Српски мач из камена

Када историја не помаже, тада ваља у помоћ призвати мит. Јер је он и трајнији и озбиљнији облик посматрања сваке нације у савршено објективном „огледалу времена“

Посебно је то тако када историјски догађаји почну да се (у рингу националних и регионалних сукоба) међусобно сударају, саплићу и свађају сами са собом.

Из пораза и хаоса се ионако може изаћи само уз помоћ дуготрајних и скривених процеса, недоступних све бројнијим кратковидим посматрачима и аналитичарима (онима загледаним искључиво у насловне стране дневних новина и њихове „непогрешиво погрешне“ прогнозе). 
[restrict]

А овај митски потенцијал и поуздано чврсти оквир за српски повратак у седло и на свој, давно напуштени пут, и даље стрпљиво чекају да их препознамо док стварно не буде прекасно. И да из тог јединственог искуства извучемо корист правовремене спознаје истинских приоритета нашег трајања у историји.

Шта вреди бучна и више него помпезна прослава стогодишњице српског пробоја Солунског фронта и победничког завршетка Првог светског рата, ако из тога не успемо да извучемо и даље актуелне, животворне закључке по наш опстанак усред балканског и европског метежа?

ДУХОВНА МАТРИЦА Чему све ове ретроносталгичне прославе, ако се у њима не препозна духовна матрица наше некадашње славе и начин да нам такав исти животни став помогне у садашњим биткама и покушајима пробоја нама савремених фронтова?

Ми морамо коначно да разумемо важност питања отаџбинског (читај: национално-верског) идентитета за нас данас и овде, а не само за закаснеле ловорове венце, аплаузе и гробљанско цвеће које патетично и узалудно бацамо у понор заувек прошлих дана. Морамо да схватимо да је у нашим рукама огромна, неописиво велика одговорност за могући наставак или коначни престанак свега заиста важног у српској Књизи живота (израслој из крвљу исписане историјске хронике нашег народа и свих његових успеха и подвига, грешака и заблуда, мудрости и глупости). И да ће од наших потеза и макар оне накнадне памети зависити не само будуће већ и све претходне победе и успеси „српске идеје“. 

Ако изгубимо свој идентитет и укупни животни став (то се некада звало „народним карактером“), изгубиће смисао и све оне само наизглед завршене косовске, мишарске, кумановске, церске и кајмакчаланске битке, постајући само мртво слово на папиру и ритуално кретање прашњавих оловних војника који више немају ама баш никакве везе са својим малодушним и дезоријентисаним потомством. Као у некој видео-игрици, бескрајно удаљеној од реалности, или у ловачким причама залудних бадаваџија и превараната.

И као што на сметлишту и по „будзашто-распродајама“ завршавају читаве, деценијама и генерацијама сакупљане библиотеке великана без одговарајуће васпитаног и опредељеног потомства (као у трагичном случају Радована и Николе Самарџића), тако ће се, можда, десити и српским јунацима из још увек живе прошлости, ако се у нама више не буде разгоревала унутрашња ватра њихових моћних идеала, неугасиви пламен њихових родољубљем испуњених живота.

Патетика не настаје из стилских већ из суштинских разлога: онда када нестане органска веза између наших речи и дела, када нека генерација самоубилачки исмеје и одбаци завете и веровања својих претходника. Када оклопи и униформе предака постану превелики за неко сувише равнодушно и себично, надобудно и лаковерно поколење, а њихови чудесни кораци у чизмама од седам миља постану недостижни пример за ово трапаво и ситнокорачујуће потомство…

МИТСКИ ОМОТАЧ И зато нам је потребно хитно отаџбинско ојачавање националног програма и одговарајући митски омотач око наших порушених, данас скоро па непрепознатљивих идеала „ослободилачких“, див-јуначких генерација из историјских читанки. А то се не ради у живом телевизијском преносу и рецитаторском ачењу током вампирских злоупотреба нечега што само споља и формално личи на догађаје које тобоже обележавамо.

То се ствара одговорним односом најпросвећенијих и најутицајнијих сталежа читавог нашег друштва, у распону од најискуснијих и најкреативнијих па до најсмелијих и најенергичнијих појединаца и свих још преосталих националних институција: од одавно расуте дијаспоре па до самима себи остављених питомаца Војне гимназије и њихових вршњака из богословија и других српских средњих школа.

Само онима који имају храбрости и моралне снаге да крену у непознато, са спремношћу на личну жртву и стално самоусавршавање, припада будућност достојна наше славне прошлости – по реалној пропорцији високо подигнутих лествица од 1912, па затим сваке године, редом, све до 1918.

Треба доскочити тако и толико, и вешто прескочити више од века старе рекорде српских историјских и ратних „олимпијаца“. А те њихове задивљујуће резултате су „самопорекли“ и срамно упропастили још њихови безвредни и похлепни савременици из такозване „управљачке“, политичке (али не и државотворне и уистину државничке) класе „елите привилегија“ (а не заслуга). 

„Митско“ у српском случају значи трајно, непосредно, конкретно и по нашем аутентичном цивилизацијском моделу успостављено држање пред непријатељима и свим искушењима. У јединој идеологији која нас је чинила већима од своје сопствене (увек незавидне) судбине, израженој оном супериорном и христоликом лозинком: „За крст ЧАСНИ и слободу ЗЛАТНУ!“

НЕСАЛОМИВА ВЕРА По овом заветном ставу постоје преговори и договор, али не и недостојни компромис, постоји стратегија, али не и олако напуштање положаја, постоји крајњи и суверени, а не само привремени и Јудиним сребрњацима суштински одређени циљ. Постоји духовна, а не само интелектуална и популарна култура. Постоје ситуације у којима част, чист образ и „ум срца“ одлучују, а не кукавички аргументи и стрепњама располућени разум. И постоји наша детиња, несаломива вера у „неочекивану (молитвама и чистом вером призвану) силу која се појављује изненада и решава ствар“, вера у улазак духовне вертикале у историјску хоризонталу – баш као у свакој од до сада преживљених, а памћења вредних  ситуација из величанствене српске приче.   

Када су нам мисли мирне и срце успламсало, онда нам нико (осим нас самих) ништа не може.

И тада се митски, спасоносни мач вади из камена артуријанском, светосавском и светолазаревском лакоћом. И све одједном добија свој прави облик, расцветавају се опустела отаџбинска поља и срећно зараста крвава рана на нагло усправљеном телу нашег поново освојеног идентитета…

Ништа мање од мита и слабије од чуда нам није потребно. Само да поново погодимо нашу истинску духовну фреквенцију, успешно разаберемо „матерњу мелодију“ и поново пронађемо (и раскрчимо) свој пре читав век изгубљени „српски пут“…

Не заборавимо, Бог воли храбре и само таквима даје подстицај и силну, незаустављиву подршку која се онда више никако не може зауставити!           
[/restrict]   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *