Povlačenje književne kritike ili: Postoje li ljudi kojima se ona obraća?

Kako je s protokom „modernizacijskog“ procesa književnost nestalas radara većine štampanih medija

Kada bi kojim slučajem nedeljne, i ne samo nedeljne novine savremene Srbije zalutale u ruke čitalaca od pre samo petnaestak godina, šta bi tadašnji obrazovani čitalac sa izgrađenim kulturnim potrebama mogao da primeti? Na prvom mestu, apsolutni nedostatak praćenja književne scene. Kao da je, sa protokom „modernizacijskog“ procesa, književnost nestala s radara većine štampanih medija. U tom procesu, čini se, nimalo slučajno, prednjači NIN, nedeljnik na čijim stranicama se nekada pisala najbolja tekuća književna kritika. NIN-ova nagrada za roman godine, stoga, kao da simboliše trenutni status književnosti u Srbiji: podrazumeva se da je tu negde, sa strane, dozirano prisutna i konstantno odsutna, propuštena na stranice medija tek kada trenutna potreba to zahteva. U razgovoru s jednim od poslednjih NIN-ovih književnih kritičara, univerzitetskim profesorom i piscem Mihajlom Pantićem, potpisnik ovih redova je dobio interesantnu informaciju: književna kritika je izbačena jer ne doprinosi povećanju broja čitalaca. Ovo saznanje koincidiralo je sa privatizacijom NIN-a i uvođenjem u posed „stranog investitora“. Šta nam to govori?
[restrict]

ISTORIJSKI POVRATAK NA MARGINU Na prvom mestu, govori o tome da „stranog investitora“ zapravo tradicionalni čitaoci NIN-a nisu ni interesovali, uzev u obzir da je „uglednom nedeljniku“ tiraž danas sasvim „neugledan“. Na drugom, ne manje važnom mestu, pokazuje nam da u procesu modernizacije Srbije književnost treba da se vrati tamo odakle je u javni prostor ušla negde u epohi romantizma: na apsolutnu marginu. Kao da se točak modernog vremena okrenuo i književnost je licem opet u trenju sa površinom istorijskog puta Srba.

Ipak, razvijenost izdavačke i knjižarske scene u Srbiji pokazuje da i te kako postoji dovoljno ljudi koji bi čitali književnu kritiku, pa ova kolizija između empirije i ideologizovane floskule kojom se ukidanje književne kritike opravdava pokazuje da je posredi jedan drugi naum: ograničavanje mentalnih prostora u kojima obrazovaniji sloj stanovništva treba da se kreće. Trenuci u kojima se književnost pušta u medijski štampani prostor to pokazuju: odabir književnih kritičara npr. u subotnjem dodatku Politike ideološki je sasvim analogan političkom nalogu da Srbija „promeni svest“; opsežan „upad“ književnosti u NIN razgovorom sa piscima i pesnicima udruženim oko protesta zbog rušenja u Savamali (antologije Čiji grad? i Naš grad u izdanju „Kontrasta“); ekstenzivno komentarisanje gostovanja Herte Miler u Beogradu za vreme trajanja Sajma knjiga u kojem se spajaju ideološka provokacija i medijski senzacionalizam. U dva od tri pomenuta primera tržišno-komercijalni argument uklonjen je u stranu: odjednom književnost ima upotrebnu vrednost koja nadilazi komercijalnu. Ukoliko zadovoljava ideološki nalog, književna kritika se može zadržati u mediju koji se tradicionalno smatra elitističkim („Kultura, umetnost, nauka“, subotnji dodatak Politike), odnosno ukoliko je politički upotrebljiva, može ući i u urbanizovani NIN.

MOĆ INSTRUMENTALNOG UMA Ne krije li se, spram književnosti, u ovim postupcima instrumentalni um koji se neukusno ogrće zastavom slobode – tržišne, seksualne, političke, kulturne? Nije li insistiranje na kulturnoj različitosti zapravo loše prikrivena želja za višestrukim podržavanjem moći? Književnost ne može doprinositi proširenju te moći jer ne dopire dovoljno brzo do poželjno velikog auditorijuma (otuda i priglupi argument o kome smo pisali u uvodu), ali može korisno poslužiti na marginama neoliberalne mobilizacije (otuda i dozirano prisustvo, u specifičnom obliku i u specifičnim prilikama). Međutim, ne uviđaju svi ovu prividnu lukavost neoliberalnog uma. Odveć preumljeni poststrukturalističkim teorijama koje su modernu kulturu Zapada okrenule naglavce, moderne generacije tumača književnosti radije će u knjigama tražiti tragove opresije nad manjinskim grupama, prijatno iznenađeni i ohrabreni činjenicom da ih priklanjanje tom govoru približava ne samo mogućnosti da nekome saopšte svoju reč i tako ispune svoj unutrašnji nalog već ih i privodi izvoru u kulturi sve oskudnijeg finansiranja.

Dugoročno, ovakav pristup poguban je po sam predmet interesovanja ovih tumača: ideologizovana književnost uvek je umetnički gledano monotona jer beskrajno favorizovanje sadržaja naspram forme protivreči prirodi književne umetnosti. Posledično, takva književna kritika postaje dosadna i predvidljiva u svojim afirmativnim sudovima pa se, u ovom koraku, opaska o negativnom doprinosu čitanosti štampanih medija ispostavlja tačnom. Pojmovi vremenom gube značenje, ali ova jednostavna istina sa prve godine studija književnosti vremenom biva potisnuta u duboko podzemlje kritičke svesti kojom dominiraju upotrebljive, a intelektualno zavodljive teorije. Zato, danas književna kritika treba da omogući književnosti da i dalje bude polje slobode. Ovu slobodu ne treba razumevati u ideologizovanom vidu slobode od spoljnog pritiska na individuu, na šta se sve trenutno popularne teorije u književnoj kritici svode. Naprotiv, književna kritika treba da podstiče književne prakse koje u sukobu umetničke i ideološke istine staju na stranu prve. Jedino takva književna kritika zaista je u službi umetnosti. U sociološkom smislu, ova književna kritika pruža ljudima sa izgrađenim kulturnim navikama priliku da pristupe novim duhovnim prostorima, za koje, već po složenoj prirodi savremenog društva, ne mogu ni saznati bez književne kritike.

PEČAT SE RAZLIKUJE Potpisnik ovih redova ne garantuje niti tvrdi da su njegovi književnokritički napisi na stranicama Pečata uvek odgovarali gorepomenutom manifestnom pozivu. Ipak, opstajanje književne kritike u ovom nedeljniku pokazuje nešto važno: ipak postoji štampani medij u Srbiji koji svoju kulturnu misiju vidi upravo kao medijacijsku, posredničku, a ne sprečavajuću. Čuvanjem književne kritike održava se sve tešnji prostor kroz koje duhovnost dopire do stanovnike savremenog Megalopolisa i time se obdržava mogućnost ljudskosti u svakome od nas. Zato, sledeći put kada uočite nedostatak tekstova o književnosti u nekom aktuelnom dnevniku/nedeljniku/časopisu u Srbiji, zapitajte se: Ako primećujemo da je nešto odsutno, zašto i dalje pokušavaju da nas ubede da nam je to nebitno? Ako pokušate da odgovorite na to pitanje, neprimetno ali pouzdano ćete preći u mod književnog mišljenja i zakoračiti ka slobodi.               

[/restrict]