Увек тај Карађорђе!

ЦИА је својевремено написала, планирајући разбијање Југославије, уз похвале карактеру српске нације, да Србима не треба веровати и да на Балкану треба потражити савезнике неолибералне пошасти међу другим народима, јер су Срби непоуздани, пошто се код њих „увек роди неки Карађорђе“

Медијски мрак је премрежио српско небо после петооктобарског пуча. Слободан Милошевић је држао под контролом само три дневна листа и државну телевизију док је био на власти. Првоборци неолибералне догме, под плаштом „демократије“, имали су као опозиција двадесет и четири дневна листа и скоро све телевизије. После пада задњег бастиона отпора неолибералној пошасти, оног „режима из деведесетих“, опозиција је постала режим и Србија је утонула у медијски мрак. Свака алтернатива неолибералној пошасти сорошевских ђака била је осуђена на медијски мук или на нападе да је популистичка, фашистичка, националистичка, антиевропска. Чак су и уметници, писци, интелектуалци били онемогућени да представе своја уметничка дела и када су она била без икакве политичке конотације, ако су били оптужени да нису подржали петооктобрашке губаре за које су Пекићеви скакавци благодет. Њихова неолиберална инквизиција је била немилосрдна према српској култури коју је временом све више претварала у перформанс и циркус вреднујући површност и кич. Многа велика имена српске културе су избрисана из стварности само зато што их је неко ставио на „индекс прохибиторум“, јер нису пристала да буду подрепаши нове догме. Супротна политичка мишљења нису могла бити изражена, јер их је газио стампедо евроатлантских лустратора који су себи узели за право да суде српском народу зато што је велики његов део пружао отпор еврократији и тим лустраторима стерилним у стварању, али вичним уништавању свега што је национално у Србији, дакле сасецању корена српског етничког и историјског кода.
[restrict]

Не знам како је у таквој атмосфери дошао на ту идеју, и још мање како је успео да се за њу избори, али творац Печата, вук или лисац, како му драго, наше медијске сцене Милорад Вучелић упалио је прву искру у том медијском мраку наводних демократа. Почео је да печати Печат, једини недељник који је успевао да уравнотежи жељу већине грађана са њиховом немоћи да искажу незадовољство смером у коме се креће српско друштво. Чак и жељу оних који су подржали пети октобар, али пошто су њихове вође издале искрене наде тих грађана у промене набоље, они су били више разочарани од оних који нису лупали у шерпе.

Многобројни читаоци Печата нису само доказ квалитета рада редакције и озбиљности његових аутора, већ су и израз незадовољства према курсу власти које упорно намећу Србији политички образац за који нису питале грађане желе ли га? А грешка је сваке власти кад умишља да зна боље од њених грађана шта је за њих добро.

У Печату нису сви аутори истог политичког смера, што је показатељ демократичности недељника, али све њих уједињује добра намера према Србији и српском народу, према српском националном корену, према српском православном коду који је битна одредница нашег генетског наслеђа потпуно неразумљива свима који немају добре намере према нама од турског до овог евроатлантског доба. Зато је ЦИА својевремено написала, планирајући разбијање Југославије, уз похвале карактеру српске нације, да Србима не треба веровати и да на Балкану треба потражити савезнике неолибералне пошасти међу другим народима, јер су Срби непоуздани, пошто се код њих „увек роди неки Карађорђе“.

Пет стотина бројева недељника коме су дуго били политички ускраћивани и огласи, битан елемент опстанка сваког медија, може се назвати чудом у нашој вишедеценијској несрећи. А Печат не само да је опстао већ је нашао и вредно место у нашој стварности, што такође представља чудо.

Успели су Милорад Вучелић, Љиљана Богдановић и сви чланови редакције да стигну до јубиларног броја 500! То пожртвовање да се кроз инквизиторску медијску маглу Србије, наметану и финансирану споља, пробије и племенита мисао алтернативне Србије која тежи ка слободи, да се прикаже мудро лице српскога народа, не само кроз текстове Печатових домаћих аутора већ и преко бројних страних сарадника и угледних личности, захваљујући којима се јасно види да није тачно да на Западу сви мисле као другосрбијанци већ да је Србија увек била и да јесте Европа, док Европска унија то није, подвиг је достојан вредновања и поштовања. 

Зато, Печате, на многаја љета!      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *