Srpski mač iz kamena

Kada istorija ne pomaže, tada valja u pomoć prizvati mit. Jer je on i trajniji i ozbiljniji oblik posmatranja svake nacije u savršeno objektivnom „ogledalu vremena“

Posebno je to tako kada istorijski događaji počnu da se (u ringu nacionalnih i regionalnih sukoba) međusobno sudaraju, sapliću i svađaju sami sa sobom.

Iz poraza i haosa se ionako može izaći samo uz pomoć dugotrajnih i skrivenih procesa, nedostupnih sve brojnijim kratkovidim posmatračima i analitičarima (onima zagledanim isključivo u naslovne strane dnevnih novina i njihove „nepogrešivo pogrešne“ prognoze). 
[restrict]

A ovaj mitski potencijal i pouzdano čvrsti okvir za srpski povratak u sedlo i na svoj, davno napušteni put, i dalje strpljivo čekaju da ih prepoznamo dok stvarno ne bude prekasno. I da iz tog jedinstvenog iskustva izvučemo korist pravovremene spoznaje istinskih prioriteta našeg trajanja u istoriji.

Šta vredi bučna i više nego pompezna proslava stogodišnjice srpskog proboja Solunskog fronta i pobedničkog završetka Prvog svetskog rata, ako iz toga ne uspemo da izvučemo i dalje aktuelne, životvorne zaključke po naš opstanak usred balkanskog i evropskog meteža?

DUHOVNA MATRICA Čemu sve ove retronostalgične proslave, ako se u njima ne prepozna duhovna matrica naše nekadašnje slave i način da nam takav isti životni stav pomogne u sadašnjim bitkama i pokušajima proboja nama savremenih frontova?

Mi moramo konačno da razumemo važnost pitanja otadžbinskog (čitaj: nacionalno-verskog) identiteta za nas danas i ovde, a ne samo za zakasnele lovorove vence, aplauze i grobljansko cveće koje patetično i uzaludno bacamo u ponor zauvek prošlih dana. Moramo da shvatimo da je u našim rukama ogromna, neopisivo velika odgovornost za mogući nastavak ili konačni prestanak svega zaista važnog u srpskoj Knjizi života (izrasloj iz krvlju ispisane istorijske hronike našeg naroda i svih njegovih uspeha i podviga, grešaka i zabluda, mudrosti i gluposti). I da će od naših poteza i makar one naknadne pameti zavisiti ne samo buduće već i sve prethodne pobede i uspesi „srpske ideje“. 

Ako izgubimo svoj identitet i ukupni životni stav (to se nekada zvalo „narodnim karakterom“), izgubiće smisao i sve one samo naizgled završene kosovske, mišarske, kumanovske, cerske i kajmakčalanske bitke, postajući samo mrtvo slovo na papiru i ritualno kretanje prašnjavih olovnih vojnika koji više nemaju ama baš nikakve veze sa svojim malodušnim i dezorijentisanim potomstvom. Kao u nekoj video-igrici, beskrajno udaljenoj od realnosti, ili u lovačkim pričama zaludnih badavadžija i prevaranata.

I kao što na smetlištu i po „budzašto-rasprodajama“ završavaju čitave, decenijama i generacijama sakupljane biblioteke velikana bez odgovarajuće vaspitanog i opredeljenog potomstva (kao u tragičnom slučaju Radovana i Nikole Samardžića), tako će se, možda, desiti i srpskim junacima iz još uvek žive prošlosti, ako se u nama više ne bude razgorevala unutrašnja vatra njihovih moćnih ideala, neugasivi plamen njihovih rodoljubljem ispunjenih života.

Patetika ne nastaje iz stilskih već iz suštinskih razloga: onda kada nestane organska veza između naših reči i dela, kada neka generacija samoubilački ismeje i odbaci zavete i verovanja svojih prethodnika. Kada oklopi i uniforme predaka postanu preveliki za neko suviše ravnodušno i sebično, nadobudno i lakoverno pokolenje, a njihovi čudesni koraci u čizmama od sedam milja postanu nedostižni primer za ovo trapavo i sitnokoračujuće potomstvo…

MITSKI OMOTAČ I zato nam je potrebno hitno otadžbinsko ojačavanje nacionalnog programa i odgovarajući mitski omotač oko naših porušenih, danas skoro pa neprepoznatljivih ideala „oslobodilačkih“, div-junačkih generacija iz istorijskih čitanki. A to se ne radi u živom televizijskom prenosu i recitatorskom ačenju tokom vampirskih zloupotreba nečega što samo spolja i formalno liči na događaje koje tobože obeležavamo.

To se stvara odgovornim odnosom najprosvećenijih i najuticajnijih staleža čitavog našeg društva, u rasponu od najiskusnijih i najkreativnijih pa do najsmelijih i najenergičnijih pojedinaca i svih još preostalih nacionalnih institucija: od odavno rasute dijaspore pa do samima sebi ostavljenih pitomaca Vojne gimnazije i njihovih vršnjaka iz bogoslovija i drugih srpskih srednjih škola.

Samo onima koji imaju hrabrosti i moralne snage da krenu u nepoznato, sa spremnošću na ličnu žrtvu i stalno samousavršavanje, pripada budućnost dostojna naše slavne prošlosti – po realnoj proporciji visoko podignutih lestvica od 1912, pa zatim svake godine, redom, sve do 1918.

Treba doskočiti tako i toliko, i vešto preskočiti više od veka stare rekorde srpskih istorijskih i ratnih „olimpijaca“. A te njihove zadivljujuće rezultate su „samoporekli“ i sramno upropastili još njihovi bezvredni i pohlepni savremenici iz takozvane „upravljačke“, političke (ali ne i državotvorne i uistinu državničke) klase „elite privilegija“ (a ne zasluga). 

„Mitsko“ u srpskom slučaju znači trajno, neposredno, konkretno i po našem autentičnom civilizacijskom modelu uspostavljeno držanje pred neprijateljima i svim iskušenjima. U jedinoj ideologiji koja nas je činila većima od svoje sopstvene (uvek nezavidne) sudbine, izraženoj onom superiornom i hristolikom lozinkom: „Za krst ČASNI i slobodu ZLATNU!“

NESALOMIVA VERA Po ovom zavetnom stavu postoje pregovori i dogovor, ali ne i nedostojni kompromis, postoji strategija, ali ne i olako napuštanje položaja, postoji krajnji i suvereni, a ne samo privremeni i Judinim srebrnjacima suštinski određeni cilj. Postoji duhovna, a ne samo intelektualna i popularna kultura. Postoje situacije u kojima čast, čist obraz i „um srca“ odlučuju, a ne kukavički argumenti i strepnjama raspolućeni razum. I postoji naša detinja, nesalomiva vera u „neočekivanu (molitvama i čistom verom prizvanu) silu koja se pojavljuje iznenada i rešava stvar“, vera u ulazak duhovne vertikale u istorijsku horizontalu – baš kao u svakoj od do sada preživljenih, a pamćenja vrednih  situacija iz veličanstvene srpske priče.   

Kada su nam misli mirne i srce usplamsalo, onda nam niko (osim nas samih) ništa ne može.

I tada se mitski, spasonosni mač vadi iz kamena arturijanskom, svetosavskom i svetolazarevskom lakoćom. I sve odjednom dobija svoj pravi oblik, rascvetavaju se opustela otadžbinska polja i srećno zarasta krvava rana na naglo uspravljenom telu našeg ponovo osvojenog identiteta…

Ništa manje od mita i slabije od čuda nam nije potrebno. Samo da ponovo pogodimo našu istinsku duhovnu frekvenciju, uspešno razaberemo „maternju melodiju“ i ponovo pronađemo (i raskrčimo) svoj pre čitav vek izgubljeni „srpski put“…

Ne zaboravimo, Bog voli hrabre i samo takvima daje podsticaj i silnu, nezaustavljivu podršku koja se onda više nikako ne može zaustaviti!           
[/restrict]