da Srbima ne treba verovati i da na Balkanu treba potražiti saveznike neoliberalne pošasti među drugim narodima, jer su Srbi nepouzdani, pošto se kod njih „uvek rodi neki Karađorđe“

Medijski mrak je premrežio srpsko nebo posle petooktobarskog puča. Slobodan Milošević je držao pod kontrolom samo tri dnevna lista i državnu televiziju dok je bio na vlasti. Prvoborci neoliberalne dogme, pod plaštom „demokratije“, imali su kao opozicija dvadeset i četiri dnevna lista i skoro sve televizije. Posle pada zadnjeg bastiona otpora neoliberalnoj pošasti, onog „režima iz devedesetih“, opozicija je postala režim i Srbija je utonula u medijski mrak. Svaka alternativa neoliberalnoj pošasti soroševskih đaka bila je osuđena na medijski muk ili na napade da je populistička, fašistička, nacionalistička, antievropska. Čak su i umetnici, pisci, intelektualci bili onemogućeni da predstave svoja umetnička dela i kada su ona bila bez ikakve političke konotacije, ako su bili optuženi da nisu podržali petooktobraške gubare za koje su Pekićevi skakavci blagodet. Njihova neoliberalna inkvizicija je bila nemilosrdna prema srpskoj kulturi koju je vremenom sve više pretvarala u performans i cirkus vrednujući površnost i kič. Mnoga velika imena srpske kulture su izbrisana iz stvarnosti samo zato što ih je neko stavio na „indeks prohibitorum“, jer nisu pristala da budu podrepaši nove dogme. Suprotna politička mišljenja nisu mogla biti izražena, jer ih je gazio stampedo evroatlantskih lustratora koji su sebi uzeli za pravo da sude srpskom narodu zato što je veliki njegov deo pružao otpor evrokratiji i tim lustratorima sterilnim u stvaranju, ali vičnim uništavanju svega što je nacionalno u Srbiji, dakle sasecanju korena srpskog etničkog i istorijskog koda.
[restrict]

Ne znam kako je u takvoj atmosferi došao na tu ideju, i još manje kako je uspeo da se za nju izbori, ali tvorac Pečata, vuk ili lisac, kako mu drago, naše medijske scene Milorad Vučelić upalio je prvu iskru u tom medijskom mraku navodnih demokrata. Počeo je da pečati Pečat, jedini nedeljnik koji je uspevao da uravnoteži želju većine građana sa njihovom nemoći da iskažu nezadovoljstvo smerom u kome se kreće srpsko društvo. Čak i želju onih koji su podržali peti oktobar, ali pošto su njihove vođe izdale iskrene nade tih građana u promene nabolje, oni su bili više razočarani od onih koji nisu lupali u šerpe.

Mnogobrojni čitaoci Pečata nisu samo dokaz kvaliteta rada redakcije i ozbiljnosti njegovih autora, već su i izraz nezadovoljstva prema kursu vlasti koje uporno nameću Srbiji politički obrazac za koji nisu pitale građane žele li ga? A greška je svake vlasti kad umišlja da zna bolje od njenih građana šta je za njih dobro.

U Pečatu nisu svi autori istog političkog smera, što je pokazatelj demokratičnosti nedeljnika, ali sve njih ujedinjuje dobra namera prema Srbiji i srpskom narodu, prema srpskom nacionalnom korenu, prema srpskom pravoslavnom kodu koji je bitna odrednica našeg genetskog nasleđa potpuno nerazumljiva svima koji nemaju dobre namere prema nama od turskog do ovog evroatlantskog doba. Zato je CIA svojevremeno napisala, planirajući razbijanje Jugoslavije, uz pohvale karakteru srpske nacije, da Srbima ne treba verovati i da na Balkanu treba potražiti saveznike neoliberalne pošasti među drugim narodima, jer su Srbi nepouzdani, pošto se kod njih „uvek rodi neki Karađorđe“.

Pet stotina brojeva nedeljnika kome su dugo bili politički uskraćivani i oglasi, bitan element opstanka svakog medija, može se nazvati čudom u našoj višedecenijskoj nesreći. A Pečat ne samo da je opstao već je našao i vredno mesto u našoj stvarnosti, što takođe predstavlja čudo.

Uspeli su Milorad Vučelić, Ljiljana Bogdanović i svi članovi redakcije da stignu do jubilarnog broja 500! To požrtvovanje da se kroz inkvizitorsku medijsku maglu Srbije, nametanu i finansiranu spolja, probije i plemenita misao alternativne Srbije koja teži ka slobodi, da se prikaže mudro lice srpskoga naroda, ne samo kroz tekstove Pečatovih domaćih autora već i preko brojnih stranih saradnika i uglednih ličnosti, zahvaljujući kojima se jasno vidi da nije tačno da na Zapadu svi misle kao drugosrbijanci već da je Srbija uvek bila i da jeste Evropa, dok Evropska unija to nije, podvig je dostojan vrednovanja i poštovanja. 

Zato, Pečate, na mnogaja ljeta!      

[/restrict]